Доживети стоту – 95 година позоришта „Масука“
Портрет глумице чија каријера у позоришном аматеризму траје скоро пола века са тенденцијом да траје још дуже, све док буде имала снаге да стоји на позорници и са публиком дели радност и тугу
Живослава Нена Бајић, глумица која је на позоришној сцени „Масука“ за више од четири деценије остварила највеће домете у аматеризму и даље себе види на даскама које јој живот значе. Ма колико истрошено звучи ова синтагма, она на најбољи начин означава колико је театар битан у животу већине глумаца, самим тим и у Нениној биографији. Златна маска за главну женску улогу на Фестивалу фестивала у Требињу, круна је њеног успеха. Успех је за њу и улога на филму „Рањена земља“ поред Небојше Глоговца, Жарка Лаушевића, Бате Живојиновића, Татјане Лукјанове, Драгана Јовановић ... Иако јој у богатој каријери много значи филмско искуство, никада светлости позоринице не би заменила покретним сликама.
Нена је имала среће да у прилично дугој и значајној каријери добије улоге које свака глумица, на било којој сцени, аматерској или професионалној, може само да сања. Од 1982. године, када је одиграла прву улогу Лепе пекарке у „Сабирном центру“, низало се за 42 године ангажовања у Позоришту „Масука“, близу 40 улога, укључујући гостовања у сеоским аматерским позоришним трупама, и школским секцијама још више. Као првакиња драме ангажована је у скоро свакој расподели. Прво појављивање значило је прву награду, на Републичком фестивалу у Врању за најбољу женску улогу. Следила су бројна признања, а 2013. оно највреднијде – Златна маска на Фестивалу фестивала у Требињу. Била је Нена после уверљиве лепе пекарке, Гордана у „Бубишту“, па Сојка у Нушићевом „Др“, жена са гуском у „Колубарској бици“, Олга у драми „Мој тата, социјалистички кулак“, Клодија у „Тетовираним душама“, Катица у „Радовану трећем“, Видосава у „Полтрону“, Госпа Мица у комаду „Свака част за власт“... Играла је и остварила запажене роле у најнаграђиванијим представама крајем осамдесетих и деведесетих година: „Судбине ратника“, „Мрешћење шарана“, „Косовски бој“, Сива боја разума“, „Вечити студенти“, „Слово о Арсенију“, „Пред земљаним вратима“, „Чудо у Шаргану“, „Радовање Црног Ђорђија“, „Кукавица, жена и она друга“, „Вожд подиже рају на султана“, „Господин Фока“, „Покондирена тиква“, „Праху оца Србије“, „Народна посланица“, „Свети Георгије убива аждаху“, „Распети на раскршћу“, „Путујуће позориште Шопаловић“, „Сан летње ноћи“, „Виа Долорес“, „Вила Сашино“, „Сакати Били из Инишмана“... па у најбоље оцењеној представи у Требињу „На граници“.
-Позориште је одувек било моја велика љубав, делимично испуњена жеља, неостварени сан да се професионално бавим глумом. Осећам се, коначно, оствареном и аматеризмом и на даскама ћу бити све док будем могла да ходам, док будем могла да причам и памтим текстове, док ме буду редитељи хтели за било какву улогу. Могу да играм било шта. Опробала сам се у драмским улогама и комедијама, сасвим је све једно шта играм. Битно ми је да осетим улогу, да ме нешто повуче да играм из душе. Хоћу да верујем да сам до сада углавном давале себе на сцени због чега су ми све улоге драге – прича Нена тако уверљиво да не постоји ни мала доза сумње у њеном гласу када говори о позоришној уметности и потреби да у свакој новој улози дели себе и потиснуте емоције са публиком.
- Углавном сам ја на сцени, није примарна улога коју тумачим ни лик који бојим својим убеђењем да је такав каквим га представљам. Оно сам што играм тог тренутка, нисам Нена Бајић, ни глумица која жели да се докаже новом улогом. За мене не постоје границе, нити било каква ограничења, дајем се кад могу и сто посто. Размишљам дуго о лику који тумачим, поредим га са неким ко му је сличан у стварном животу, испитујем карактер улоге коју играм и покушавам да је дефинишем и профилишем као особу која ћу бити кад се завеса подигне. Трудим се уз помоћ редитеља да у потпуности разумем шта играм, због чега се тако понаша, на који начин се опходи према другим ликовима у представи. Кад савладам ту етапу у припреми улоге, лик надограђујем онако како мислим да је исправно, а да не претерам или му ускратим неку карактерну црту коју би требало да истакнем. Редитељи су углавном били задовољни, осећали су да поседујем интуитивност да препознам лик јер сам ја увек знала шта и кога играм – каже Нена, уз присећање на прве учитеље глуме који су је усмерили на прави пут, да не претера и не уздигне се превише.
- Научила сам то од мог учитеља Вите Стефановића, са којим сам радила још у основној школи, био ми је путоказ како да се понашам на сцени, и моје наставнице Лепе Станковић, који су ми први указали на симболику позорнице и значај глуме. Све што сам учила, учила сам од старијих колега који су ми у оно време као водећи глумци у Позоришту „Масука“ били узори: Јова Илић, Владимир Тасић, Драган Николић, Влада Ђурић... Била ми је част да са њима будем на сцени и да ту останем. Свако од њих је заслужан за мој напредак и успехе који су нужно следили после толико давања на сцени и изгарања да улогу доносем на начин да буде примећена, не зато што то храни моју сујету, већ због жеље да као почетница добијем одговор од публике колико сам уверљива и да ли уопште могу да одговорим на њихове захтеве да бих била прихваћена и поштована.
Посрећило се младој почетници да баш првом улогом Лепе пекарке у „Сабирном центру“ добије награду на Републичком фестивалу у Врању- прва улога и прва награда, мало коме се таскви снови остварјују.
- То ми је био знак да треба да наставим и да не одустајем. Себи сам испунила жељу да се бавим глумом, нисам успела професионално, али сам се у аматеризму остварила и достигла врх који може да достигне један аматер, а то је Златна маска на фестивалу у Требињу. То је мени била награда за труд, испуњење великих жеља. С друге стране, за мене можда значајније од успеха које сам постигла, је чињеница да ми је позориште кроз живот било утеха, помогло ми је да опстанем и останем на ногама. Трагедије су ме пратиле у животу, на то нисам могла да утичем, одлазиле су мени најдраже особе, једна по једна... Родитељи, брат, цела породица. Остала сам сама... Сцена ми је била спас, бег и пуњење батерија – прича са тугом, испуњена љубављу и поштовањем према ближњима којима поклања сваки нови наступ и излазак пред публику.
- Не могу да издвојим која ми је улога најважнија или најдража. Некако све имају исту тежину. Можда ипак највише волим бакицу у „Сакатом Билију“, уживала сам сваки пут кад сам била на сцени. И данас ме редитељ, Милан Ковачевић, који нам је постао пријатељ радећи са нама, пита: „Како је моја бакица“. Не знам коју бих посебно издвојила, чак ни улогу са којом сам освојила Златну маску, за коју нисам ни сматрала да је главна, играла сам је као епизоду. Опет сам била бакица, мало ишчашена, ментално поремећена, која се на крају претвара у анђела и заиста нисам очекивала награду за најбољу женску улогу. Играла сам целу представу скоро без текста. Можда десетак краћих реченица, али је пресудио монолог на крају, казивање стихова о суштини живота и људској судбини оставило је упечатљив утисак на публику и жири, због чега је наша представа „Кућа на граници“ 2013. била најбоља и ми у њој.
Похвале редитеља и његови коментари су суд који је усмеравао Ненину каријеру. Највише их је поштовала и ослањала са на њихово мишљење. Публика је била ту да потврди или одбаци значај њеног ангажовања да да све од себе и одбрани лик који тумачи.
- Било ми је важно шта моје колеге кажу који су знали да ми упуте критике, саслушала бих и своје пријатеље, али је увек редитељ био тај који је давао закључну оцену – да ли сам добро одиграла, где сам погрешила, шта би требало дугачије. Аплаузи који су трајали и по седам - осам минута су имали посебну тежину и придавали значај послу којим се бавимо сви ми аматери из љубави, не из професионалних побуда. Публика тачно осети шта треба да награди аплаузом, а шта негодовањем и звиждуцима. Мислим да никада више не бих изашла на сцени када бих доживела да ми неко упућује погрдне рећчи или звижди због неуспеха, док је аплауз неописив осећај за подстрек. То изазива лупање срца, велику радост па и сузе. Не знам да ли сам некад успела да сакријем сузе које су саме од себе неконтролисано долазиле после аплауза и сваке одигране представе. Можда је претерано и неуверљиво што тако говорим, али ја сам емотивна, све доживљавам интензивније него што би требало и радост и тугу. Зато су пресудни за моје задовољство и мој понос суд публике и суд редитеља, оних којима верујем и због којих се бавим глумом скоро читав живот.
Првакиња „Масукиног“ глумишта није размишља шта би још волела да игра, ништа јој не представља посебан изазов, каже уверљиво, без жеље да остави утисак:
- Шта год да ми редитељ понуди прихватам, чак и да уносим тацну, али да знам где је и зашто носим. Чак и да будем слика на зиду, ако ће се око мене вртети радња где ћу макар да провирим и кажем коју реч. Снашла бих се у таквим ситуацијама да обојим било коју моју појаву на сцени... Допринела бих нечим што би било особено за мој приступ глуми да покажем да је то моје појављивање нужно и оправдано. За мене је то сврха и врхунац позоришне уметности – знати у сваком тренутку зашто си на сцени и шта се од тебе очекује.
Уз позоришни живот Нену испуњава радошћу и топлином мајчинска животна улога. Богдан је стигао као дар од Бога, да јој улепша и испуни живот, да јој буде нада и утеха у свему.
- Богдан је једно време хтео да се бави глумом, има талента, ипак се окренуо математици, ту има више успеха, радује се свакој мојој награди, зна колико ми је позориште важно и колико ме испуњава у животу. Кад сам играла у Радовањском лугу „Свети Георгије убива аждаху“, седео је са непуне две године у првом реду, гледао маму и није мрдну. Од тада је сваку моју представу пажљиво пратио и за дивно чудо разумео. Његово мишљење изузетно ценим, посебно сада, када као одрастао човек може да просуђује и закључује. Деца никад не лажу. Увек су искрена и увек кажу истину. Ако није задовољан, каже шта би променио, зашто му се нешто не свиђа. Увек га саслушам и урадим по његовом савету да бих му показала колико ми је важан његов суд. Зна да ми је позориште, после њега све, пружајући ми подршку жели да наставим колико год будем могла, и колико ме то буде испуњавало – размишља гласно, као да спрема улогу, и закључује убедљивим тоном искусне глумице:
- Колико год будем могла остаћу на сцени! Ако буде прилике могла бих нешто да радим са децом. Показаће време колико ћу истрајати и какве су моје могућности. Нећу да се повлачим све док ме памет буде служила и срце водило, а здравље послужило – наглашава Нена подсећајући се да је целу једну сезону играла под надзором лекара, нарушеног здравља, после хируршких интервенција са једва четрдесетк килограма снаге у нејаком телу.
- Слике, плакете, статуе... награде су и признања за наш труд. Неопсорно да значе, али никада не играм за награду, играм за аплауз публике и никада нисам желела да пошто потом добијем признање, да префорсирам себе и можда претерам у глуми и одем у другу крајност. Увек желим да оставим себе не сцени, да се осети флуид који ме спаја са људима којима се обраћам, од којих очекујем да ће ме разумети док траје представа. Дајем себе у целости тежећи да не подбацим, да увек будем равноправни део екипе, будем запажена. Не могу да кажем да ми златна маска и плакете не значе много. Сигурно бих лагала себе и друге, али и да их није, не бих престала да играм. Слике као награде држим на зиду да ме подсете шта сам радила, улепшавају ми амбијент и греју душу, потвршују да сам с разлогом одабрала позориште да ми буде утеха кад сам је тражила од других, кућа у којој се лепо осећам. Испуњава ме размишљање шта сам, била, докле сам стигла и како су моје глумачке напоре вредновали други. Шест слика за најбољу глумицу, статуе, плакете, дипломе, књиге... Много тога за дугу аматерску каријеру. Све чувам од прве награде, можда ће некад некоме бити занимљиво да их погледа.
Сећа се Нена једне занимљиве ситуације која ће сигурно радо бити препричавана као доживљај који доприноси да се све недаће у животу могу премостити на начин доступан у датом тремнутку.
- Ја и Синиша Катић смо у Ковину, једном давно, добили за глумце вечери, када је била она немаштина, несташица основних намирница, џак шећера. Поделили смо га сви у екипи. Било је смешно, са овог аспекта траги-комично, добро за анегдоту и сећања којих је на претек за скоро пола века бављења аматеризмом. Играли смо „Водвиљ“ Лилијане Ивановић... То нам је била убедљиво најслађа награда, можда и најкориснија, чекало се тих година у редовима за килограм шећера и кесицу кафе, литар уља и паклу цигарета...
Нена ника није пожелела да буде редитељ, није јој падало на памет да буде све и свашта у позоришту. Каже, онако успут, као да размишља гласно, многи би да режирају, да праве групе, да експериментишу са позорницом и сценом.
- Ја сам за традикоционално позориште, где свако тачно зна своју улогу. Ту сам да помонем ако затреба било коме савет, коментар, сугестија. Ако се прихвати у реду, ако одбију верујем да постоји разлог за то. Нисам сујетна иако нас глумце, било да смо аматери или професионално опредељени за глуму прати мишљење да смо горди и нескромни. Нисам завидела ни прижељкивала туђу улогу. Никад нисам правила поређење себе и других, некако то није у духу моје личности. Ја сам добронамерна у сваком односу са колегама. Поштујем туђе ставове и мишљења, дозвољавам себи да само укажем на пропуст не и на нешто више.
Највећи су ми узори људи који на сличан начин приступају позоришту, уметности уопште, као ја. Највише сам поштовала и дивила се Жарку Лаушевићу, Небојши Глоговацу са којим сам имала срећу, част и задовољство да играм у филму „Рањена земља“ и кога сам лично познавала, као и Жарка Лаушевића. Са поносом кажем упознала и сарађивала са њима. Неизмерно сам волела Милену Дравић. Све су ми драге старије глумице и глумци, на жалост издвајам све који више нису међу живима. Коначно да видим Микија Манојловића, волим и Дугалића, Драгана Мићановића. Ма све их волим – каже из душе, широког осмеха и пуна срца.
- Никад позорницу не бих заменила за филм. Нема спонтаности, то свако може да ради, на позорници се покаже ко је глумац, а коме није место у театру. Златко Илић и ја смо имали запажене улоге у „Рањеној земљи“ 1999. године, имам и симпатичну епизоду у дугометражном играном филму „Патуљци са насловних страна“, где ми је директни парнтер био Гордан Кичић. То је довољно да будем испуњена и задовољна – завршава Нена разговор убеђена да јој је живот предодредио баш овакву улогу у животу и да не носи без разлога име које је усмерава ка искушењима и успесима – Живослава.
