Доживети стоту
Представа може да почне када Љуба да знак
Позориште нису само глумци и редитељи, писци текстова, мајстори светла... Целовиту слику позоришне уметности допуњују људи иза сцене, сценографи, бински радници и остали сарадници који својим залагењем доприносе да на премијери све фунционише беспрекорно.
Позориште „Масука“ имало је среће да уз редитеља Виту Стефановића има Виту сценографа, човека који је својим вишеструким талентима могао да режира, глуми, осмисли и постави сценографију, одабере музику, предложи светлосне ефекте, креира мизансцен, нацрта путању којом ће се кретати глумци док су на сцени. Њему као сликару и ликовном педагогу није било тешко да пронађе најбоље могуће решење за функционалну позорницу, да кулисама и костимима дочара епоху у којој се одвија радња сценске поставке и да тако осмишљен простор изгледа као соба, судница, бојно поље или железничка станица на пример. Његова свака сценографија била је покретна слика, изложбени простор који је имао задатак да помогне глумцу да говором и покретима дочара у омеђеном простору радњу око које се одвијају заплети и расплети драмског текста.
Вита је као сликар излагао у галеријама и изложбеним салонима и добијао награде за уља на платну и аквареле. За слику „Обала Мораве“ добио је прву награду на изложби слика у Београду „Сусрети другарства“. Оснивач је традиционалне Ликовне колоније „Покајница“, урадио је на стотине портрета и карикатура, идејних решења за плакат. Његови сарадници говорили су да је био такав мајстор који је умео од саргије да направи амбијент достојан царске палате, да од рибарске мреже склопи мултифункционални параван, коси под позорнице пројектује тако да се окретањем око своје осе претвара изменом сцене у различите живописне амбијенте. Степенице којима је суверено владала Госпођа министарка и на њима Љиљана Станимировић биле су истовремено симбол политичког успеха, диспозиција успона ка трону, али и приказ суноврата друштвеног поретка.
Сценографије су биле такве да су на фестивалима и премијерним наступима уз глуму и редитељску поставку увек хваљене као функционална креативна решења која буде позитивне импресије у оку посматрача. Све што Вита осмисли као слику позорнице, у дело су претварали мајстори иза сцене – на самом почетку рада Позоришта „Масука“ глумци и редитељи, касније мајстори светла, бински радници, костимографи, тонмајстори...Најдужи радни стаж иза позорнице укњижио је Љуба Пешић, из нужде „експерт“ за све, пре њега Жарко Величковић, Бранко Станојловић, Бранко Манојловић... У неколико наврата Јова и Влада Тасић. О гардероби и шминкању брине више од две деценије Весна Барјактаревић, музику је дуги низ година бирао и проналазио звучне ефекте Петар Муштерић. Снимао је музику са грамофонских плоча и из радијских архива на магнетофон, усклађивао је са потребама драмског дела и био увек ту да лајтмотивом нагласи почетак, кулиминацију и крај, од ока, увек прецизно и тачно, баш кад треба, у право време. Када није било инспицијената и суфлера мењао их је и био десна рука редитељу и глумцима, сигурност да почетници не излете пред публику пре времена, незвани и неприпремљени. Поред њега су се сви осећали безбедно и заштићено.
Једно време су помагачи иза сцене били војници на цивилном служењу војног рока распоређени од стране војног одсека у установу културе. Служба им је трајала шест месеци, али су неки од њих остајали као заљубљеници светла позорнице и након одслужења војног рока. Најдуже су се задржали Марко Новаковић, Немања Радоњић, Милан Костић и Бојан Маринковић који је остао у позоришту као организатор представа, данас као директор Центра за културу „Масука“. Младе снаге за испомоћ чинили су један период Ненад Петровић, Богдан Радојевић и Војислав Богдановић. За њих су доживљаји за памћење више од премијера била дружења са заљубљеницима у позоришне даске које су ускоро и њима постале важан део живота.
Идејна решења за сценографију неких представа проналазили су академски сликари, пријатељи Позоришта „Масука“: Младен Лесковац, Мишко Јелић, Зоран Гребенаревић, Александар Луковић Лукијан, Драгомир Петровић, Мирослав Јовановић, Жика Четка, Златко Марковић који је једно време играо неколико главних улога у историјским спектаклима на великој сцени. Неколико сценографија потписао је чувени бероградски уметник сценограф Душан Станић и наш етнолог Драган Минић. Једном се као гост плањанског позоришта сценографијом бавио чак и проф др Бранивој Ђорђевић.
А да би све то изгледало како треба, да буде потаман како је замислио редитељ, највише мука на „Масукиној“ сцени видео је Љубомир Љуба Пешић, бински радник, Катица за све како је често себе представљао неформално. Волео је то што је радио, био поносан на свој рад, на дело које је настајало ни изчега. Преправљао је старе кулисе, од дотрајалих материјала правио нове употребне предмете који су осликавали сцену каква је била потребна за неку од прилика. Није дозвољавао да се баци ни педаљ неке, наизглед неупотребљиве даске. Послужиће, тврдио је сугестивно и неретко био у праву. Дотрајали ноћни ормар, нахерена столица, троножац нагорео од пламена, уљускан бокал... део су мобилијара о којима је Љуба водио рачуна не желећи да их баци и замени новим експонатима. Од полице је правио клупу, од те исте клупе хоклицу... кројио и прекрајао по потреби и нужди. Једном је, вели, дао целу своју плату за декор представе „Дуги живот краља Освалда“ и није му било жао.
Говорио је да је мајсторисао на око стотину сценографија, можда и коју више. Ломатао се по подрумима, тражио чему шта може да послужи, од ничега правио нешто. У Радовањском лугу се верао до дрвећу, постављао сијалице и звучнике, падао, дизао се из блата и жбуња. Обожавао је децу и за њих правио шта год су пожелели. И они су њега волели а због бркова дугих скоро пола метра сматрали су да је слика и прилика Филипа Вишњића. Због свега што је био и радио за позориште на све стране Србије говорило се да би „свако позориште требало да има свога Љубу“. Својатале су га све генерације глумаца, почев од оних најмлађих, до маторих, глумачких легенди са којима је провео барем тридесетак година свог радног стажа.
- Неколико пута сам једва извукао живу главу због струје. Палио ми се реостат, пуцале су сијалице, падао напон успред представе. Све се ружно заборави, остају само лепе успомене, наступи по целој Србији, награде које смо освајали. Сваки успех представе био је по мало и мој, тако сам доживљавао све што је било део позоришне уметности у кући коју сам доживљавао као своју. Док траје представа свуда ме има, иза сцене, око сцене, у публици ако треба, па и на сцени неколико пута.
Једном у Радовањском лугу Љуба је имао праву епизодну улогу. У једној од верзија драме „Вожд“ играо је Николу Новаковића, егзекутора Карађорђевог смакнућа у Радовањском лугу .Ушао на сцену онако жипописан, народски човек у гуњу, са засуканим брковима и секиром у рукама и био једнако добар у улози која му је била поверена, готово као професионалац. Говорио је, учио је од најбољих, а за њега прави глумци су били Влада Тасић, Јова Илић, Влада Ђурић и Вита, за које је сматрао да би великани били на било којој сцени. Милоша Јагодића је поштовао као младог редитеља који је имао посебан дар да осети ритам сцене. Дозвољавао му је да сценографију одради уз корекције које је наметнуо као познавалац свог заната, верујући му да ће све што предлаже као исправку имати своју сврху.
Ценио је и млађу глумачку гарду усуђујући се да каже како је пред Марком Пантовићем, Марком Богдановиће и Миланом Николићем лепа будућност.
Већ годину дана нема Љубе у Позоришту, сигурно се у „Масукином“ небеском одреду консултује са Витом, Јовом и једним и другим Владом како да постави нову сцену. Оставио је на земаљској позорници у сваком од глумаца и најревноснијих посетилаца позоришних догађаја слику која израња из неког угла на којој он као осведочени јунак српског епа са дубоким плавим очима гледа на позорницу. Разбарушени остаци некада бујене косе и дуги бели бркови који су могли, да их је мало дуже неговао, да се обавију око врата, употпуњују сећање на Љубу. Чини се понекад, када се гасе светла на позорници, да однекуд одозго, Љуба даје знак када се то догађа. Ходајући земаљским стазама говорио је да је он најважнији у Позоришту јер представе нема док он лично не упали светло и ништа се не завршава док он не каже када је крај.
”Представа може да почне онда када ЈА дам знак” - користио је ову реченичну конструкцију као животни мото и свима био бескрајно драг када је изговарао.
