Доживети стоту
Још није рекла све што је желела са сцене „Масукиног“ позоришта. Вратила се после двадесет година паузе да заокружи каријеру уметнице која је дужи период била носилац женских улога.
Лозанка Вељковић, представница старије генерације Позоришта „Масука“ чија каријера почиње крајем седамдесетих година и траје са дужим и краћим прекидима све до данас, одиграла је пре одласка из Позоришта 23 улоге, по повратку пре неколико година још неколико. Монодрамом о Сари Бернар, 94. године, заокружен је први део каријере аматерске глумице која је на сцени Позоришта „Масука“ за непуне две деценије играла све значајније драмске улоге. Посебно су јој драге две кнегиње, Милица и Љубица, са којима је на наступима била награђивана дугим аплаузима публике и позитивним критикама познавалаца позоришне уметности. У релативно дугој и плодној каријери аматерске глумице добила је више глумачких награда и признања на позоришним смотрама и фестивалима.
За Лозу је ход по драмским садржајима био припрема за релане слике из живота, стваралачко путешествије пуно динамике са догађајима који су је изградили у јаку личност спремну да се суочи са свим искушењима на животном путу.
Почела је представом „Сељаци, радници и природна интелигенција“ 1978. године, годину дана после „судбоносног“ дебија добила је запаженију улогу у драми „Вук“, касније су се ређала појављивања све већим и значајнијим улогама у представама „Сумњиво лице“,„Заједнички стан“, „Кривоклетници“, „Песма“, „Сабирни центар“, „Суд“, „Бубишта“, „Др“, „Колубарска битка“, „Мој тата социјалистички кулак“, „Тетовиране душе“, поново „Вук“, „Радован Трећи“, „Свака част за власт“, „Косовски бој“, „Слово о Арсенију“, „Пред земљаним вратима“, „Карамазови“, „Вожд“, „Госпођа министарка“, „Уста раја ко из земље трава“, „Сара и крик јастога“... До 94. је играла у свим „Масукиним“ пројектима. Вратила се после дуже паузе након повратка у Велику Плану улогом у представи „Сабирни центар“.
- Мој контакт са позориштем је дошао спонтано, готово случајно, без претходних планова и великих жеља да се опробам као глумица. Играла сам у фолклору и некако себе нашла у тој улози на сцени. Волим игру, музику и костиме. И дан данас радо се ухватим у коло. То ми је некако било урођено. У том периоду када се млади људи траже и испитују своје могућности и жеље, чика Вита је једном приликом, на нашој проби ансамбла, предложио да дођем у позориште. За мене је то био изазов, отишла сам и тако кренула да се аматерски бавим глумом. Играла сам неку девојчицу – сећа се Лоза својих почетака.
После првог наступа ређале су се улоге, гостовања, такмичења, па Турнир духовитости и улоге које су допринеле да је публика прихвати као глумицу карактерних улога, уверљиву и убедљиву на сцени, са урођеним манирима и фацијалном експресијом која се среће само код уметника којима је природа предодредила да се баве глумом.
- Кад сам се вратила осетила сам потребу да поново одем у позориште, да се нађем и помогнем ако затреба, било ми је довољно да осетим атмосферу која ме је испуњавала у најлепшем периоду мог живота. Недостајала ми је радост играња представа када сам отишла због посла у Београд и била спречена да се бавим глумом. Десило се, по повратку, да се указала прилика да одиграм улогу у „Сабирном центру“ па сам ја свим срцем прихватила нове изазове. Мало сам се бојала да ли ћу моћи, дуго сам била ван позорнице. Нисам имала прилике да се надограђујем, да стичем нова искуство, доста сам пропустила. На моје задовољство и велику срећу успела сам да се вратим и поново будем спремна за нове улоге са богатијим животним искуством. Пружила ми се шанса да заокружим започето.
За Лозу су говорили да игра спонтано, суптилно, са великим респектом лика који тумачи, са значајном дозом поштовања колега са којима је на сцени и публике која је гледа. Мирноћа у покрету, у опхођењу и изговарању реплика доприносила је посматрачу да пажљивије отпрати њену појаву, сваку кретњу тела и руку, распозна емоције које су се увек јасно осликавале на њеном лицу са умерено наглашеном мимиком што је љубитеље позоришне уметности наводило на закључак да је Лоза читавим бићем у улози, да говори и кад ћути, да игра и када седи мирно чекајући моменат када ће светлост рефлектора бити усмерена на њен лик. Сваку прилику знала је да искористи, не за своју промоцију, колико за уверљиво преношење озбиљности драме и значаја лика који тумачи.
- Док сам била млађа на другачији сам начин доживљавала улоге, сада у овим зрелим годинама видим више и шире. Некако је то у мени било усађено, излазило је непосредно из мене, неки унутрашњи глас ме усмерава шта да радим и како да се понашам. Тако износим на сцену улогу, некада сам можда и мислила да треба више да глумим, сада ово што радим радим како осећам и управо тако се осећам на сцени. Слободно и опуштено.
Лози су највећу радост играња и бављења глумом донела два култна лика наше историје – кнегиње Милица и Љубица.
- Лик српске узвишене, у народу обожаване кнегиње Милице, ме је уплашио и забринуо када сам почела да се припремам за улогу у „Косовском боју“. Нисам знала како да приступим припреми за овакву улогу која је захтевна и прилично тешка за тумачење а да не претерам, не упропастим представу и не будем кадра да га дочарам на достојанствен начин како и приличи значају ове историјске личности. Са дистанце од неколико деценија надам се да сам успела у томе. Љубица је пак била изазов у другом смислу, имала сам страх како ћу то да одрадим јер су са нама у тој представи играли наши велики глумци – Милош Жутић, Танасије Узуновић, Данило Лазовић, са њима наш Јова Илић... Све ме је то збуњивало и забрињавало да ли ћу успети, да се не обрукам, да не зауставим пројекат својим несналажењем и неискуством какво су они имали тих година – присећа се прве велике стрепње и бременитог искушења пред улогом која је била захтевнија од свих у којима се Лозанка нашла до тада.
- Ослободио ме је да то урадим, надам се добро, на нивоу очекивања од једне аматерске глумице, управо велики уметник Милош Жутић. Остао ми је тај период бављења глумом у сећању као велика борба за моју највећу животну улогу. Кад год се сетим тог времена осетим понос и велико задовољство што сам била у прилици да играм са њима, да будем део таквог тима и дам свој допринос оживљавању историје и напретку нашег аматерског позоришта. Срећна сам и захвална што сам имала прилику да их упознам, а онда и да играм са њима. Он је био диван човек, дао ми је спасоносне смернице за улогу, храбрио ме и подстицао. Уживала сам у раду са њим иако је био присутан велики страх док сам се борила са собом и улогом. Жутић је несебично помогао да се ослободим свих стрепњи и да на крају одрадим оно што сам једино могла – из срца, пуна поверења у људе са којима радим, дала сам целу себе за ту улогу. Жутић је био свакако мој спаситељ и заштитник у том мом преломном периоду каријере за коју сматрам да је била пуна изазова и великог задовољства што радим нешто добро и, рекла бих, племенито за себе и људе који ми верују.
Упоређујући рад у позоришту некада, пре три-четири деценије и сада, Лоза признаје да је некада било изазовније и теже, сада динамичније и брже. Каже да свако време носи своје дражи и да су они некада, и ови садашњи глумци, на позорници због љубави према уметности, због чега им готово ништа није страно нити оптерећујуће.
- Сада се некако ради на другачији, разумљиво модернији начин. Некада смо лежерније радили, припремали се до изласка на сцену скоро пола године. И никада није било довољно времена, пре премијере је увек фалио по неки дан да се нешто утегне, доради, дотера да буде још боље. Тога има и данас, а тога је вероватно код глумаца увек било. Сада је брже, динамичније, мислим и боље. Брже се преузима лик него раније самим изласком на сцену чим се обаве две три читајуће пробе. Пре него што смо ми били у ситуацији сагледава се цела представа и ради на деловима који изискују већу пажњу и темељнији приступ – пореди студиозно приступ позорушту своје генерације, и садашњих глумаца који у складу са временом лакше савладавају могуће баријере. О подели улога са широким осмехом каже:
- Више сам стицајем околности изазивала редитеље да ме виде као стамену жену, драмску хероину, него заводницу. Док сам била млађа играла сам те жене у годинама, стабилног карактера, јаке, одлучне... никако да добијем прилику да играм неку младу жену, девојку ведрог духа, враголасту, зашто не и заводљиву. Сада сам на своме, коначно играм жену својих година. Посложиле су се коцкице – открива, без улепшавања стварне слике наша Сара Бернар, како види себе у реалном и позоришном свету, јасна и одмерена као увек.
- Волела сам да играм са Јорданом – каже присећајући се свог времена - некако смо се лепо сналазили на сцени можда баш зато што сам са њим највише играла.
А за младе, пуна хвале и очекивања, каже да су прави бисери које би требало пажљиво брусити.
- Деца ме одушевљавају, дивна су, препуна талената. Када сам се вратила обрадовало ме је да видим младе људе у позоришту. Обожавам ту децу, некако су ми посебно драга, јако добри момци и девојке.
На питање да ли јој смета што по повратку има прилику да игра епизоде, ређе главне улоге, одлучно каже:
- Немам разлога да одбијем мале улоге, битно је на који начин их доносим. Ако чиста срца улазим у пројекат зашто бих била незадовољна одлуком редитеља да будем споредни лик. Враћајући се у назад, играла сам велике и мале улоге, све су ми подједнако драге. Једино ми је жао што нисам била у прилици да више пута играм успомене Саре Бернар. Просто ми само то представља празнину у каријери. Ако буде прилике, радо бих оживела Сару, вероватно би осећај био потпунији, лик комплексније разрађен, обојен искуством и зрелошћу стицану годинама које су оставиле трага после првог сусрета са „бесмртном и божанском глумицом“ коју је Виктор Иго назвао „генијем француске позорнице“.
