Они воле позориште – наши суграђани о представама на „Масукиним данима“
„Слати светлост у дубине људског срца – то је позив уметника“
Аристотел је у својој „Поетици“ пре много векова говорио о позоришту и катарзи. Људи долазе у позориште, уживљавају се у приче ликова пред собом, са њима грцају и радују се, из позоришта излазе растерећенији. Прочишћење!
Велика Плана има позоришну публику истанчаног укуса, смела бих да приметим. Са великим нестрпљењем ишчекујемо Масукине дане, а ове године репертоар никад богатији и никад професионалнији. Лепо је бити ових дана Великоплањанин!
У суботу, 23. новембра, на отварању 46. Масукиних дана, публика је, у до последњег места испуњеној сали, имала прилику да своје прочишћење доживи уз фантастичну, снажну, емотивно обојену представу „Читач“ по мотивима романа Бернхарда Шлинка, а у режији Бориса Лијешевића.
Свако ко је одгледао истоимени филм са чувеном Кејт Винслет, за који је она награђена Оскаром за најбољу женску улогу, знао је у ком ће се правцу развијати радња. Представа се бави многим сложеним питањима. Одмах на почетку сведоци смо једне љубавне везе измећу младића Михаела Берга и двадесет година старије жене Хане Шмиц. Он поред ње сазрева, упознаје се са сексуалношћу, а она, иако зрелија, ужива у тој вези, опходећи се често према њему као према детету кога учи правим вредностима. Заузврат он ће њој читати. Та љубав превазилази све препреке док Хана једноставно не напусти град, а оно што долази следиће младићу, сада студенту права, крв у жилама.
Хана ће бити ухапшена и судиће јој се јер је била надзорница у концентрационом логору. Оптуживаће је жене које су радиле са њом. Да ли се Хана стиди да призна да не уме да чита и да није сачинила спорни извештај, те тако пристаје да буде осуђена на 18 година затвора? Зашто је Михаел ни једном није посетио у затвору? Да ли је злочин волети злочинца? Само су нека од тешких питања која су нас пратила по изласку из позоришта.
И не треба коментарисати беспрекорну глуму и савршену дикцију Мирјане Карановић и Миодрага Крстовића, енергичност младог Марка Грабежа, фантастичне трансформације Милице Зарић... Оно што одушевљава јесу и решења која доноси режија у покретној сценографији, у паралелним сценама да би се означио проток времена, у двоструким и троструким улогама... Идеја режисера да и публику учини неком врстом пороте, а глумце „током суђења“ спусти међ публику равна је сцени представе у представи у чувеном Шекспировом „Хамлету“.
Да је представа нашла пут до публике сведочи и громогласан аплауз који је трајао изузетно дуго – каже Јелица Милићевић, професорка српског језика књижевности у ТШ „Никола Тесла“, љубитељка позоришне уметности, редовни посетилац свих представа на „Масукиним позоришним данима“.
