ДОЖИВЕТИ СТОТУ
Они су у послератном периоду поставили темеље данашњег позоришта „Масука“
У Позоришту „Масука“ време се по инерцији, или следу догађаја, мери на период пре доласка Вите Стефановића и на време после њега. Вита - редитељ и глумац, сценограф, кореограф и костимограф, све у једном кад затреба, оставио је неизбрисив траг у позоришном аматеризму Србије. Дошао је у Велику Плану непоследно после рата, када је земља на свим пољима доживљавала обнову и препород, сада већ давне 1951. године. Са непуне 22 као тек свршени полазник Више педагошке школе – одсек за ликовну уметност имао је визију модерног позоришта. Од тог периода па до пресељења у вечност из „Масуке“ није излазио. Одрастао је заједно са глумцима, мењао свет као сви млади „надобудни“ уметници који су увек желели више и боље. Али пре њега, стазе којима данас корачају глумци трасирао је учитељ, велики ентузијаста, посленик у култури читавог краја, Милош Миша Лукић, ондашњи секретар за културу при Среском народном одбору, касније председник Савета за просвету и културу.
Прве кораке на осамостаљењу позоришта из КУД „Абрашевић“, под чијим окриљем су егзистирале све тадашње секције и удружења у области културе на просторима онда још Орашког среза, начинио је Миша Лукић, ондашњи културни посвећеник у плањанској вароши. Повећањем броја чланова драмске секције при „Абрашевућу“ створили су се услови да се 1950. године издовји позоришна дружина и почне сама да егзистира, крчећи себи пут на пољима културе. Миша и његова супруга Љубинка Дуња Лукић, пре удаје Табаковић, и сами су били активни чланови драмске секције, њени први глумци. Он је у том периоду био први руководилац плањанског Аматерског позоришта. Сам је режирао прве послератне представе, као што су: „Дубоки су корени“, 1947. по тексту Арнолда Иса, годину дана касније „Лав на тргу“ Иље Бренбурга, потом и Нушићеве комедије „Госпођа министарка“ и „Др“, па онда популарно позоришно дело „Ђидо“ Јанка Веселиновића и „Ватра и пепео“ Мира Пуца. Залагали су се и здушно трудили сви у тиму да се на редовни репертор драмске секције сваке године стави макар по једна представа.
Прво појављивање глумаца званично основаног самосталног Аматерског позоришта, које у том кратком периоду, још увек не носи име „Масука“, било је у „Покондиреној тикви“ Јована Стерије Поповића, 1951. године. Комплетно име које се протеже читаво столеће укњижено је по наласку писаног документа о првој представи из 29. године и наступу глумачког друштва на богојављеноској свечаности.
У мирнодопском периоду, после ратног вихора, низале су се представе, за плањанску публику мање познатих аутора и садржаја комада: „Седморица у подруму“ Славка Колара, „Патент“ Стјепана Михалића, „Необична комедија“ Фадила Хаџића, „Младост пред судом“ Ханса Тимајера. Миша је, по угледу на друге, бирао актуелне комаде, дела која су се приказивала на сценама гратских театара. Најчешче комедије Бранислава Нушића, Јована Стерије Поповића и Јанка Веселиновића, углавном да би удовољио укусу публике у малој вароши, постепено уводећи нове комаде са садржејима који промовишу храброст и јунаштво, ратне страхоте, позивају на братство и јединство...
Позориште је кратко после обновљеног рада први пут учествовало на Републичком позоришном фестивалу аматера Србије 1951. године представом „Гранчица на ветру“ (текст Коле Чашуле). Режију је потписао Миша Лукић, а ово је истовремено била последња представа ентузијасте који је утемељио позоришни аматеризам у Великој Плани.
Према подацима из тог раног послератног периода окосницу ансабла су поред Мише и његове супруге Дуње чинили остали чланови: Боса Тутуновић, професорка- директорка Гимназије, Слободан Бојковић Њуња, трговац, Леополд Сучић, чувени фудбер, већ помињани Младен Вељковић Њужа, Душица Ранковић, касније директорка банке, Дара Веселиновић и Сека Кузмановиоћ, државне службенице, Танасије Трифуновић и Сава – Саша Величковић, пољопривредни техмничари, Бранко Тодоровић фотограф, Драгослав Марковић каменорезац... У то време заљубљеници у позориште били су и Драгослав Марковић, Миодраг Муја Бабић, Љубиша Биша Табаковић, Аранђел Милојевић, Душан Ранковић, Драга Михајловић... Женске ликове играле су још и Здравка Јовановић, Косара Арсић удата Перић, Драга Спасојевић, Љиља Костић, Душица Димић...
По забелешкама на које наилазимо из поменутих архива и приватних збирки, често и казивања тренутно најстаријих актера позоришног живота Плане, на сваком наступу глумачке трупе сале су биле препуне, глумци испраћани овацијама и аплаузима, глумицама су на позорницу бацани букети цвећа... сви су желели да им после представе упуте похвале, попричају са њима. Глумци и редитељи су верујући у сопствене способности одлазили у сеоске средине где су помагали месним драмским секцијама да поставе на сцену представе које су одабрали за приказивање својој публици.
Позориште је имало значајан број помажућих чланова међу којима су углавном били угледни домаћини и истакнути политички радници, на које су увек могли да се ослене глумци и руководство сцене. Забележено је да су међу њима били: Јовиша Станковић, Драгољуб Панчић, Милорад Бабић, Велимир Маринковић Лиме, Ђура Пјевац, Рака Станојевић ... Већина њих били су људи из власти, директори банака, задруга и комбината, руководиоци предузећа и установа у Великој Плани. Њихова имена су била истицана на плакатима и афишима којима се грађани обавештавају о новој представи и позовају на приказивање нових комада. Многа документа из овог периода су изгубљена због чега се не могу прецизно побројати сви остали помажући чланови и „мецене“ позоришне уметсноти у повоју, од 1950. до 1955. године када је иначе интензиван период рада Мише Лукића.
Док су помажући чланови својим угледом и политичким моћима као руководиоци значајнијих предузећа и установа доприносили развоју позоришта, на пословима опремања сцене и вођења представа радили су здушно, радници суда, трговинских организација, штампарије: Пера Муштерић, Душан Милојевић, Жарко Величковић, Петар Опачић, сви без надокнаде и награде за уложени труд, нашта су и остали пристајали уласком у друштво позоришних аматера. Тада је било неморално очекивати било какву надокнаду за друштвено користан рад и обнову земље.
Време Мише Лукића обележила су у највећој мери два комада, драме „Младост пред судом“ и „Гранчица на ветру“. Првом је глумачки ансамбл освојио прво место на среском фестивалу, а друга је била последња редитељска замисао Лукића у овом позоришту. По одласку из Велике Плане, напредујући у каријери, био је директор новоотворене ОШ „Маршал Тито“ у Београду. Није престао са аматерским радом у култури, ангажовао се као члан драме КУД-а „Иво Лола Рибар“ и учио глуму од чувеног Радивоја Лоле Ђукића и рецитовање од Раше Плаовића. По његовом одласку наизменично су режирали у плањанском позоришту Бранко Тодоровић и Леополд Сучић, све док средином педесетих година не преузме редитељску палицу Вита Стефановић. Постоје индиције да је Лукић пре одласка режирао још две представе „Дан одмора“ Валентина Катајева и „Сви моји синови“ Артура Милера, о чему нема писаних трагова, али се помињу у сећањима времешних заљубљеника у позориште који тврде да су ове представе рађене педесетих година и да иза њих стоји замисао Мише Лукића. Једну непознату представу, кажу исти тумачи позоришног живота Велике Плане у тим послератним годинама, режирао је Младен Дене Вељковић, о чему има само усмених доказа. Не и писаних трагова.
Бивши чланови позоришта Владимир Тасић, Љиљана Станимировић, Душан Милојевић и Владимир Ђурић сачували су у својој документацији писане трагове и артефакте који сведоче о раду позоришта и напретку установе у првим послератним деценијама. Богату личну архиву предао је Позоришту Бранко Арсић, један од управника АП „Масука“ с почетка овог века, који је као члан позоришта био организатор бројних манифестација, по потреби и глумачки део ансамбла. Радо говори о свему што представља прошлост и садашњос установе која се својим постојањем, успесима и тесном везом са публиком изборила за наклоност суграђана.
Чланови позоришта иако је друштво било одвојено од осталих институција културе дуго нису имали своје просторије. Сељакали су се из зграде у зграду, из друштвених просторија у неке боље услове све док није шездесетих година саграђен Народни универзитет. Глумци су се најпре састајали у згради некадашње станици милиције, потом у хали Рекавице, једине градске кафани, и гимназијској сали која је истовремено служила за пројекције филмова. Ту су имали бину и завесе која су одвајале публику од сцене. Једно време су уточиште налазили у згради која је била власништво Владе Савића, док су летњу позорници опремили на Тенис плацу који је имао трибине и место за публику.
Честа промена пребивалишта није ометала заљубљенике позоришне уметности да из године у годину подижу ниво квалитета својих представа. Позивали су их на гостовања и фестивале па су тракторима и камионима и другим расположивим превозним средствима одлазили на гостовања. У почетку је то била околина Смедеревске Паланке, најдаље до Ћуприје и Параћина, ишли су пуни ентузијазма на заказане представе по околним селима, углавном у Радовање, Крњево и Старо Село, неретко су на оближње дестинације одлазили пешачећи више од десет километара.
Драмска секција Велике Плане позивала је у госте аматерска и професионална позоришта и истакнуте уметнике из већих места у околини. Први су се одазвали глумци пожаревачког Народног позоришта који су почетком 1948. године пред препуном салом за ђаке и грађанство играли „Покондирену тикву“ и Катајевљев „Дан одмора“. Неколико месеци касније исти састав играо је Гогољеву „Женидбу“. О овом гостовању постоји запис у пожаревачким новинама „Реч народа“ из 48. године, као и у белешкама које се помињу у споменарима и монографијама локалних аутора о Позоришту „Масука“.
