ДОЖИВЕТИ СТОТУ
Рат је све разорио: куће, домове, породице... изнурио људе... Ваљало је обновити земљу, подићи из пепела порушено, саградити ново боље и лепше... Култура и уметност били су оруђе којим су се постизали циљеви – величање тековина рата, промовисање партизанских херојстава, напуштање мрачних идеологија и религије, стварање новог друштва на темељима социјалистичке и комунистичке идеологије.
Поратни период у ратом разореној земљи био је пун полета и идеја за промене. По директиви нове народне власти и жељи младих активиста велики значај даје се развоју културе и уметности. Ратни вихор одложио је у окупираним градовима и варошима развој позоришне уметности која је била у експанзији у периоду између два рата. Тамо где окупатор није уводио забране окупљања у ратним условима спорадично су се глумци пели на сцену и изводили представе, а на ослобођеним територијама ницала су партизанска позоришта. Циљ им је био подизање морала међу борцима, а тамо где се успостављао нормалан живот под фашистичком чизмом наступи глумаца враћали су веру угњетаном народу да је мир близу.
Велика Плана, варошица на раскрсници путева, уз Цариградски друм и главну железничку пругу кроз Србију, уз Мораву и Јасеницу, у којој су месна индустрија и пољопривреда вазда имале примат у односу на занатлије и остале делатности, чувала је традицију и у време окупације. Позоришна дружина формирана од чланова који нису били у борбама по шумама, нити су отерани у логоре, срећом избегли ровове и ратишта далеко од завичаја, организовала је представе. Истина повремено, с времена на време, када је било мирно, готово безопасно кретати се улицама далеко од борбене линије. Били су то кратки комади, сцене ни налик позоришним представама, али довољно снажне и емотивне да ободре живаљ који се надао да ће им се из рата вратити живи и здрави борци за отаџбину.
Завршетак рата значио је нови почетак. Одмах по ослобођењу, с пролећа 1945. Године, обнављају се постојећа и формирају нова позоришта широм слободне Југославије. Политичка пропаганда поткрепљена идејом „придобијања широких народних маса за заједничку ствар“ допринела је да се и у најудаљенијим забитима осети дах културе и промена које је извојевала борба. Темпирано је да се позоришне представе одржавају у време великих празника, по новоустановљеном комунистичком календару за Дан Републике, Дан ослобођења, Први мај, Дан победе, Дан младости... Титов рођендан. Програми су прављени намеснки, конципирани да величају борбу и ратне успехе. Изводила су се дела Нушића и домаћих аутора, временом репертоар се усмерава и на западне и америчке ауторе, дозвољава се утицај модернизма и прозападних идеја, али је сва активност била окренута ка садржајима и формама у којима је могуће истаћи значај НОБ-а. Стога се не ставља у први план позориште као уметност, него презнаци чијим поводом су се организовале приредбе са наступима глумаца.
У Великој Плани је уприличена прва велика прослава Првог маја 1945. године. На политичком скупу говорили су борци Орашке чете, главна улица била је окићена цвећем и заставама, у запрежним возилима стизали су сељаци из околиних места, свечано одевени у народним ношњама и партизаниским униформама. Певале су се борбене песем, вијориле су заставе, играло партизанско коло. Глумци су говорили стихове партизанских поема, а на зидовима зграда и дућана приређена је изложба брошура, фотографија и текстова из Борбе и нових југословенских новина. Општенародно весеље окупило је више хиљада посматрача и учесника. Непун месец касније прву послератну позоришну представу у Орашком срезу приредило је позоришно друштво у Великом Орашју, 25. маја на дан Титовог „рођења“. Представу су припремили срески учитељи са својим ђацима и мештанима. Извели су комад „Вода са планине“ у коме је главну улогу Станоја, сељака новог југословенског села, одиграо већ помињани глумац Милија Анђелић, учитељ у Великој Плани. Други лик, сељака Николу, оживео је ништа мање успешно његов колега из Новог Села, учитељ Миливоје Голубовић. О овим догађајима сачувана је документација у среском начелству, помињу их први хроничари ослобођене Велике Плане, а доскора о њима су сведочили и времешни мештани који су и сами били учесници и сведоци, или су сачували казивања својих старих о овим временима.
У архивама наилазимо и на записе о гостовањима глумаца из већих градова и знатно равијенијих средина. Тако су на други дан Божића, ваљда да би се умањио значај верских празника и утицај религије на масе, по позиву локалних власти, чланови Културно-просветног друштва „Максим Горки“ из Београда приредили позоришну представу за наше варошане, али неуспешно и недовољно убедљиво, о чему говори у својој монографији мр Дарко Ивановић. „Београђани су се обрукали несигурним извођењем и неувежбаношћу својих улога. Општи закључак присутних гледалаца био је да су гости потценили ову средину“. И од тада почиње интензивнији рад позоришних аматера у нашој малој средини. Најпре је исте године основано позориште под називом Дилетантска група Среске организације Народног фронта састављена од представника свих антифашистичких организација, учитеља, чиновника, Среског народног одбора, Народне омладине и других. Изводили су једночинке из тадашње популарне збирке комада за сценско извођење под називом „Партизанска позорница“. Приредбе и њихове наступе употпуњавали су рецитатори, казивачи родољубивих стихова чији су аутори Оскар Давичо, Бранко Ћопић и Десанка Максимовић.
Активни чланови плањанског новоформираног друштва били су Мирко Павловић, Зора Валовић, Момчило Миљковић, Нада Нешић и Негосав Недељковић. Припремљеним програмом секција скраћеног назива, како је тада било популарно, СОНФ-а, обилазила је сва села поморавског среза, а на гостовањима су их пратиле велике невоље. Путеви су били лоши, неудобан превоз војним камионетима, запрежним колима, понекад и пешке на краћим релацијама. Недостајала им је бинска техника, није било довољно реквизита за игру, сале су биле недовољно осветљене и углавном руиниране. Неке заједничке просторије претваране су у гардеробе, а велики холови некадашњих капиталистичких предузећа постајали су простори за извођење представа.
Ретко ко је имао праве сеоске домове са салама за наступе. Дилетантска група на брзину формирана постала је право путујуће позориште. Задатак им је био да кроз иргоказе, комаде прилагођене за сцену и рецитале величају народноослободилачку борбу приближавајући народну уметност сељанима који нису имали прилике да се сусретну са извођачима оваквих уметничких дела у већим местима из простог разлога што су ретко напустали своје домове а у веће вароши и градове одлазили само силом прилика. Да би били што уверљивији у агитовању за поштовање тековина партизанске борбе носили су кимнопројекторе, приказивали кратке филмове налик журналима пред почетак филмске пројекције. Преко разгласа у фабричким круговима и звучника окаченим по бандерама у насељеима били су обавештавани о свим важним стварима за које су власти сматрале да би их требало обзнанити народу.
Врхунац напора да се малом човеку приближи све оно што му је било на пољу културе и уметности недостижно у ранијем друштвеном поретку, представљају нова удружења која обједињују све делатности разних секција. На иницијативу Среског комитета Савеза комунистичке омладине Југославије – СКОЈ-а, основано је Културно-уметничко друштво „Абрашевић“, потом и „Железничар“. Обе групације окупљале су велики број младих чланова, активиста, симпатизера нове власти... Велики ентузијаста, Милош Миша Лукић, истакнути омладински функционер у среском народном одбору. загледан у будућност, а због повећаног броја чланова драмске секције при прилично гломазној формацији каква је на самом почетку била делатност „Абрашевића“, учинио је прве кораке ка осамостаљивању позоришта. Већ 50. почиње да ради на темељима некадашњег позоришног друштва „Масука“ Аматерско позориште чије ће пуно име бити познато тек неколико година касније када се у архивама наиђе на траг о првом богојављенском појављивању.
Поред Мише огроман допринос за развој целокупне кутуре орашанског среза и читавог поморавско-шумадијског краја дали су Драгољуб Шарковић и често помињан као мецена плањанске културе Витомир Вита Стефановић. Као професор музике у гимнази, са истомишљеницима, Јовишом Станковићем, Цветком Јаковљевићем и Витом Стефановићем, Шарковић је основао најпре Друштво „Полет“ које је одржавало приредбе у околним местима чак и у Аранђеловцу, Лапову, Смедеревској Паланци, Жабарима... Паралелно са радом удружења „Абрашевић“ егзистира КУД „Железничар“ који се у много чему сматра најзаслужнијим за развој културе и уметности читавог краја. Своје склоности ка ликовној уметности Вита је експонирао у раду са драмском секцијом, био је кореограф, сценограф, ликовни уметник, редитељ, глумац – кад шта затреба.
КУД „Железничар“, формиран при Колској радионици у којој је радио велики број младих радника из вароши и околних места, одмах по ослобођењу пружао је прилику младима да се окушају у било чему што их занима, зашта имају склоности и што им иначе ствара велико задовољство. Имали су салу у фабричкој трпезарији где су се сваке недеље приређивале игранке. Лети је Тенис плац, некада култно место плањанских индустријалаца, класе капиталиста који су донели кланичну индустрију у варош, био погоднији за младалачке забаве. Имао је благо уздигнуту позорницу где би се сместио оркестар, а по потреби постављане су кулисе и завесе за позоришну сцену и обраћање глумаца публици. Старији Плањани који се са сетом сећају овог раздобља свог живота тврдили су да су на овом простору биле најлепше игранке. Тенис плац је разрушен, простор је претворен у окућнице ондашњих функционера, од трибина су се правиле помоћне зграде по околним двориштима, а на позорници последња свирка била је песма умирућег лабуда крајем шездесетих година. Романтичари рођени раних поратних година забележили су у својим списима шта им је значило окупљање на овом месту , како су одрастали заједно и образовали се на истим идеалима пратећи своје идоле, желећи да једног дана својим потомцима испричају причу како су жипони и подсукње одскакали при сваком покрету, колико су им биле удобне балетанке и како су везивањем косе у коњски реп младе девојке све биле налик једна другој.
Средином шездесетих година ентузијазам младих и активиста културно-уметничких друштава слаби, удружења се осипају, ђаци одлазе на школовање и студије у веће градове. Гасе се кудови, престаје рад секција у овим удружењима, једино Аматерско позориште успева да превазиђе све турбуленције које је собом носило ново доба заједно са новим интересовањима младих. Расте, развија се и напредује крупним корацима. Све до стоте годишљице.
