Доживети стоту
Они су били део стогодишње прошлости Позоришта „Масука“
Дуга је листа глумаца који су својим наступима у представама исписали историју једног од најстаријих и најутицајних аматерских позоришта у Србији. Одавно су изван сцене, пре много времена или недавно отишли у вечност, неки од њих заборављени иако су значајан део себе уградили у позоришни живот поморавске вароши на далеко познате по култури и уметничкој манифестацији у којој се одавнина, непун један век, одвија жива комуникација између публике и глумаца. Присећајући се њихових имена и улога у којима су се појављивали пред публиком захвалићемо им се овим путем за допринос развоју културе Велике Плане. Азбучним редом то би изгледало овако:
Јоца Арсић (1948-2009), током већег дела живота који је прекинут када је могао још много тога да уради за свој народ, трудио се да иза себе остави дела достојна човека који се бавио политиком, културом и хуманим пословима. Као председник општине и посланик у Народној скупштини у три мандата, учинио је више од других на сличним положајима, да култура у малом месту добије место које заслужује. Као представник власти био је део делегације која је путовала у посете другим градовима и позориштима у некада великој држави, а као члан Позоришта играо је у десетак представа. Почео је у основној школи, у Драмској секцији под редитељском командом Радета Маринковаћа, наставника географије, још једног заљубљеника у позоришне слике. Наставио је у гимназијској секцији у комадима „Мица и Микица“, „Дванаест погодака“, „Шта то грицкаш, друже“ и „Откриће“. На великој сцени био је најпре инспицијент, а потом и глумац у представама „Ивкова слава“, „Дим и људи“, „Врело срце“, „Колубарска битка“ и „Косовски бој“. Није значајне успехе постигао као глумац али је његов рад за позориште и културу Велике Плане био немерљив. Био је један од иницијатора „Вождових дана“, манифестације која траје више од три деценије. Учествовао је у „Турниру духовитости“, а као председник општине и посланик на све дозвољене начине уздизао позоришну културу у унутрашњости. За све учињено добио је Златну значку Културно просветне заједнице Србије.
Периша Бојић припадао је старијој „гарди“ глумаца који су носили позоришни репертора седамдесетих,осамдесетих и деведесетих година прошлог века. Има га у готово свим расподелама. Усклађивао је своје обавезе у школи са пробама и наступима, а на премијерама највернија публика су му били ђаци којима је предавао физику и техничко. Био је део тима више од три деценије, тумачио је главне и епизодне улоге, све по потреби и сензибилитету глумца коме је од свих костима најбоље пристајала униформа, она комесарска и кожни шињел. Незамењив у Нушићевим комедијама играо је улоге око којих се прави заплет. Први пут се појавио на великој сцени у драми „Сребрна кутија“ 56. године, потом и у представама „Лицем у лице“, „Бикови и људи“, „Врело срца“, Вир“, па у „Хитлеру у партизанима“. Играо је и у „Дану одмора“, запажену улогу имао је у драми „Вук“, па у „Сумњивом лицу“... Следили су комади „Сељаци, радници и природна интелигенција“, „Кривоклетници“, „Заједнички стан“, „Суд“, „Небески одред“, „Сабирни центар“, „Смешни петобој“, „Песма“, „Бубиште“, „Мој тата, социјалистички кулак“, „Тетовиране душе“, „Полтрон“, „Власт“, „Косовски бој“, „Вечити студент“, „Слово о Арсенију“, „Пред земљаним вратима“, „Вожд“, „Сива боја разума“, „Колубарска битка“...
Дао је значајан допринос учешћем на „Турниру духовитости“ када су освојили шампионску и вицешампионску титулу. Често је био члан председништва и програмског савета Позоришта где се одлучивало које представе ће се радити, како организовати рад дечије, опмладинске и велике сцене.
Војислав Величковић Војкан (1966-2020) био је дете Позоришта „Масука“, стасавао и одрастао на даскама које су и њему значиле живот. Играо је у четрдесетак представа, чешће мање, епизодне улоге него главне, али је целим бићем допринео да позоришни живот деведесетих и две деценије новог миленијума буду обележене креацијама које се памте. Први пут се на сцени појавио у „Карамазовима“, играо је тамничара 1991. године, исте године је имао ангажман у драми „Вожд“, па у „Госпођи министарки“, на прозивци је био и у „Чуду у Шаргану“, у „Урнебесној трагедији“, а скоро незаменљив је у свим историјским спектаклима у Радовањском лугу, у драмама о Крађорђу. Војче је забележио улоге у представама „Сад се смеј, Сотире“, „Др“, „Станоје Главаш“, „Протекција“, „Други живот краља Освалда“, „Сан летње ноћи“ и у монодрами „Секира“ Позоришта „Траг“.
- Имао сам само две реченице да кажем кад сам се први пут одлучио да се опробам као глумац. Некад бих се збунио и начисто занемо, тако да је моја прва улога била само излазак пред публику и климање главом. Статирао сам и излазио на поклон. Толико ме је појела трема да сам био сав збуњен – присећао се свог дебитантског наступа у „Карамазовима“. Тада се учио и привикавао на позоришне обавезе које су му временом постале разонода, неодвојиви део живота. Запамћен је као Наум у „Вожду“, као Гаврило у драми „Свети Георгије убива аждаху“ и Вујица у „Расванућу“.
Новица Михајловић (1947 – 1998), глумац аматер из Крушева, задужио је културу поморавско-шумадијског краја оснивањем Радничког позоришта „Звезда“ у фабрици намештаја у којој је радио, потом и формирањем драмских студија по селима – најпре у Крушеву, па у Ракинцу, Радовању и Великом Орашју. Иако је значајније домете остварио радећи у сеоским срединама и наступима на Фестивалу драмских аматера села србије у Малом Црнићу, оставио је трага и у Позоришту „Масука“. На великој сцени је наступио први пут у „Кривоклетницима“ 1980. године, четири године касније у „Колубарској бици“, а као члан екипе „Турнира духовитости“ био је почаствован једном победом, други пут вицешампионском титулом. Трагичним губитком живота прекинут је започет низ улога у „Масуки“, док су драмски студији, које је отварао као велики ентузијаста са намером да културу доведе у мале средине и сеоској деци омогући да се талентована и надарена за сценске наступе уче позоришту међу својима, после његовог одласка престали да раде.
Љубнико Петковић (1947- 1998), познати плањански лекар стоматолог, у позоришне анале ушао је 1969. године представом „Ивкова слава“. Са прекидима у каријери глумца аматера игра још и у драми „Бикови и људи“, а завршава појавом у масовки „Колубарска битка“ улогом Ђорђа Катића. Пре него што се и сам опробао на позоришним даскама, у предратно и поратно време у кафани „Браће Петковић“, његових директних предака, играле су се позоришне представе. Омиљен у народу као чика Љуба Зуба, био је обожаван и као глумац. Прве кораке, пре него што се одлучио да се прикључи аматерима Позоришта „Масука“ играо је у комадима драмске секције основне школе „Моша Пијаде“ под редитељском командом наставника Радета Маринковића, касније Вите Стефановића у Гимназијској драмској секцији.
Живорад Радосављевић Жића (1936-1998), један је од првих чланова фолкорне и музичке секције КУД-а „Железничар“. У гимназијској секцији се опробао као глумац педесетих година, а на сцени Позоришта „Масука“ је од 1955. године ангажовањем у чувеној представи „Ђидо“. Касније игра у „Одрпанцима“, па у „Мећави“, у комаду „Моја беба“, „Шарена лопта“, „Сумњиво лице“, „Отац“, „Број 634“, „Било их је седам“, „Сви моји синови“, „Др“, „Матура“, „Прозивка“, „Заједно“, „Црнила“, „Светлост и сенке“, „Дим и људи“, „Бикови и људи“, „Колубарска битка“, „Косовски бој“, „Пред земљаним вратима“, „Црни Ђорђије“, „Станоје Главаш“, „Радовање Црног Ђорђија“... Остаће запамћен као војвода Радомир Путник док су њему лично биле најдраже улоге у Нушићевим комадима које је играо најчешће у пару са Владом Ђурићем и Владом Тасићем у режији Вите Стефановића. Био је ангажован као један од најстаријих и најистакнутијих чланова Позоришта „Масука“ у управним органима као члан председништва и просветког савета. У неколико наврата био је председник Скупштине Позоришта „Масука“.
Плејаду женских ликова започињемо именима најстаријих. Љиљана Костић, глумила је у првим послератниум годинама, кратко, док су се давале представе и за време окупације. Сека Кузмановић је нешто млађа поратна глумица у представама педесетих година – „Сребрна кутија“ и „Мећава“. Љубинка Лукић Дуња играла је у истом периоду, четрдесетих и педесетих година, у комадима “Дубоки су корени“ и „Гранчица на ветру“. Добрила Николић, песникиња, књижевница и локални хроничар у чијим причама је садржана далека прошлост Велике Плане, играла је педесетих година у неколико представа, једна од њих „Младост пред судом“ и као повратница у комаду „Слово о Арсенију“ 1990. Драга Спасојевић уписана је као прва послератна глумица која се појавила на сцени Позоришта „Масука“ у представи „Дубоки су корени“. Њено име се више нигде не појављује. И учитељица Цица, Викторија Тошковић Братухин, опробала се као глумица у најранијој младости, почетком шездесетих година у драмама „Дан одмора“, „Број 634“ и „Отац“.Нешто краћи период после рата глума је била изазов и за директорицу Гимназије Босу Тутуновић која је била под светлима позорнице само у првој послератној деценији.
Душица Ранковић бивша директорка једне од банка у Великој Плани играла је у само неколико представа али је остала запамћена као доброчинитељка и она која је са позиције успешних пословних жена слободно време поклањала култури. Играла је у „Ђиду“, Нушићевом „Др“, „Сребрној кутији“, комадима „Моја беба“, „Из мрака“...
Никако не бисмо смели набрајајући омиљене ликове историјске позоришне сцене „Масука“, да заборавимо Даринку Дару Веселиновић (1923-1989), глумицу старијих генерација која је, по доласку из Крајине у Велику Плану, ангажујући се у раду театра подстакла ондашње младе образоване жене да се баве глумом. Одиграла је двадесетак улога и добила признање Бронзану значку КПЗ Србије. Била је најзапаженија у Стриндберговом „Оцу“ и Фелдмановој драми „Из мрака“, а памти се и као главна глумица у представама „Моја беба“, „Сумњиво лице“, „Сви моји синови“...
Искусна глумица Милица Станковић, учитељица по професији, одиграла је на Масукиној сцени педесетак улога, углавном главних. У улози Сојке појавила се пред публиком 180 пута што је својеврстан рекорд у аматеризму. Добитница је значајних признања за улоге које је играла у фестивалским представама. Најзначајније су прве награде за епозодне улоге Сојке 70. и Симке 71. на Републичком фестивалу драмнских аматера Србије у Кули. Први пут се појавила у представи „Свет“ 60. године, секретарицу је потом играла у комаду „Лицем у лице“, затим Лауру у „Оцу“, госпођу Бартвик у „Сребрној кутији“, Анђу у „Сумњивом лицу“, Рину у „Кривоклетницима“. Била је песникиња и као осведочена обожаватељка поезије добила неколико значајних признања у области песништва на регионалним и савезним конкурсима и фестивалима поезије.
Ово су само нека од више стотина имена глумаца и глумица, креатора позоришног живота у Великој Плани, који су својим ангажовањем допринели да првих сто година протекну као век испуњен трагањем за формом дуговечности под светлима позорнице. Оне и они су градили себе и културу места коме су даривали време, љубав и пажњу да би се данас на чврстим темељима у малом месту у унутрашњости Србије уздизао храм непролазне вредности посвећен Талијиној уметности.
