Доживети стоту – 95 година Позоришта „Масука“
Зашто волимо позориште, чему нас уче глумци, шта нам значи одлазак на представу...
Позориште је одувек било место на којем се, под светлима позорнице, кроз приказ различитих људских судбина човек учио нечему и сазнавао нешто ново. На тим основа утемељен је театар какав и данас постоји у својој бити, значајно измењен, осавремењен и дефинисан сценско уметничким простором чија је сврха остала комуникација глумаца са публиком. Народ се одувек на оваквим местима окупљао како би био део друштвеног живота и како би научио нешто ново. Управо је у древном Епидаурусу, у колевци позоришта, театар задобио функцију поучавања и пробуђивања људи. Од тада, па све до данас, уз промену епоха и у складу са друштвеним развојем, позориште је сачувало свој значај у друштву и добијало нове функције, од којих је основна остала она почетна, а то је по(д)учавање људи.
Аристотел је у свом делу ,,Поетика", дефинишући појам катарзе као вид духовног просвећења који се дешава публици након одгледане представе, ближе одредио појам позоришне уметности. Катарза је имала улогу, тада и сада, да пробуди осећања гледалаца и да их поучи нечему. Све ово говори да је позориште у Старој Грчкој представљало вид друштвене активности која је имала за циљ да забави људе, да им пружи осећај да су део заједнице, али и да изграђује њихову личност. Позориште је, као феномен, било присутно у великом броју древних цивилизација, где се елементи позоришне уметности назиру у плесу и ритуалним обредима да би у периоду Античке Грчке, добило своје истакнуто место у друштву и уметности које је задржало до данас. Свакако и овај вид уметности имао је развој и различити значај кроз историју цивилизације.
При спомену позоришта буде се различите емоције које у својој основи имају слику уздигнуте сцене са дебелим засторима, иза које ће се помолити неки нови свет, чију ће нам чаролију дочарати неки рекло би се у најмању руку чудни људи - глумци због којих ћемо поверовати да се све то што видимо у датом тренутку дешава неком, негде. За свакога од нас овај појам има индивидуално значење, као што је и кроз разне периоде развоја људског друштва позориште имало различити значај. У Античкој Грчкој позориште је било место где су се, поред скупштина, одржавале централне друштвене активности. Народ се ту окупљао како би био део друштвеног живота и како би сазнао нешто ново. Управо је у колевци позоришта оно и задобило функцију поучавања и пробуђивања људи. Од тада, па све до данас, уз све промене које су праћене развојем друштва и поимањем уметности, позориште је сачувало свој значај у друштву и задобијало многобројне функције, од којих је основна остала она почетна, а то је поучавање људи. Тако је култура Старе Грчке дефинисала принципе позоришне уметности.
Грчки аудиторијуми су били прва позоришта. То су била места где се дискутовало о политици и где су одржавани фестивали у славу богова, посебно Диониса, бога весеља. Аристотелови трактати су дефинисали позориште и поставили теорију о јединству радње, времена и места у драмама. Атинска дионизијска позоришта постала су узор за позоришта у грчким колонијама широм Медитерана. Поред аудиторијума, садржавали су сцену на којој су висиле слике употпуњујући сцену и у сврху ближег одређења места догађаја. Трагедија као прва форма драме, појавила се пре 534. п. н. е, док комедија свој настанак бележи око 480. п. н. е. У почетку су драме извођене само једном, и то у оквиру такмичења, касније се показало да је пожељно и потребно, због интересовања публике и сврхе позоришне уметности поновити наступе са циљем да се грађани чешће окупљају.
У време Шекспировог театра, на дан представе вијорила се застава како би грађанство било обавештено о важном догађају. И тада је позориште представљало место где се окупља свет са знатно измењеним правилима. Док данас одлазак у позориште подразумева поштовање реда и пристојно понашање, у то доба у току представе били су могући коментари публике, упадице, а сама представа је могла бити прекинута уколико публика надгласа глумце чије им се извођење не свиђа. Значај историјског тренутка у коме је стварао Шекспир лежи у томе што је управо тај период развоја позоришне уметности утемељио основне принципе позоришта какво данас познајемо и изнедрио представе које су остале свевремене. Тако је позоришту од настанка до данас остала функција спајања људи и развијање друштвеног живота, кроз забаву и кроз поучавање. Ако представа нема неку поуку и неки јасан мотив не може се звати позоришним догађајем, нити вредним уметничким делом. Уз радњу на сцени, догађај који глумци верно преносе публици, изглед сцене и костими глумаца заједно преносе неко значење које уопотпуњује позоришну чаролију. Из тог разлога позориште, поред утицаја на нашу друштвену сверу, утиче и на нашу духовну сверу, просвећујући нас, будећи у нама разна питања и поучавајући нас, што и јесте главни задатак театра и саме позоришне уметности каква она треба да буде.
Како се позориште у нашој земљи спорије развијало услед друштвених околности, дугог периода отоманске владавине, честих сеоба у сигурнија подручја, новија историја позоришне уметности Срба има краћи развојни пут, али је суштина остала иста. Код нас је позориште доживело свој постепени развој тек у касним деценијама 19 века када је као и свуда у развојном периоду окупљало људе у оквиру културолошких друштвених активности. О томе сведочи податак да су позориште у ондашњем облику посећивали још и кнез Милош Обреновић и краљ Милан Обреновић, а да је саставни део живота одлазак у позориште био самом мецени културе и књижевности, кнезу Михајлу који је иницирао градњу Народног позоришта код Стамбол капије.
Постоји читав низ уметничких поступака и филозофија који се користе у креирању и извођењу позоришних комада. Они могу бити инспирисани духовношћу, политичким ставом или естетиком. Позориште може да исприча причу, може да буде спектакл за чула, а може и да инспирише друштвене промене. По Аристотеловој „Поетици“, у театру постоји 6 неопходних елемената: заплет, личност, идеја, језик, музика и призор. Шпански драматичар из 17. века, Лопе де Вега, рекао је да су за позориште неопходне: „три даске, два глумца и једна страст“. Константин Станиславски се сматра оцем теорије позоришне глуме, јер је био први који је писао о њој и ишао у суштину свега што доприноси да позоришна представа буде вреднована као уметничко дело. Већина данашњих теорија изведена је из његове, било да је надограђују, или јој се супротстављају.
Позориште је приказ друштва у малом. Окупљач је људи разних профила и категорија на једном месту, стога је остало уврежено мишљење, не без разлога, да се сматра образованим и културним онај који посећује позориште. Ипак, смисао позоришне уметности не лежи само у томе да едукује, оно лежи у значајној мери у непрекидној обнови прича о животу и стварању емоција из самих темеља људског постојања, као код Шехерезаде и њеног основног порива да себи обезбеди нови дан. Позориште има улогу и у побуђивању катарзе којом се казалиште и представе које су у њему изведене вечно усељавају у људску душу.
Где је место нашег малог театра у овој скупини историјских надахнућа и вишевековног напретка у области позоришне уместосни, одговоре би требало тражити у његовом готво вековном постојању, вишедеценијском утицају на развој културе и напредне мисли овог краја, доприносу описмењавања и ширења свести о традиционалним и културним вреностима народа коме припадају. Нескромно би било поредити се са значајем у овим размерама, али свакако разлози због којих желимо да се бавимо овом темом леже у вредности позоришне уметности у границама локалних параметара који доприносе да се уметност поштује и негује у малим срединама у изворном, исконском облику који спаја људе са позорнице и публику која је окупљена у сали храма културе да доживи и научи нешто ново, оде пробуђена, препорођена и заинтересована за свет око себе и догађаје који узрокују нешто.
Позориште „Масука“ припада групи најуспешнијих аматерских позоришта у Србији. Први писани трагови о варошком позоришту сведоче да је најстарија установа култере овог краја своју скоро вековну историју почела да исписује пре 95. година. Захваљујући позоришним људима у срца Великоплањана се уселила поезија, „Поетеса Маја“ са својим суграђанима била је сваког пролећа, у мају, пуних 20 година, домаћин рецитаторима Србије на престижном такмичењу у казивању стихова „Песниче народа мог“ . Победа на манифестацији у уметничком и свечаном казивању стихова значила је успех на јавној сцени некада велике државе. Неки од победника изградили су каријере као глумци, спикери, професори, песници... Грађани су постали поштоваоци писане речи, заљубљеници у стихове, романтичи познаваоци дела Мајаковског, Јесењина, Диса и плејаде мање познатих песника чије су риме учили у препуној сали на завршним свечаностима. Био је то прави празник песника и њихових дела.
Позориште „Масука“ је манифестацијом „Масукини позоришни дани“ довело у мало место бардове српског глумишта, пружило прилику грађанима да позоришне представе врхунског квалитета гледају у свом месту. Од оснивања позориште је окупљало младе, у њима подстицало праве културне вредности, оснаживало их да на јавној сцени буду слободни, своји, растерећени предрасуда, буду заштићени од пошасти које носи беспослица и вишак неискоришћеног слободног времена. Деца су кроз игру, на малој сцени била подстакнута да се правилно и лепо изражавају, маштају и откривају чари позорнице која им омогућава да се духовно и емотивно оснажују. За старије генерације глумаца који су у зрелим годинама осетили дражи сцене позориште је било место за склапање пријатељстава, прилика да се путује, открију скривени таленти, културно надграђују, постану на позорници неко други. АП „Масука“ као и сва позоришта у свету пружа прилику људима да осете сву лепоту живота, значај и симболику уметности, радост играња...
Из претходно поменутих разлога желимо да овим пројектом одамо почаст позоришној уметности, аматеризму и људима који своје таленте без материјалне надокнаде дарују својим суграђанима доносећи им сваком премијером, гостовањем професионалних и других аматерских позоришта чаролију из које се буде оснажени, оплемењени за нове емоције, подучени и прочишћени од лоших мисли и рђавих дела.
Пројекат Доживети стоту - 95 година позоришта "МАСУКА" реализују Морава прес и ПЛАНАМЕДИА
