Деветипо деценија Позоришта „Масука“ и живота грађана Велике Плане у складу са позоришном културом
Позориште „Масука“ припада групи најуспешнијих аматерских позоришта у Србији. Први писани трагови о малом варошком позоришту сведоче да је најстарија установа култере овог краја своју скоро вековну историју почела да исписује пре 95. година. Готово судбински, у богојављенској ноћи 1929. године, наступом Позоришног друштва "Велимир Масука", у Кафани браће Милојевић, пројавили су се глумци на за ту прилику инпровизованој сцени и означили да у Великој Плани почињу да теку позоришни дани. Посетиоци прве представе уместо улазница давали су добровољни прилог за рад друштва и од тада траје исконска веза између позоришта и публике која сваку премијеру својих глумаца дочека као рађање новoг живота.
Током вишедеценијског рада Позориште је постало власник свих значајнијих награде на пољу аматеризма. Две Вукове награде за изузетан допринос у развоју културе, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, три „Златне маске“, највећа признања за глумце аматере, само су неке од значајнијих одличја која красе просторије Талијиног храма. Из Позоришта „Масука“ проистекли су бројни КУД-ови, традиоционалне манифестације: „Масукини позоришни дани“, „Песниче народа мог“, Ликовна колонија „Покајница“, „Витини дани“... Глумци све три сцене одиграли су за то време најмање 220 премијера.
Велика Плана има готово читав век своје позориште, има и глумце који су одавно прешли границе Србије богато илустрованим биографијама, неки од њих постали су легенде и после одласка у незаборав остали су вечно присутни на сцени која их је изнедрила. Да је у Великој Плани још нешто велико осим Велике Мораве и имена места, потврђује историја позоришта и велика љубав публике према Талијиној уметности. Предмет свеопштег обожавања грађана има причу о настанку на коју се позове свако ко пожели да исприча нешто о храму уметности који је по броју одиграних представа и награђених глумаца међу водећима у некадашњој великој држави, а по години настанка једно је од најстаријих аматерских позоришта Србије. Носи име по знаменитом Плањанину, Велимиру Живојиновићу Масуки, чији су се животни путеви једном давно преплели, не само пореклом и коренима везани за исти период и исто место постанка, него и утицајем на развој позоришног живота у Великој Плани
Потреба да се о Позоришту „Масука“ говори произизали из његовог готово вековног трајања и утицаја на развој културе малог места које је од оснивања и формирања насеобине на раскрсници путева било предодређено да буде кућа на друму. На чворишту винског пута, цариградског друма и регионалних саобраћајница, мешале су се културе које су стизале са запада и истока, осећали утицаји других народа, прихватали начин живота и поимања уметности придошлог становништва. Упливом новина које стижу истовремено са старог континента и простора отоманског царства Велика Плана је постала мултикултурална средина. Примало се као на плодним њивама све што је ново - идеје, индустрија, напредак који је диктирао развој економије и образовања.
Тако је постао саставни део живота мештана позоришни свет који је третиран као ствар надградње, духовног прочишћења, потребе мештана да виде нешто и буду виђени на одређеном месту. За грађане Велике Плане Позориште је увек било, тако ће и остати, због наклоности младих према храму уметности, нешто што је готово као светиња, установа у којој се подједнако добро осећају као домаћини и гости. Премијере су за мештане празници чије извођење има за циљ да их развесели, разоноди, осоколи и научи стварима о којима нису размишљали да постоје, да могу да делују на њих оплемењујуће и исцељујуће кроз катарзу коју пружа игра на сцени, и магију која се шири са позорбнице чим се подигне завеса. Позориште је у време највећих успеха глумаца било за Плањане понос и пропусница за сва врата културних манифестатија које су допроносиле да културна догађања у малој средини пробуде варош и успаване становнике у њој.
Актери културног живота проносили су славу свог места на позоришним фестивалима, у духовитим, сатиричним и хумористичним наступима на „Турниру духовитости“, као шампиони слављени и уздизани у небеса. Захваљујући позоришним људима у срца Великоплањана се уселила поезија, ликовна уметност, љубав према фолколру и традиционалним културним врдностима.
„Масука“ није позориште у кући, али је у свакој кући, срце и душа сваког Плањанина који свечано одевен, породично, руку под руку са својом другом половином долази на представу. За девет и по деценија постојања Позориште је изнедрило знамените професионале позоришне раднике, глумце, редитеље, костимографе, мајсторе светла који су искорачили из аматеризма и постали познати широј јавности, али и многобројну „школовану“ публику која препознаје врдности позоришне уметности. Подједнако успешно негује се у овом храму културе Дечија и Омладинска сцена чији мали и велики глумци иду стазама сениора на фестивале по награде и аплаузе на отвореној сцени.
Од „Масукиних“ редитеља, националне домете остварили је Анђелка Николић, добитница Стеријине награде за режију представе „Радници умиру певајући“. На сцени Позоришта „Масука“ Анђелка је режирала „Мишоловку“ Агате Кристи комбинујући млади и старији ансамб, док је пројекат „Шекспир у парку“ урадила као серијал амбијенталних позоришних радионица на теме из Ромеа и Јулије које су изведене у градском парку у Великој Плани и на Студентском тргу у Београду. Било је то разбијање стереотипа о позоришту као елитистичкој уметности са циљем оснаживања младих у анимацији културног живота заједнице. Млади полазници имали су слободу да на радионицама интерпретирају Шекспира веома лично, а најзанимљивији део је била интерактивност којој Анђелка све чешће приступа у раду са децом и омладином. Представа је уствари перформанс који се изводи за и са случајним пролазницима, дакле не с људима који су наменски дошли у позориште.
Овај перформанс са нашим младим глумцима приказан је и на Битеф полифонији, прилагођен простору и посетиоцима Универзитетског парка у Београду. Уследио је после овог очито успешног пројекта нови циклус радионица Уметничке групе Хоп.Ла! и Анђелке Николић – Шекспир у блоку, који је реализован у Београду, у јавним просторима мање романтичним од паркова, али свакако још интригантнијим за позоришну сцену. Биле су то болнице, шопинг-центри и слични јавни простори за експериментисање на подручју Новог Београда и Земуна.
Свака од деведест и пет проживљених година укњижила је у пожутеле споменаре по две, три, понекад и више премијерних представа у сезони из којих се чита историја. Кућа саграђена на чврстим темељима, пуна чељади иза којих остаје неизбрисив траг постојања нечега што ово место сврстава међу ретке вароши у Србији са дугом позоришном традицијом, симбол је културе целог краја.
Велика Плана има Позориште „Масука“ и има глумце који су одавно прешли границе Србије богато илустрованим биографијама, који и после одласка у незаборав и окупљања у „Сабирном центру“ остају вечно присутни на сцени која их је изнедрила. Да је у Великој Плани још нешто велико, осим Велике Мораве и имена места, потврђује историја позоришта - велика љубав публике према Талијиној уметности и велико поштовање од стране посленика у култури Србије свега што настаје на сцени ове институције културе.
Из љубави према позоришној уметности глумци су од настанка институције културе, па све до данашњих дана, остали верни публици и позоришној уметности. Са пуно одрицања, без икакве надокнаде предавали су се глумачком занату. Учили су једни од других, прихватали савете искуснијих гостујућих редитеља и глумаца и подучавали нове генерације. Преносили љубав на нове нараштаје обезбеђујући позоришном животу нову снагу и дуго трајање.
О њима пишемо у овом пројекту, говоримо са пуно љубави, поштовања и жеље да се не забораве сви они који су дали део себе вековном трајању установе која је обележила животе бројних генерација са ових простора. Усмерила их ка позоришној уметности и вредновању традиције, националних обележја, свега што нас је обележило као народ, људе који потичемо са ових простора.
Пројекат Доживети стоту - 95 година позоришта "МАСУКА" реализују Морава прес и ПЛАНАМЕДИА.
