ДОЖИВЕТИ СТОТУ
Први позоришни глумци
Све је почело пре деветипо деценија
Копање по архивама, листање старе штампе и записа који указују на трагове о давној прошлости Позоришта „Масука“ занимљиво је и инспиративно. Нова сазнања подстичу дубља истраживања, слагање мозаика о институцији која ускоро обележава стогодишњицу постојања. Јубилеј вредан помена, достојан поштовања, разлог да се увек изнова са пуно наде и чежљивог ишчекивања копа по прошлости.
Мало је оних који нису упућени да је прва позоришна представа која означава сам почетак рада Позоришта „Масука“ одиграна пре 95 година, 1929. године у кафани „Браћа Милојевић“ 19. јануара, на велики хришћански празник Богојављење. Описали смо и помињили овај догађај сваки пут када смо желели да истакнемо дуговечност и значај развоја позоришног живота у малој вароши која је тек почела да се шири око кланице, индустријског центра који је свакако био разлог оснивања вароши баш на овом месту где је сада лоциран центар града око кога се и даље шири градско језгро. Игроказ „Мића из војске“ и „На самртним мукама“, дела су која су означила почетак рада условно речено позоришне трупе „Масука“.
У Историјском архиву Пожаревац и Архиву Војводине сакупљач историјских података и аутор свих значајнијих монографија о институцијама овог краја, мр Дарко Ивановић, бележи да је у списку свих наставника Дунавске бановине који су учествовали у јавном и културном раду тридесетих година прошлог века наилази на имена првих „Масукиних“ глумаца. Учитељ овдашњи, Радоје Стојановић, први је председник Друштва основаног под овим именом 1928. године, касније глумац који је око себе окупио колеге и пријатеље глумце вољне да народу дочарају позоришни живот и подигну културу вароши у развоју на виши ниво. Његови пратиоци саборнци били су најпре учитељи, Милан Пантић и Милија Анђелић, касније и супруга Наташа Стојановић, учитељица.
Остало је записано да је Радоје Стојановић, врсни педагог својим ентузијазмом и визионарским погледом у будућност постао зачетник позоришног живота Велике Плане. Као учитељ и културни радник још за живота је изградио велики углед међу мештанима и њиховом децом. Веровали су му и следили га у свему што је као новину уводио у учмали живот варошице на цариградском друму. Имао је, поред сви обавеза и поменутих активности, воље и времена да се бави још и хуманитарним радом у Црвеном крсту и Здравственој задрузи. По завршетку средње Учитељске школе у Београду службу је најпре започео у Томином Селу, убрзо потом наставио да шири писменост у Валандову, Лугавчини, Пиносави и од 1928. године до самог краја рата 1945. у Великој Плани. Родио се у селу Дражњу код Гроцке 1902. године. У ратном периоду није престајао са радом, учитељевао је и обављао дужности управитеља Стручне подручне школе. Дао је свој допринос напретку образовања и развоју културе Лазаревца где је у селу Барзиловица пензионисан 1949. године. Стари Плањани га нису заборавили, а ни он њих. Долазио је да их посети и ободри да наставе са културним животом у послератном развоју порушене и ратом разорене земље.
Не мање занимљиву биографију срећемо и код Милана Пантића, учитеља и глумца који се помиње заједно са Радојем у свим документима о почецима рада Друштва „Масука“ и истоименог позоришта. Учитељ Панта 1898. године у Петроварадину где га затиче рат и страхоте које са собом носи војевање, прелазак преко Албаније и повратак у Србију. Учитељску школу са испитом зрелости завршио је у Француској 1916. и већ 1918. године започиње учитељску каријеру у вреочкој школи. Учитељ и управитељ школе код кланице у Великој Плани је од 1926. године, где се одмах по доласку прикључио хуманитармном раду и ангажовању у културно-уметничким друштвима дајући значајан допринос развоју позоришне уметности. Био је веран следбеник Друштва „Масука“, учествовао у раду Кредитне земљорадничке задруге, Пољопривредне подружнице, Среске здравствене задруге, месног одбора Црвеног крста, хуманитарног друштва „Сиротињска нада“ и Ловачког удружења. Свестран и свевидећи стизао је да са народом подели добро и зло, подстакне њихов елан да раде и друже се, врати им наду у бољу будућност после ратних пропадања породица и заједница. Волео је да расположиви део времена проводи радећи са глумцима Друштва „Масука“ и сам се појављујући на инпровизованој сцени као глумац и организатор културно-уметничких програма. Са учитељима, колегама по струци и убеђењу, Радојем, Милијом и Наташом. У досијеу просветних радника из тог периода забележено је да је учитељ Пантић као ваздухопловни поднаредник био мобилисан у Недићеве редове ангажован као административни радник у Београду, а по ослобођењу се није активно бавио нити политиком нити корисним друштвеним активностима. Од 1945. године није у Великој Плани, службу је завршио у Космајској Слатини.
Трећи члан позоришне трупе која је записана као оснивач позоришног живота у Плани био је још један учитељ, Милија Анђелић, досељеник из Колашинског Поља. Пре Велике Плане службовао је у Витовници, у млавском крају. Поведен ентузијазмом колега учитеља залаже се за оснивање позоришног ансамбла који ће у поморавској вароши радити на ширењу културе и јачању позоришне уметности чији су зачеци наилазили на недовољно разумевања од стране житеља овог краја. Милија је био предратни сипатизер радничког покрета, прилично слободних идеја и слободоумног изражавања. Његов син је био активни члан комунистичког покрета и чувени партизан Радиша Анђелић, због чега је у јеку рата напустио службу плашећи се хапшења и одласка у логор. По ослобођењу премештен је у Смедерево где наставља да се бави културом и активизмом. Тек особођеној земљи били су преко потребни искусни и проверени друштвени радници за покретање послератног културног живота ратом разорене државе.
Улоге у позоришним комадима играли су углавном мушкарци, као у древна времена античког театра. Једино се у списима из тог развојног периода наилази на име учитељице Наташе Стојановић, рођене Минцић, иначе супруге већ помињаног учитеља, основача Друштва „Масука“, Радоја Стојановића. Учитељевала је у Бресју и била активна у Позоришту и пододбору Црвеног крста све до 1936. године.
Међу осталим члановима првог позоришта плањанске вароши помињу се још ученици паланачке гимназије и бројни омладиници и омладинеке из редова занатлија, радника и сељака напредних идеја и слободоумног духа. Костими су им били живописни, прилагођени потребама улоге, у недостатку женских чланова, мушкарци су се прихватали женски рола уз обавезно шминкање и дотеривање да што верније представе лик који тумаче. Репертоар је био оскудан, као и доступна позоришна литература. Довијали су се и сналазили како су могли и умели. Углавном су се приређивале шале, једночинке, хумористички игрокази, глумци су говорили одабране, ефектне делове писаца који су били познатији међу широм публиком оног времена – Змај, Бабић и Бандић.
Цензура је свакако у самом повоју ограничила моћ позоришта и креативни дух глумаца и спутавала идејене творце позоришне уметности да се искажу и остваре у разноврсним улогама. Власт је строго водила рачуна да све буде под контролом, администрација и банови су разним расписима утицали на репертоар, како аматерских тако и професионалних позоришта оног доба. „Представе су биле „литерарне национално-уметничке и у духу националног јединства“, бележи локални хроничар Дарко Ивановић. Били су забрањени комади у којима се исмевају службена лица, критикује рад цивилне и војне власти, задире у неправилности друштвеног поретка. Непожељне су биле у предратном периоду представе попшут Нушићеве “Госпође министарке“ и „Сумњивог лица“. Скинут је са репертоара позоришта „Поп Ћира и поп Спира“ зарад очувања угледа православног свештенства, исто је третиран и Јован Стерија Поповић па су глумци неретко сами креирали скечеве које ће изводити пред публиком позивајући се на шале и досетке које никога не вређеју нити упиру прстом у некога ко је на власти и изнад народа.
Иако су владала ограничења и није се могло размахати на сцени текстовима чувених комедиографа Нушића и Поповића, позориште је било општеприхваћена појава у малим местима. Радо су дочекивани путујући глумци и дилетанстске групе, а домаћи преодевени и намаскирани житељи у улози некога из окружења били су поздрављани аплаузима и радосним повицима. Провлачила се повремено по која политичка парола увијена у обланде, сервирана стидљиво тек да се наслути кроз остале реплике упућене са позорнице. Ослобађали су се постепено и глумци и поблика да би понеко од њих искорачио и направио смелију сцену која је од стране локалних ценозора била критикована, кажњавана батинањем и затворима или забранама наступа.
Искусили су и тада, као деценијама касније на турниру духовитости, да је сваки почетак тежак, да ране стечене у борбама спорије зацаљују, али и да сви у намери да се боре за слободу речи морају да прежеве тортуре уколико се осоколе да кажу на јавној сцени истину која боли. Позориште је рођено, ваља га неговати, да порасте и оснажи се. Нису били ни најдалековидији зачетници идеје о позоришту свесни на самом почетку рађања новог живота да ће једног дана то нешто мало у повоју доживети стоту...
