Доживети стоту
Јелена Стојадиновић, глумица која има све награде са свих фестивала позоришног аматеризма у Србији. Само јој једна фали...
Портрет глумице која је за двадесет година аматеризма постигла све што некоме не пође за руком читав радни век. Од Јелене Стојадиновић, како је давно,на самом почетку њене каријере рекао глумац и члан жирија ФЕДРАС-а, Зоран Ђонлић, глумац и редитељ из Богатића, постала је успешна глумица. Одиграла је 22 премијере и освојила награде на свим фестивалима позоришног аматеризма у Србији, укључујући ону најважнију, Затну маску на Фестивалу фестивала у Требињу, пре једне деценије, као тада најуспешнија млада глумица.
Била је Јелена једнако успешна у комедијама и драмама, добра у водвиљима, још боља у озбиљним комадима у којима је увек показивала раскошан таленат и способност да убеди публику у истинитост речи које упућује са позорнице. Увек је била и остала спремна да насмеје или растужи, да лику да значајну ноту озбиљним приступом психолошкој анализи улоге коју тумачи. Каже да је посебно поносна на монодраму којом је успела више од једног сата да држи пажњу публике. Једва приметно котрљајући р, она разоружава појавом и гласом. Присутна је чак и када је нема на сцени, неким чудом остави иза себе празнину коју ће поновним уласком на позорницу испунити новим емоцијама и карактеристичним покретима. Уме да нагласи своје присуство, да наметне дијалог, да се покаже као лик који доминира. Све то приписује природним склоностима које пробуди у себи сваком новом улогом.
- Ова година ми је јубиларна, тачно двадесета. Прво сам играла „Ах, забога, стишајте се мистер Дринк“, на сцени Дома културе „Влада Марјановић“ у Старом Селу. Интересантно је да се та представа и дан данас игра. Режију је, Драган Николић Јордана, прилагодио условима које је имао, а ја у таквој консталацији расположивих могућности играм мушкарца током целе представе и на крају се појављујем као жена. Самим тим што је играмо двадест година, и што ретко дуго траје представа као аматерска, публика добро реагује и воли да нас гледа. Играли смо 55 пута. Никада није исто извођење. Зависи од нашег расположења, Марковог и мог, нашта ће личити представа, као први наступ, или ћемо нешто иновирати и додавати да обрадујемо публику. Увек је радо играмо и баш волимо да осетимо реакцију публике – каже Јелена, присећајући се дебитантске улоге и прве награде.
- Прва награда је била за улогу Руменке у Радовану III на ФЕДРАС-у у Малом Црнићу – наставља причу о позоришту девојка која је у аматерској позоришној уметности била госпођа министарка, добра прилика за удају, народна посланица, хероина, допадљива комичарка, убедљива драмска уметница...
- За 20 година одиграла сам 22 улоге, у просеку по једну годишње, било је година када нисам била у расподели, или без ангажмана за време короне када нисмо радили, али је било година када сам играла у „Масуки“ и у Старом Селу истовремено, тада две премијере годишње – враћа се у прошлост и додаје да је бављење глумом испуњава у потпуности лепим емоцијама и жељом да сваки пут да све од себе како би представа била успешна, а публика задовољна. И она игра за аплаузе, више него за награде које саме по себи долазе када се потруди и заузме око улоге.
- Вентил за сву негативну енергију, за пуњење батерија, добро расположење, уживање – све то је за њу позориште и велика сцена.
- Никада нисам одустала, ма колико да сам уморна. Када сам на сцени, играње ми дође као добра инфузија. То је нешто што волим, што ме опушта и испуњава, не планирам да одустанем све док постоји могућност да будем део тима. Генерално, сваки пут пре почетка представе имам трему, то је она позитивна нервоза пред наступ. Кад изађем на сцену, то је већ нека друга прича, у свом сам свету, представљам лик који играм. Нисам више ја битна. Трема ме подстиче, нисам несигурна, сви ми који излазимо пред публику верујемо у оно што радимо, знамо зашто смо ту и колико дајемо, делујемо као екипа. Тај први излазак је непознаница како ће публика да реагује, да ли ће прихватити представу, већ са првом реакцијом публике, трема нестаје, улазимо у причу, разигравамо се и то је то што желимо да покажемо публици. То на крају буде испраћено бурним аплаузом што за нас представља награду за труд и неизвесност да ли ћемо успети – каже у маниру велике уметнице Јелена, на сцени доменинатна, иза завесе готово неприметна, ведра и увек насмејана девојка, спремна на похвале и коментаре сваке врсте.
- Аплауз је за мене потврда да је публика оно што смо хтели да јој прикажемо усвојила, прихватила и разумела. Имам много награда, са свих фестивала који се одвијају по календару драмског аматеризма Србије, имам две златне маске из Куле за највољу главну женску улогу и златну маску из Требиња за младу глумицу. Једина неосвојена наград је још увек златна маска за главну женску улогу у Требињу. Као што је Ђоковићу недостајала олимпијска медаља, ваљда ћу и ја некада освојиту ту златну маску за главну улогу у Требињу на Фестивалу фестивала, макар и била мушка улога, ја уосталом у „Мистер Дринку“ играм по замисли редитеља мушко-женску улогу – преноси без устезања и лажне скромности своје жеље и очекивања девојка навикнута на успехе.
- По вредности у аматеризму најзначајнија је та златна маска у Требињу, али свака награда је за нас велики успе и важна на посебан начин. За сваку морамо да се потрудимо да је освојимо, као уосталом за све у животу. Свака улога заслужује посебну пажњу, не могу да издвојим било коју као најдражу. Све су ми подједнако важне, без обзира на то који је фестивал у питању. Од награда, када је у питању материјална вредност, што је моја бака знала да каже, „опет ћерко неке артије“. Добијала сам плакете, слике, књиге, једном мобилни телефон. Имам пет - шест слика, подсећају ме на представе у којима сам била довољно добра да се допаднем публици или жирију.
Јелена ипак издваја да мало више од осталих улога воли Дринка, можда зато што је њено прво појављивање на сцени, драга јој је и „удавача“ у „Женидби“, тада је први пут играла главну улогу, све остале су рангиране као једнако важне и исто толико драге.
- Волим изазове, комедије ме разгаљују, драме условљавају да се према лику поставим одговорно, волим такве трансформације које ангажују моје мисли, подстичу на анализу карактера ликова које тумачим да бих умела што верније да их представим публици. Била сам госпођа министарка, рекла бих довољно добра и успешна, али врхунцем умећа глумачког сматрам извођење монодраме. Имати храброст да спремиш монодраму и изађеш пред публику, да држиш пажњу читав сат, то је изазов и озбиљан задатак. Играла сам у монодрами „Тако је било, очију ми“, по тексту Миланчета Марковића и Златимира Пантића, из збирке „Сеновите приче“, с обзиром да је играна 27 пута, сасвим добро је било прихваћено од стране публике и држало је пажњу на извођењима, што ме радује и подстиче да у будућности урадим нешто слично – каже Јелена спремна на нове „монодрамске“ улоге.
- Најлепши коментар који ми је током каријере био мотив да наставим, звезда водиља током позоришног живота, био је од покојног глумца и редитеља Зорана Ђонлића из Богатића, који је био председник жирија у Црнићу када сам добила прву награду. Тада ми је рекао: „Од овог детета, биће чудо!“ Трудим се да из године у годину оправдам то његово предвиђање. Та мисао ме некако води кроз позоришну каријеру. Ако је он, који је познавао позоришну уметност и знао шта је таленат, тада у мени видео потенцијал, зашто се не бих сваки пут потрудила да то и покажем. Био ми је изузетно драг колега, памтим га као дивног човека који је донекле утицао да постанем ово што сам данас у свету аматеризма. Његовом одлуком сам добила прву награду и због тога гајим велико поштовање према његовом суду. Жао ми је што је прерано отишао, што га више нема, понекад помислим да ли би био поносан на своју процену када би ме видео у новим улогама – анализира себе без подилажења сујети, спремна да прихвати као једнако корисне коментаре добре и лоше од људи за које сматра да су ауторитети у професионалној или аматерској позоришној уметности.
- Најлакше и најлепше ми је да играм у пару са Марком Богдановићем, зато што смо од првог дана заједно, најопуштенија сам са њим. Сигуран је увек, зна текст, ако ја погрешим ту је да ме спашава, и ја њега ако затреба. Најбоље се чувамо и допуњујемо. Сва су гостовања лепа, за нас аматере имају велику драж. Дружење са другим позориштима је свима нама сатисфакција за велики труд који улажему у сваку представу. У сваком граду имамо пријатеље као што их они имају код нас. Свако дружење после представе је доживљај за себе и свако је лепо на свој начин – коментарише са симпатијама ону лепшу страну бављења глумом девојка која лако склапа пријатељства и отвара комуникацију са глумцима других позоришта.
Јелена је од 2004. на сценама у Старом Селу и у „Масуки“ играла у представама: „Ах, забога стишајте се мистер Дринк“, „Радован III“, „Народна посланица“, „Тако је било очију ми“, „Јелисаветини љубавни јади због молера“, „Путујуће позориште Шопаловић“,„Парови“, „Ожалошћена породица“, „Женидба“, „Живот у тесним ципелама“, „Кућа на граници“, „Ла герила“, „Шалетр“, „Праћка“, „Сакати Били са Инишмана“, „Свет“, „Сабирни центар“, „Народни посланик“, „Госпођа министарка“, „Мрешћење шарана“ , „Чудо у Шаргану“, и најновијем остварењу „Народ 'оће пре'ставу“.
За Јелену је свако појављивање пред публиком својеврстан експеримент.
- На пробама понекад импровизујемо, па ако се допадне редитељу то што радимо, и ако се то уклопи у варијанту представе, примењујемо на наступима. Почнем да се играм својом улогом оног тренутка кад будем сигурна у текст. Изазов ми је да будем неко ко нисам у стварном животу, да изненадим и себе и своје ближње. Хаљину нисам никада носила у приватном животу, на сцени радо носим. То нисам ја па може, изазов је бити нешто што ниси у стварном животу ти, ту је поента бављења глумом. Жеља да видим како би нешто функционисало код мене и у мени да сам тај лик. Да се бавим глумом одлука је пала сасвим случајно. Кад је била подела за „Мистер Дринка“ једини расположен да уђе у пројекат је био Марко Богдановић, а ја сам на предлог мог пријатеља Југослава Тодоровића одлучила да покушам. Прочитала сам текст, била зачуђена како ћу ја да играм мушку особу без искуства и било каквог знања о позоришту. Била сам у грчу, под тремом. Јордан, редитељ, се ухватио се за главу забринут: „Боже, шта ће од овога да буде?“ Било је на крају – трајемо 20 година са 55 извођења, на изненађење и одушевљење свих нас.
Све после тога за Јелену је било лакше и једноставније, понекад неочекивано лако.
- Не знам шта бих сада желела, све је изазов, чак и да добијем улогу само да ћутим сат времена на сцени. Без обзира да ли је улога велика или мала, она нама глумцима значи много. То пријатељство, дружење које негујемо међусобно, нема цену. Ми смо једна велика породица, ту смо на сцени једни за друге, поред сцене и у приватном животу пријатељи за цео живот. Не могу себе да замислим без позоришта. У представу „Сан летње ноћи“ упала сам као замена да водим музику јер је дечко који је то радио био спречен, ушла сам у причу без оклевања и то ми је било лепо и занимљиво. Само да будем са тим људима, да помогнем да функционише све како треба, да смо заједно, да се дружимо, да путујемо... То су за мене дражи позоришног живота.
"Ах забога, стишајте се, мистер Дринк", представа коју је синоћ одгледала публика 25. МАЕКС-а у Старом Селу, припада театарским феноменима. Игра се у континуитету 20 година, што је потпуни раритет у свету аматеризма, без да се "момчад" променила за црту: исти глумци, исти редитељ, исти чак и техникa и организатор! Исти је и писац, али, то се подразумева. Иста је и апсурдна прича о два бродоломника, њиховој међусобној неопходности и привржености скривеној испод вечитих сукоба.
У маниру најчистијег британског хумора, Владимир Предић се давних година дохватио овог жанра, популарног код француско-енглеских егзистенцијалиста и написао комад који је својевремено прославио "Масукине" легенде: Владу Тасића и Јову Илића. Редитељу Николићу, који је и сам заиграо једном на Дринковом острву, посрећило се пре равно 20 година да пронађе двоје, тада младих глумаца, Јелену Стојадиновић (њој је то био сценски деби) и Марка Богдановића и да небројено пута играју на домаћим позорницама, као и на бројним државним фестивалима у Костолцу, Лозници, Врбасу...
Падале су бројне награде, од којих је међу последњима сребрна плакета 49. ФЕДРАС-а и глумачко признања за Марка Богдановића...Скоро све је остало исто, једино се глумачка игра преселила на терен оне ноншаланције и поигравања које доноси представи њен дуготрајан живот. Да подвучемо црту, уживали смо синоћ“ – написао је о последњем, не и задњем извођењу представе у којој је Јелена Стојадиновић почела сјајну каријеру аматерске глумице, Југослав Тодоровић, за кога глумица каже да је главни „кривац“ за њено бављење глумом.
И нека је наговорио да се опроба на сцени, да није, остао би неоткривен глумачки таленат, а публика би била ускраћена за улоге плодоносне каријере аматерске глумице Јелене Стојадиновић, којој се на половини животног пута спремају велика очекивања и велика искушења у разноврсним улогама чије време долази.
