Доживети стоту
Владимир Ђурић Ћале одиграо је на позоришној сцени „Масука“ 76 улога, као ујка Благоје се у пет различитих верзија поклањао публици 253 пута. Добитник је многобројних друштвених признања и награда, од којих су му биле најдраже три кулске на Републичком фестивалу позоришног аматеризма Србије.
Више од половине свог живота глумци - легенде великоплањанског позоришта посветили су позоришној уметности. Свако од њих даривао је позоришту четири до пет деценија неплаћеног рада исписујући историју храма уметности који девет и по деценија чврсто стоји на својим темељима. За њих је позориште било друга кућа, глума прва љубав, сцена широко поље за комуникацију са светом, улоге прилика да у туђим ципелама проживе најдубље емоције и пренесу их другима. За њих је живот у складу са Талијином уметноћу испуњење сна, катарза кроз коју пролазе ослобођени стега и окова наметнутих силом прилика. Један од њих, Владимир Ђурић Ћале, дао је позоришту 76 улога, а за узврат добио смирај душе, радост у срцу и здрав дух у здрављем угроженом телу.
Од своје 18 године Влада је провео значајан део младости у болницама лечећи туберкулозу, а од 25 залечен у потпуности редовне терапије оздрављења примао је на сцени „Масука“ снажно се заузимајући да буде уверљив, убедљив и аутентичан, свој у свим улогама у којима се нашао током дугогодишњег позоришног живота. Лако је из капута политичког комесара прелазио у униформу чувара реда, стављао на главу цилиндар, огртао фрак или навлачио сеоски гуњ. Изговарао је 253 пута исте реплике убеђујући себе и друге да је сваки пут ујка Благоје у Нушићевом „ДР“ у његовом тумачењу онај прави - другачији, потпунији, аутентичнији, ни мало налик ликовима које су остварили велики глумци на српским позоришним сценама.
Владимир Ђурић Ћале (1930-1999), један од нјупечатљивијих ликова српског позоришног аматеризма у минулом столећу, исписао је најзначајније странице историје Позоришта „Масука“ дарујући највећи део живота пуног искушења уметности, сцени и развоју културе у вароши за коју се определио да му од младости до пресељења у „Сабирни центар“ буде једини прави дом. Са 76 одиграних улога, од доласка у Велику Плану 1955, до краја живота 1999, постао је рекордер по наступима пред публиком. Остаје вечно у сећањима својих колега глумаца као највећи обожавалац Нушића, публика га памти као Благоја из чак пет различитих поставки њему најомиљеније комедије ДР и најомиљенијег лика – ујка Благоја, чији је костим облачио равно 253 пута, безмало годину дана.
Добитник је више друштвених и глумачких награда: Бронзане значке Савеза аматера за 15 година у позоришном аматеризму, Октобарске награде Велике Плане, Златне значке Културно просветне заједнице Србије (1981. године), Златне плакете Савеза аматера Србије, Плакете Савеза просветних радника... Три пута је био награђиван као најбољи глумац на кулском фестивалу, више пута на гостовањима као глумац вечери и смотрама аматера као носилац главне улоге. Са фестивала и глумачких такмичења, уважаван од публике и поштован од жирија, враћао се са комплетима књига, уметничким сликама, једном са фотоапаратом, други пут са часовником, чак и са гитаром која је увек била његов верни сапутник, увек спреман да засвира и запева на сцени и ван ње. Не памти се да је некада добио негативну критику, у коментарима чланова жирија увек истицан као један од најбољих глумаца у ансамблу. Његово име истицало се на свакој премијери и на сваком појављивању у локалним листовима, часописима за културу, билтенима и летописима. Увек поштован, цењен и истицан као стуб ансамбла са којим је делио скоро пола века сузе и смех у драмама, комедијама, рециталима, наступима на Турниру духовитости. Обишао је са њима више пута Србију и целу Југославију, део Европе и завичај цео. Волео је и волели су га сви до једног, од најмлађих глумаца до редитеља са којима је лако излазио на крај из свих дуела радећи на сцени оно што је он замислио, најбоље што је умео и увек је било довољно добро за аплаузе на отвореној сцени дубок наклон публике. За све генерације је био Ћале, Матори за оне старије који су алудирали на његову дуговечност и стално присуство на сцени Позоришта „Масука“ .
Био је најпре Џек Бартвик, у „Сребрној кутији“ 1955. године, када се придружио плањанском позоришту одмах по доласку на службу из Ћуприје, где је рођен 1930. Пре тога у свом родном месту магију позоришних дасака осетио је у школској представи са само седам година, касније у „Покондиреној тикви“ 1945. године. До доласка у Велику Плану био је члан књажевачког и нишког позоришта. Од првог појављивања пред Плањанима играо је у свакој поставци све до 1997, када се опростио од позоришта улогом Анте у Покојнику. У „Одрпанцима“ је играо Рутара, у „Мећави“ Тому, Вићентија у „Обичном човеку“, Гестаповац је био у „Шареној лопти“, Петар Селман у представи „Број 634“, „Из мрака“ се појавио као Иван, био је капетан Јеротије у „Сумњивом лицу“, Доктор у драми „Отац“, Курјак у „Ивковој слави“, Прока у „Ожалошћеној породици“... Памте га познаваоци позоришног аматеризма као Јеремију и Мајора у најуспешнијим драмским остварењима матичног позоришта „Бикови и људи“ и „Халелуја“. За улогу Василија, у „Урнебесној трагедија“ Душана Ковачевића, добио је глумачку награду на Републичком фестивалу аматерских позоришта Србије у Кули. У „Маратонцима“ је играо Аксентија, Николу Пашића у „Колубарској битци“, хоџу у „Црном Ђорђију“, Сотира у „Сад се смеј Сотире“, министра у „Протекцији“... Био је просјак у „Чуду у Шаргану“, Драгић Војкић у „Вожду“, српски патријарх Спиридон у „Косовском боју“... Тешко је побројати све ликове у 76 представа којима је дао делић себе и допринео да публика осети све вибрације његове танане душе увек наклоњене онима којима се обраћа са поштовањем и жељом да са спуштањем завесе осете задовољство што су вече посветили позоришној уметности.
Знао је Влада да уз гитару окупи друштво у клубу после пробе, нарочито након премијере, па и на гостовањима. Дизао је дух, ширио оптимизам око себе, радовао се животу и свим стварима које су се догађале око њега. Покушао је једном, па још једном и више никада, да се опроба као редитељ, и није било тако лоше ни неуспешно, али довољно да каже како такве ствари нису за њега. Лепше се осећао у ритама на сцени, него у громби капуту заваљен у редитељску столицу. Нешто му је фалило, сваки пут би устајао, скакао на позорницу да покаже како би то требало да буде. Било је помало стресно, превише напорно да би покушао још једном да се прихвати улоге редитеља позоришне представе; можда на сцени али не у стварном животу - рекао је после премијере за коју је сматрао да је била покушај да пронађе себе иза сцене где га никада није било.
Његови пријатељи, „саучесници“ у догађајима на сцени, неки одавно блаженопочивши, Влада, Јова, Вита, Срба, Љиља... волели су да се са њим надмећу духовитим досеткама, смишљајући реплике које ће забавити друштво и главног јунака догађаја у којима је било увек ведрог духа, пуно смеха и шаљивих коментара којима се радовао и придруживао чувени ујка Благоје, желећи да око себе подиже облак лепих осећања, срдачну атмосферу и племенито осећање заједништва. Јордан, Врца, Лоза, Златко, Шпека, Бранко, Мика... сви са којима је играо небројено пута, радо га се сећају. Он се пак потрудио да сећања забележи, остави иза себе брижљиво вођену „конверзацију“ са позориштем. Да ништа из периода његовог ангажовања на сцени „Масука“ не оде у заборав, не само зато што је то њему било важно, него и зато што ће оно што је забележио једном постати историја, чувао је све хронолошки сложено у својим белешкама. Захваљујући њему познато је кад се шта играло, ко је био у подели, где су наступали, које награде освојили. Као хроничар времена у ком је позориште „Масука“ доживело своје највеће успехе, задужио је нове генерације докементима из којих ће учити и предати их обогаћене новим догађајима следећој генерацији за вечно сећање.
Знао је колико је то важно и значајно за кућу коју су градили сви заједно, у њу уграђивали део себе, испуњавали своје снове, били симбол времена у коме су живели. Запамћено је да се љутио ако би га неким случајем редитељ, најчешће Вита, изгубио из вида, заборавио да би он могао да буде неки од ликова. Бурно је реаговао и тражио да се ствар добро разради и размотри и увек у таквим дуелима излазио као победник са новом улогом и новим задатком. Било му је важно да је у игри, на сцени, да буде део тима макар у неприметним, споредним улогама од којих је правио незаборавне епизоде, надограђивао ликове, бојио их особинама које је волео код себе и других. Био је велики у свему и кад се то од њега није тражило нити очекивало. Због страсти према игри и превеликој жељи да буде у расподели улога за нову представу, дешавало се да Вита допише неки лик кројен по његовој мери и његовим склоностима да га оживи.
Одавно га нема, пуне две и по деценије није у позоришту, али је и даље „дух Хамлетовог“ оца присутан тамо где је оставио најлепши и најплодоноснији део живота. Још увек је у причама оних који су га надживели и који радо говоре о њему. За Бранка Арсића он је симбол једног доба, белег поратне и мирнодопске културе вароши у којој се осећао као да је у њој рођен. За Врцу Михајловића био је приајтељ на сцени и ван ње, шармантан господин са гитаром који је био увек спреман да насмеје, разгали, подигне атмосверу чак и кад многима није било до смеха ако те вечери нису били на висини задатка, хваљени, награђивани... уважавани од публике и стручног жирија. За њега је нови дан увек био прилика да се покаже и докаже у новом, још бољем светлу, озарен, расположен, срећан због прилике да се радује новим искушењима које живот доноси.
„Влада је нешто што се ретко среће у позоришном аматеризму. Прави заљубљеник у „даске које живот значе“ али на онај прави, искрени начин – из чисте љубави“, забележила је Љиљана Станимировић, дугогодишња управница Позоришта „Масука“, Владина партнерка на сцени у бројним представама, приајтељ ван позорнице, пожелевши му тих година када се повукао са сцене, да још дуго живи, па макар само писао о позоришту и био далеко ван позорнице која му је значила више од живота. Недуго после овог записа у „Споменару“ Влада Ђурић – Ћале, или Матори, како га ко памти и како је ко волео да каже присећајући се вечитог боема плањанске позоришне сцене, преселио се у вечност на сам дан празаника бесребрених врачева, чудотовораца Козме и Дамјана, 14. новембра, што представља још једну симболику у његовом животу.
Цео живот је био везан за здравствене установе у којима се лечио и провео радни век као запосленик Дома здравља „Др Милан Бане Ђорђевић“.