Доживети стоту
Портрет Лепе Станковић
Кад глума постане нешто више од забаве и прерасте у позорницу за игру деце са сметњама у развоју, позоришна уметност се преобраћа у час етике
Нису само награде и признања разлог због чега се воле светла позорнице. Није ни игра и пресвлачење костима из различитих епоха најважнија у чаробном свету театра. Кад позориште и глума постану начин изражавања емоција деце са сметњама у развоју, достиже се врхунац уметничког домета посматран са хуманог аспекта одабира естетске форме којом се допире до било ког бића. Рад Лепосаве Станковић, некадашње глумице Позоришта „Масука“, дефектолога по професији, показује управо ту страну позоришне уметности. Радећи са људима у Удружењу за помоћ особама са сметњама у развоју, „Живимо заједно“, у београдској општини Стари град, у сарадњи са младим глумцима београдских позоришта, средином прошле деценије успела је да помери границе у раду са децом којој је посветила читав радни век.
Укључивањем особа са сметњама у развоју у животне просторе и садржаје који им до тада нису били доступни допринела је да се у друштву и непосредном окружењу смање разлике у начину промишљања и прихватања очигледно постојећих разлика међу нама. Уводећи их у свет уметности дала им је прилику да се играју, покажу шта и колико могу, како осећају свет око себе и на који начин исказују своје емоције. Због свега чему је допринела уносећи значајан део себе у рад са глумцима почетницима којима је потребно на посебан начин приближити свет уметности, поносни смо на њу, на то што је била наша и што потиче са сцене „Масукиног“ позоришта.
Лепосава Станковић појавила се први пут на позорници Позоришта „Масука“ 1960. године, у комедији „Свет“, потом у представи „Торта са пет спратова“, касније у драмама „Пролеће у јанурау“, „Вук“ и „Пред земљаним вратима“... Најзначајнији допринос дала је радећи са децом у драмским сектицама основних школа, а по одласку у Београд као дефектолог са децом са сметњама у развоју правећи представе које су одушевљавале публику и жири на дечијим фестивалима.
- Сва деца, па тако и она са сметњама у развоју, заслужују љубав и пажњу. Рад са њима је изазов и велико задовољсњтво кад успемо да се припремиму за излазак пред публику. Мени све ово много значи, у пензији сам, наставила сам да радим оно што волим, па колико ја њима дајем толико и они мени дају" – каже задовољна успесима које постиже са децом са сметњама у развоју, бивша глумица „Масукиног позоришта“.
Мало ко није чуо, макар нешто, о позоришној представи "Дубравко и Сања" коју су направили људи из Удружења „Живимо заједно“ која је обишла Србију и кроз широм отворена врата Југословенског драмског позориште у Београду била, мало је рећи, догађај сезоне у широком глумачком свету. Да ли је баш тако схваћен овај наступ, желимо да верујемо сви ми којима је на срцу жеља да деца, која су искорачила из сенке невидљивих, коначно постану видљива за читаво друштво. Као да је њихова, сценом ЈДП су владали гостујући глумци дружине особама са посебним потребама, потпомогнути младим београдским глумцима који су желели да олакшају улазак у свет уметности ученицима специјалних школа. Било је то својеврсно откривање театра за све присутне, глумце на сцени, публику у сали, помагаче иза завесе. Има ли ичег лепшег и хуманијег од ове идеје да дражи позорнице, светлост рефлектора, и аплаузе препуне дворане осете они којима је цео живот нужно условљена врста игре.
Лепа је из чисто људских разлога дошла на идеју да реализује представу са децом са којом је наставила и после одласка у пензију да ради. Први пут је замисао да их изведе на позорницу реализовала са Драмском секцијом Друштва за помоћ особама ометеним у развоју Стари град једночинком »Аналфабета«, по тексту Бранислава Нушића, која је премијерно изведена 2003, друго појављивање је било у комаду »Торта са пет спратова« Добрице Ерића чија је премијера приређена у Позоришту на Теразијама 2006. на сам Дан особа са инвалидитетом, а уз пуно похвала и успеха трећи пут се на репертоару нашла представа »Мала принцеза«, у којој поред три професионална глумца и девојчица из редовне основне школе, игра и шеснаесторо глумаца-особа са посебним потребама, како деце тако и одраслих. Драму „Мала принцеза“ је специјално за Лепину дружину написао Златко Глушановић, „уводећи их постепено у чаробни свет шуме у којој су затворени удаљени од света они који се не допадају властима и двору. Међу њих залута једна мала размажена принцеза, слика и прилика данашње младежи која се досађује, окружена најскупљом техником која јој пружа јефтину забаву. Принцеза не уме да поштује друге, она зна само да наређује. А у шуми свако зна свој посао и нико не наређује другоме. У шуми царују брига за друге, дрвеће и љубав“ написали су позоришни критичари уз похвале извођењу, наглашавајући да представа плени својом једноставношћу и распеваном игром читавог ансамбла.
Чаробна шума као инспирација је сурово реална. Подстрек је Глушановић добио након посете Институцији у Кулинама, селу у којем је у шуми смештено шест стотина лица различите доби ометених у развоју далеко од очију и „реалности“ овог рекло би се „нормалног света у којем ми живимо“. То је и условило изузетну комуникацију представе са публиком. Непосредност, топлина и пуно љубави награђени су бурним аплаузом“ - преузели смо коментар о представи која је отворила врата малим-великим глумцима уз чију одредницу нужно стоји карактеристика особе са сметњама у развоју.
Водитељка Драмске секције Друштва за бригу о особама ометеним у развоју, поносна редитељка представе, наша Лепа, срећна због успеха својих глумаца, рекла је да им није било потребно пуно времена да ураде ову представу и да достојанствено и храбро изађу пред публику. Спремили су је за само четири месеца и додала да су радећи на њој сви заједно уживали.
- То је била једна спонтана режија – рекла је уз напомену да је аутор текста, Златко Глушановић, представу наменио свима, без обзира на то што укључује особе са различитим атрибутима. Тако је конципирана да отвара позориште као медиј друштвене акције јер су нормална деца данас код нас презаштићена и презасићена.
Не мали број позоришних стручњака, психолога, логопеда и дефектолога, представу су похвалили напомињући да је смисао представе у интеракцији са гледалиштем што доприноси промени начина мишљења и прихватања особа којима је ово била прилика да изађу из сенке и коначно постану видљиви.
Лепа је реализујући своје идеје на најбољи могућ начин препоручила јавности да узму у разматрање Декларацију о дечјим правима где се јасно наводи да и они који имају тешкоће у развоју имају право на пуно учествовање у култури своје заједнице. Радећи са њима Лепа им није само пружила емоционалну подршку, показала им је свет одраслих и натерале те исте одрасле да се мењају и да промене усмере на особе којима је потребно разумевање, прихватање различитости, давање простора да покажу своје вредности и склоности. Тако су уз децу са сметњама у развоју значајне промене осетили учесници пројекта из редовних школских програма чиме су постали емпатични, хуманији, отворени за разлике међу људима.
Лепин рад са децом којој несебично пружа подршку у свакој прилици и на сваком наступу представља на известан начин облик терапеутског позоришта који омогућава глумцу, детету које теже комуницира са спољним светом, да проба нешто ново, да се потруди да успе и да у томе осети радост што мења своју истоветну, досадну и незанимљиву свакодневицу.
Представе и гостовања драмске секције којом руководи Лепа биле су прилика да се сваки пут у новој сали, на другом месту проговори о проблемима и потребама оних којима је помоћ друштва неопходна. Стручњаци у овој области наводе да у Републици Србији има 10% особа са инвалидитетом. Од тога је 3% особа са посебним потребама (менталним), с тога је јасно да мали број овакве деце иде у позориште или биоскоп, дружи се у играоницама или паркићима са другом децом. Они су скрајнути од друштва и родитеља, постоји стигма која и данас влада ако неко има таквог члана породице. Неки родитељи се стиде, неки покушавају да сачувају социјалне бенефиције повлачећи децу из специјалних школа, показују резултати истраживања које редовно на ову и сличне теме спроводи УНИЦЕФ.
Овде са пуно поштовања према раду наше некадашње глумице , истичемо да је њена и дечија позоришна представа "" коју су направили људи окупљени у Удружењу за помоћ особама са сметњама у развоју „Живимо заједно“, у општини Стари град и млади глумци београдских позоришта, померила границе у правцу прихватања различитости и „другости“ људи који силом прилика, пуким случајем, носе кроз живот свој терет неједнакости са већином припадајућег дела друштва. Није случајно одабрана адаптирана прича Ромеа и Јулије. Осавремењен Шекспир и драма Капулетијевих и породице Монтеки упозоравају на потребу превазилажења свих могућих ограничења уз поруку да је уз љубав све могуће. Поред рада на развијању животних вештина, у Удружењу „Живимо заједно“ свакодневно раде на очувању интелектуалних капацитета својих корисника. Уз поменуте представе пред публиком су се представили још и колажним програмом „Свет“ - адаптација Нушићевог текста, а били су и део Опере „Часовничар“ наступајући као хор уз београдске оперске певаче.
Крајње је време да ограничења људи са сметњама у развоју не посматрамо као другост, а њих као особе мање вредне, са мање људскости – порука је свих актера представа које су покренуле точак промена у свести човека који до сада није желео да широм отворених очију и слободног разума прихвати да различитост представља разноврсност света и да сви имају исту шансу да се изборе за своје месту у заједници, целокупном друштву које стереотипе прихвата као непроменљиву константу иако је јасно да је променама подложно читаво друштво и свака јединка у њему.
