ДОЖИВЕТИ СТОТУ
Како се развијао културно-уметнички живот у Орашком срезу
Климави, недовољно снажни позоришни кораци у сеоским срединама почетком прошлог века сведок су рађања идеје о формирању првих глумачких удружења на овим просторима
У Великоорашком срезу још пре балканских ратова и Великог рата у селима око Велике Плане забележени су први позоришни кораци, чак и пре позоришних представа у вароши која је то и званично постала указом краља Александра Kарађорђевића пре равно сто година, 1924. године. Почеци позоришне уметности најпре се срећу у Лозовику, 1909, године, формирањем прве позоришне дружине која је имала улогу да извођењем шаљивих комада и скечева, налик позоришним представама, забави народ на празничним окупљањима. Старо Село је по угледу на друга села у окружењу формирало сличну групу 1910. године, Милошевац 1913, Велико Орашје, тада среско место, одмах по ослобођењу 1920, Крњево 1926. Стари записи сачувани у архивама и записима локалних чувара историје, сведоче да се у Великој Плани на Богојављење пројављују глумци на импровизованој сцени 1929, а у Трновчу и Новом Селу нешто касније, са размаком од годину дана – 1932. и 1933.
Малу позоришну дружину прво су формирали Лозовичани и назвали је „Напредак“. Приликом осниовања поделили су рад по групама одвојивши делатност хорске, тамбурашке и драмске секције. На репертоару позоришне групе смењивала су се дела домаћих аутора, углавном у оно време познатих писаца Јанка Веселиновића, Милована Глишића, Бранислава Нушића и Стевана Сремца. У поратном периоду, годинама које обележавају раздобље између два рата формирано је још једно удружење које су назвали „Карађорђе“.
Староселско друштво је пре Балканских ратова, у првој деценији прошлог века, у сеоским кафанама изводило мање представе сатиричног карактера, углавном Кочићевог „Јазавца пред судом“ како би извргавали подсмеху аустроугарски режим у време Царинског рата, а пре Сарајевског атентата. Били су то покушаји да се сељанима на духовит начин приближи савремена књижевност аутора који су у својим делима указивали на неправде, трпљење и тлачења недужног народа од стране империјалистичких сила.
Како наилазимо на сачуване списе завичајних хроничара, Боре Перића, Дарка Ивановића, Љиљане Николић, Блаже Обрадовића и на основу докумената који су похрањени у архивима пожаревачких, подунавских и војвођанаких институција, сазнајемо да су позоришне активности у Милошевцу започете доста рано, 1913. године под руководством Живана Лукића, уз учешће гимназијалаца који су се школовали на страни, у околним већим местима и градовима. Представили су се публици комадом „Волшебни магарац“ по тексту Јована Стерије Поповића. Након ослобођења регистрацијом Милошевачког омладинског позоришта и прокламовањем Правилника рада (Статута друштва) почињу интензивније да делују позоришни активисти. Остају верни глумци Стеријином делу, а за приказивање припремају озбиљну представу у три чина „Кир Јања“. Редитељ и организатор рада позоришта био је ондашњи учитељ Миливој Гавриловић који је као локални хроничар схватио значај писане речи и чувања документације за будуће генерације остављајући веродостојне трагове о свим значајнијим догађајима у селу између два рата. И у Милошевцу су се представе давале по кафанама, на импровозованим позорницама све до градње Спомен дома који је завршен 1922. године где се одвија уређен културно-уметнички живот напредног села какво је у том периоду било Милошевац са бројним задругама, еснафским удружењима, Колом српских сестара, касније и првим домом за ратну сирочад.
Иако је Велико Орашје пре Великог рата било среско место, са богатијим варошким садржајима него што је то било карактеристично за мања околна места у непосредној близини села на Јасеници, прве назнаке позоришног живота сусрећу се тек по окончању рата – 1921. године. Дилетантско позориште „Зора“ изводило је представе у Бркићкој кафани, а међу глумцима нашли су се учитељи, ђаци, напредна интелигенција и занатлије. Пред Други светски рат позоришну трупу водио је Бранко Бојковић по коме је у послератном периоду, па све до данас, названо КУД овог села „Мали Бранко“. Рад друштва није прекидан ни у време рата, тако што су под окупацијом редовно припремане представе и приређивани наступи у сеоским кафанама.
Три године пре оснивања Позоришта у Плани, 1926, формирано је Певачко-позоришно друштво „Обилић“ у Крњеву. Име удружења остало је непромењено до данас, само су се увећале активности и проширила делатност на фолклорни ансамбл и остале секције које су децнијама касније окупљале децу и омладину и доприносиле развоју културе и напретку села. Први председник друштва био је студент права Жикица Шулејић, а у монографији Дарка Ивановића о овом селу забележено је да су на сеоским приредбама глумци изводили скечеве и рецитале, певачи певали изворне песме уз пратњу тамбурашког оркестра, док су чланови фолклорне секције у живописним, добро очуваним ношњама увесељавали присутну публику.
У Трновчу, доста касније у односу на остала села започиње активан културно-уметнички живот. Тек 1932. године формира се КУД који је у свом саставу имао хорску, драмсу и фолклорну секцију. Записано је да је први председник био извесни учитељ Р. Жунић, предратни комуниста, напредних политичких идеја, агитатор међу омладином коју је својим уверљивим говорима припремао за промене друштвеног поретка непосредно пред рат са нацистичким окупаторима. Прве приредбе су одржаване на лединама, сеоским игриштима под ведрим небом, касније у кафанама као што је била Стојићева кафана, у оно време најпосећенија и најближа центру. Тада формирано друштво добило је име „Ђура Јакшић“ по српском песнику и сликару који је по уверавању мештана некада посетио ово село. КУД и данас носи ово име, друштво постоји деценијама, наступа на општинским и регионалним смотрама, негује традицију и слови за једног од покретача новије сеоске позоришне манифестације ФЕДРАС.
Најпоетичнији и најсимболичнији назив оног времена добило је дилетантско друштво глумаца у Новом Селу. Назвали су га „Искра“, а његов оснивач, како је забележено код месних хроничара, био је Михајло Цветковић. У овом селу, из редова друштва „Искра“ потекла је идеја за формирање прве соколске чете у овим крајевима и Великоорашком срезу (1933. године). И они су на својим наступима изводили мање позоришне комаде, приређивали приредбе са певањем и учешћем фолклорног ансамбла са тамбурашима. За младе су организовали о празницима игранке и забаве, окупљали их и отварали им врата да приступе уколико су желели да се опробају као глумци и певачи.
Све поменуте дружине полетно су радиле непуну деценију-две до окупације. Већина их је већ у првим данима народно-ослободилачког рата прекинула делатност осим великоплањанског позоришног друштва које је повремено, најчешће у данима традиционалних светковина о верским празницима, наступало по кафанама и црквеним двориштима. Играле су се кратке једночинке, углавном „Мува“, а међу глумцима су била позната имена ондашњих активиста: Костадин Величковић, Света Обрадовић, Миодраг Мића Исаиловић, Младен Дене Вељковић, Љубиша Арсић, Мика Јовановић... И жене су се одважиле да се појаве на сцени, сестре Косара и Драгица Арсић, глумиле су заједно са колегама из друштва и биле предводнице будућег женског активизма.
У белешкама из ратног и раног поратног периода наилазимо на имена првих редитеља, Младена Величковића и Вукашина Перовића. Представе су се и даље играле по кафанама – Милојевићкој и Обрадовићкој код Старог одбора, касније у кафани Браће Петковић и Рекавици све док није саграђен Дом културе који је добио праву позорницу са салом за јавне скупове, одржавање свечаности, пројекцију филмова и рад Позоришта „Масука“. Одмах по ослобођењу, уз подршку народне власти, подстиче се развој културе у свим срединама. Формирају се два КУД-а „Абрашевић“ и „Железничар“ и око њих почиње да се окупља сав расположив свет жељан певања, глуме, игре и рецитовања. Спремали су наступе пред својом варошком публиком, одлазили на гостовања по околним селима, такмичили се са удружењима из других места и утирали пут аматеризму. Најзамашнији пројекат послератних година била је представа „Коштана“, драмско дело са играњем и певањем. Учествовали су ученици ондашње гимназије, напредни омладинци и радници.
Нема довољно података о догађајима и људима који су били покретачи културно-уметничког живота вароши и њене околине. Спорадично се долази до писаних трагова, наратори који су чували у сећањима ликове и прошлост одавно су умрли. Нешто се могло пронаћи и код сакупљача усмених приповедања о прошлости места и догађаја као што је био Станислав Арсић Мина који је своју заоставштину нудио хроничарима и нама новинарима зарад бриге и очувања традиције која би била покривена пепелом да се није побринуо да буде корисно употребљена. Све док је могао записивао је сам чињенице до којих је долазио слушањем сведока, времешних житеља ових крајева, касније је диктирао у перо својим потомцима оне ствари које није стигао да забележи сам да се не забораве и да им се неби изгубио траг. Његов савременик Миодраг Милојевић Кокоранџа причао је својевремено о свему што је већ тада била далека прошлост места у коме живимо, нека казивања су сачувана, а неких приповедања се сећају они којима је давно говорио како је некада било, ко су људи који су задужили нове генерације Плањана, ко је свесно или несвесно ушао у историју мале вароши чији су житељи знали да прихвате са разумевањем и одобравање свако добро које доноси ново време са новим обичајима.
