Доживети стоту
Портрет глумца који је био некрунисани краљ комедије, Србислав Срба Миџин
Ни њега више нема. И он је на оној небеској, сунчаној страни улице, у којој се засигурно наставља позоришни живот јер је за сваког од њих, бивших чланова Позоришта „Масука“, било где да им се зауставила душа, позориште значило увек нешто више од игре, живот цели. Посебно ако тај живот траје краће од просечног века старости човека са наших простора. Срба Милошевић Миџин (1949 – 2002) није стигао да иза себе остави више глумачких улога, одиграних и можда режираних представа него што је уписано, не више од тридесет, поред његовог имена у летопису и каталозима представа за 53 године живота. Највеће успехе постигао је као комичар, играјући роле које се памте, посебно у скечевима за Турнир духовитости, где је сопственим креацијама, без консултација са тимом на сцени импровизовао и скупљао поене уз аплаузе и одушевљење публике.
Срба се први пут појавио на сцени Позоришта „Масука“ 71. године у „Ожалошченој породици“, играо је покојног Мату. У „Пролећу у јануару“ био је Бата, у „Сумњивом лицу“ Жика, у „Сабирном центру“ Стефан, био је Страхило у „Фарси о храбром Науму“, Момак у „Власти“, миниостров вратар у комаду „Свака част за власт“, слуга у драми „Вожд“, Бостан Јаруга у „Сад се смеј Сотире“, Никола Јовановић у „Црном Ђорђију“, Милутин Топаловић у „Маратонцима“, Порфирије у „Станоју Главашу“, Мула Јусуф у драмском колажном програму „Вожд подиже рају на султана“, и Господин Фока у истоименој представи неколико година пре коначног одласка са сцене.
Поменуте улоге дефинисале су његову каријеру, прекинуту у тренутку када је могао, тврде његови пријатељи, колеге са сцене, да да много више и знатно боље. За њега није било битно да ли се појављује у главној, или споредној улози, да ли има текст или је само појава на сцени без реплике и значајног утицаја на радњу која се збива пред публиком. Он је свако своје излажење на позорницу нагласио својим талентом и способностима да мимиком каже више него неко са хиљаду речи. Истина је да је увек био запажен и у тако малим, епозодним улогама, као и у великим, носећим ролама за које је добијао похвале и награде на фестивалима. Кажу поштоваоци његове глуме не онолико, колико се можда могло очекивати јер је публика једноставно волела Србу, ма шта он радио на сцени. Најзначајније признање му је свакако било оно које је добио на републичком фестивалу у Кули за главну мушку улогу у „Маратонцима“, као најбољи глумац у такмичарској конкуренцији.
Срба је упамћен као члан победничког тима „Турнира духовитости“, када је крајем седамдесетих година, заједно са осталим глумцима Позоришта „Масука“ пунио дворане широм Србије. Можда није била пресудна његова улога да буду победници надметања, али уз Виту Стефановића, он је био награђен као најбољи у победничком тиму када је хумористички програм великоплањанске екипе проглашен најбољим у Србији. Дворана Дома синдиката била је пуна, као да се бирала најбоља песма на фестивалу „Београдског пролећа“. Тражила се пред дуел са екипом Бора карта више, а за Плањане су навијали љубитељи хумора из других градова ондашње републике не само наша публика. Огрнут црним плаштом, са великм цилиндром на глави, театралан какав уме да буде, Срба је говорио изражајно, стихове својих песама, скованих за ту прилику наглашавајући одређене реченичне склопове. Промновисао је тада јединствен стил у српској анти поезији који је назвао „миџинизам“. А теме су биле домаће, препознатљиве на сваком кораку: неправда, пси луталице, прљавштина на улицама, непотизам, једноумље, незапосленост и остале појаве које се нису значајно промениле до данашњег дана.
Тада је Раденко Станић, као председник жирија Турнира духовитости, рекао да је хумор који доноси екипа из Велике Плане, био изворан, крцат садржајима везаним за живот њених грађана, близак начелу Турнира „насмејмо се на свој рачун“. Утисак је на наступима био допуњен чињеницом да форма кабареа кроз музику и сатиричан хумор оставља дубље трагове на посматраче којима се више допала брза промена сцене са кратким убојитим репликама, него разводњавање теме на вишеминутно чекање на закључак „шта је писац хтео да каже“. По редитељској замисли Вите Стефановића, коју су следили глумци, сви до једног осим Србе Миџиног, из минута у минут смењивале су се сцене до кулминације којом се завршавала једна тема и отварала друга. Градирајући значај појава које су биле изложене критици и подсмеху народа долазило се до завршнице која је увек била спектакуларна. Памти се сцена у којој се функција ондашњих сизовова и колективна одговорност стављају под лупу јавности и хумористичним репликама извргавају руглу. Да су тада били у праву сведичи реформа ондашњих институција неколико година касније, којима су укинуте самоуправне интересне заједнице из прегломазног државног апарата управне власти. Да се све то нагласи и истакне на духовит и општеприхваћен начин помогли су гегови и изразито хуморексна појава Србе Миџиног.
Пре Боре, Срба је поручио од срца, онако из душе, свом пријатељу „остани ђубре до краја“ све док не дођу комуналци да те покупе и овим и сличним комбинацијама речи изазивао општи смех у публици, било да се ради о скечевима на турниру, на позоришној сцени или промоцији поезије у складу са поетским правцем који је неговао под називом „миџинизам“.
Срба и цео наш тим су на Турниру побрали похвале од Мише Јефтића, уредника Радио Београда, Милована Витезовића, књижевника, Милета Кордића, уредника Експрес Политике, Момчила Баљка, тада секретара Комитета Србије, Владимира Булатовића Виба, афористичара, једног од највећих сатиричара српске књижевности... и бројних ондашњих сатиричара и хумориста који су умели да процене значај оваквих надметања духа и сатире. Турнир духовитости је био популарна творевина тих касних седамдесетих и почетком осамдесетих година, емисије су преношене директно на радио и телевизијским програмима, Срба је тада био звезда коју су препознавали широм Србије, тражили аутограме и позивали га да гостује као представник новог поетског таласа и глумац стендап комичар. Били су то најсветлији тренуци његове каријере, он је говорио и најузбудљивији моменти у његовом животу.
Срба је умео да пева, природно надарен за музику могао је да до тона скине сваку мелодију која му се допала, имитирао је гласове из природе и своје колеге, опонашао цвркут птица, изводио свакакве ефекте који су увесељавали људе из његовог окружења. Свирао је бубњеве на слух, без дана школе, сам од себе, богом дани таленат. На забавама и дружењима певао је севдалинке, староградске и изворне песме, био увек тамо где се смех ширио од срца и изводиле шале. При крају каријере бирао је мање захтевне улоге, бриљирао у њима и остављао печат епизодама које се памте. Опробао се и као редитељ, најпре са најмлађим ансамблом режијом бајке "Ах та кнегињица", а затим и са првом поставом позоришта „Масука“ у представи "Смиље и босиље". Рани одлазак са сцене и из стварног живота прекинуо је његово даље стваралаштво.
А да је могао још више и још боље, сведоче бројне могућности за остваривање професионалне каријере, посебно у оном периоду када је био познат и тражен после „Турнира духовитости“. Није желео да оде, говорио је због везаности за средину у којој је провео сав свој живот. Наставио је да увесељава друштво у малој средини, да пева и глуми, повремено, када се укаже прилика за то да удара бубњеве у неком беду својох пријатеља.
- То је човек који је јако волео своје родно место, чему сведочи његово неприхватање преласка у професионална позоришта већих градова Србије – сведочио је томе његов син Неша. Није био скроман нити срамежљив да покуша са професионалном каријером, нити га је плашила велика сцена - једноставно није хтево оде из Велике Плане. Препричавају се међу старијим глумцима анегдоте о њему, највише она када је на наступу у дворани Дома синдиката, на финалној вечери Турнира духовитости, ушао на сцену уплашен, са шаком на образу, глумећи ударац и повреду на лицу. Збуњени чланови тима, не знајући шта је смислио, питали су га шта се догодило, зашто плаче. Са болном гримасом, као да стварно осећа страх и немир, узвратио је: „Ударио ме један са Чубуре!“. То, и још неколико сличних сцена,било је довољно да освоји срца публике и наклоност жирија. Тада су без премца он и његови саборци из тима били шампиони духотитости Србије.
- Са тугом у срцу сећам се времена проведеног са Србом. Недостаје ми у позористу кад год играмо неку комедију. Какви су то дани били, не само за мене, него и за све нас који смо тада били јединствена целина. Тај период је био испуњен истинском срећом, задовољство је било одлазити на пробе, још већа радост нас је обузимала због дружења ван позоришта – преноси своја сећања на овај период позоришног живота глумица старије генерације, Живослава Нена Бајић, која је била осамдесетих и деведесетих година млађа партнерка у представама многим сада већ бившим глумцима овог позоришта.
- Не само старији, сећамо га се и ми из "млађе поставе"... Човек са посебном ширином душе каква се ретко сретала онда, још мање данас - каже Марко Војиновић. Слично додаје и Далибор Ћирковић, глумац млађе генерације “Масука“ тима.
- Верујем да га и дан данас људи, који су имали ту превилегију као ја да буду са њим на сцени, помињу по добру и препричавају његове догодовстине.
Иза Србије је остала приметна празнина, није се на „Масукиној“ сцени након његовог одласка појавио глумац који је могао да га замени у комичним улогама, имровизацијама, кокетирању са публиком. Знао је да уђе под кожу умећем козера,који је такве и сличне хумором обојене ситуације, држао под контролом. О његовом песничком правцу и данас говоре савремени „антипесници"склони поезији коју је он стварао. Кад се каже „миџинизам“ отвара се јасна асоцијација на хумор и сатиру уоквирену римом која казује више него било која критика некога или нечега што изазива негативне ставове и конотације на друштво и заједницу. Стварао је сатиричну поезију на њему својствен начин и њоме убадао ефектније него убојитим отровним стрелама. Био је на известан начин претача наших данашњих стендап комичара.
