Доживети стоту - 95 година позоришта "МАСУКА"
Велика Плана има готово читав век своје позориште, има и глумце који су одавно прешли границе Србије богато илустрованим биографијама, неки од њих постали су легенде и после одласка у незаборав остали су вечно присутни на сцени која их је изнедрила. Да је у Великој Плани још нешто велико осим Велике Мораве и имена места, потврђује историја позоришта и велика љубав публике према Талијиној уметности. Предмет свеопштег обожавања грађана има причу о настанку на коју се позове свако ко пожели да исприча нешто о храму уметности који је по броју одиграних представа и награђених глумаца међу водећима у некадашњој великој држави, а по години настанка једно је од најстаријих аматерских позоришта Србије. Носи име по знаменитом Плањанину, Велимиру Живојиновићу Масуки, чији су се животни путеви једном давно преплели са житељима ових крајева, не само пореклом и коренима везани за исти период и исто место постанка, него и утицајем на развој позоришног живота у Великој Плани.
Из љубави, без и једног гроша, а за свој грош, глумци су од настанка позоришне трупе, па све до данашњих дана, предавали сцени значајан део свог живота без дилеме да ли раде праву ствар у временима када све има своју цену. Изабрли су да деле себе са публиком због потребе да повремено буду у туђој кожи, али и због својих суграђана који уз њихово појављивање на сцени могу да проживе оно што позоришна уметност пружа – уживање, узбуђење, прочишћење душе. Још од Есхила улога глумаца у позоришту је да покажу живот из нове перспективе, да кроз комедију и драму, речима и кретњом, понуде нешто што ће пробудити сакривено у посматрачу, што би могло да га забави, растужи, оплемени новим емоцијама, натера на размишљање и промени ако треба.
За почетак позоришног живота у Плани узима се догађај који се одиграо давне 1929. године, на Богојављење, 19. јануара, у кафани браће Милојевић код Старог Одбора. Дилетантска група извела је за посетиоце позоришни комад „На самртним мукама“ и једночинку „Мића из војске“. Да догађај није измаштан, нити прилагођен потребама ширења приче о дуговечности установе, потврђује позивница упућена грађанству да присуствују “Богојављеноској забави” са представом у којој ће се као глумци први пут огледати људи из њиховог окружења, а не путујуће трупе са којима су се сусретали када им се за то указивала ретка прилика. Дакле, прва права представа, са домаћим глумцима, домаћом режијом и на својој сцени, иза кафанских кулиса, са публиком која се уживела у радњу, одиграла се пре 95. године. За поштовање је и сама помисао на дуговечност, још већи наклон заслужује кућа од угледа када се трајању додају успеси, награде, признања, наступи у земљи и ван ње.
Кажу историографи да је могуће тражити још дубље корене позоришног живота јер је „врло вероватно да позориште има и коју годину више, него што се званично води евиденција“. Има трагова да су почеци позоришта у Великој Плани пре овог датума, али нема званичних докумната, па је због тога Дан позоришта везан за овај датум, који више деценија слови као тачан и поуздан почев од Богојављења 1929. Симболично и вишеструко је значајно зашто су се глумци “пројавили” на сцени баш у вечери када се отварају небеса, још је романтичнија помисао заљубљеника у позориште што се подигла завеса на импровизованој позорници баш оног дана када их је са небеса могао благословити сам Господ. И није без разлога на једном славском окупљању месни парох, поштовалац позоришне уметности, Драган Јелић, рекао да су утемељивачи позоришног живота Велике Плане изабрали најлепши дан за почетак, један од највећих хришћанских празника зато што се сматра да су се у тренутку Исусовог крштења први пут заједно појавили Отац, Син и Дух Свети, чиме је први пут објављена тајна Свете Тројице који су постали симбол вере. Тако је и Позориште „Масука“ било и остало симоб културе овог краја.
Да је Позоришно друштво „Велимир Масука“, које је том приликом организовало забаву отварило нову страницу историје Велике Плане, веровали су сам кмет и сви виђенији људи општине оног доба. Не може се са сигурношћу рећи ко су први чланови, оснивачи и глумци, јер су сва документа из архиве уништена у пожару за време Другог светског рата, осим плаката који сведочи о догађају. За тумаче историје било је довољно да у књигу сећања упишу баш овај датум. И није то било одмах онако како бисмо волели да испричамо градећи причу о нечему што нам је срцу мило. Дилетантску дружину чинили су глумци окупљени око идеје да увесељавају своје мештане, без велике жеље да изграде каријеру и постану бесмртни као у то време чувена Жанка Стокић, бесмртни Добрица Милутиновић или никад заборављени Миливоје Живановић, чија су имена и данас мерило квалитета, непатвореног божјег дара за глуму. Племенита је сама помиса што су желели да дашак позоришних догађања из већих градова осете мали људи у провинцији чак 61 годину после Београда и 94 година после Крагујевца, 1835. године која се узима као прво појављивање глумаца на позоришним даскама у Србији.
Тридесетих година представе су се изводиле у привремено оспособљеним просторијама налик позоришној сцени, најпре у Општинској кафани, касније и на другим пригодним местима по кафанама и банкет салама. Из једног дела кафане уклањале би се клупе, столови и столице, указала би се о час посла у позадини импровизована позорница, а параван би одвајао публику од сцене. Завеса је била од обичног платна. Глумци нису имали посебне костиме већ су наступали у грађанском оделу, или народној ношњи. Локални историчар, Дарко Ивановић, дошао је до података да су у предратном периоду скојевци оформили позоришну дружину код Старе Општине и под руководством Милоша Митровића, касније народног хероја, изводили позоришне комаде. Гостовали су у суседним селима и варошицама, а у узвратну посету су им долазиле побратимске дилетантске групе, најчешће из Кусатка и Паланке. Представе хумористичког садржаја по тексту Бранислава Нушића и Јована Стерије Поповића су се давале један дужи период, у предратним и поратним условима у "Кафани браће Петковић". Чак је и за време окупације било неколико јавних наступа глумаца.
После ослобођења, подстицани од народне власти, глумци су представе почели да припремају озбиљније. Најозбиљнији комад из тог времена био је „Коштана“, а након спајања радничких културно-уметничких друштава, још више пажње посвећивало се позоришној уметности, тако је 1950. године дошло до издвајања драмске секције у аматерско позориште, када и званично постоји као АП „Масука“. За име се ондашња културна елита определила после проналажења првог писаног документа, позивнице за Богојављенску забаву. Градњом Народног универзитета добија коначно праву позорницу и салу за публику. У јавну установу, позориште „Масука“, прелази одлуком Скупштине општине Велика Плана 1993. године, која тако постаје и његов оснивач. Позориште и даље остаје аматерско, без изгледа, због великих трошкова, да прерасте у професионално, иако је било заговорника ове идеје.
Историју позоришта „Масука“ исписало је више десетина глумачких имена, а најдубљи траг оставили су редитељ Вита Стефановић и глумци: Владимир Тасић, Владимир Ђурић Ћале, Јова Илић, Дара Веселиновић, Милица Станковић, Србољуб Милошевић, познатији као Срба Миџин, Драган Николић Јордан, Властимир Михајловић, Лозанка Вељковић, Љиљана Станимировић… Глумци овог позоришта освојили су бројне награде на регионалним, републичким и савезним фестивалима. Три „Златне маске“, највеће признање за глумце аматере на простору некадашње Југославије, добили су представници у то време млађе генерације: Душан Јанићијевић за главну мушку улогу, Јелена Стојадиновић за епизодну улогу и Живослава Нена Бајић, која је 2013. на фестивалу у Требињу добила признање за најбољу главну женску улогу. Позориште има две „Вукове награде“ за допринос развоју културе у Србији и Орден заслуга за народ са сребрним зрацима.
Позориште „Масука“ је у широј јавности препознатљиво и по два своја глумца који су играли вођу Првог српског устанка Карађорђа Петровића и Вука Караџића на бројним сценама Србије и региона. Више од 300 пута Јован Јова Илић био је велики вожд, а онда је „уступио“ улогу живота знатно млађем Ивану Вучковићу. Осим Вучковића, успешни професионални глумци су постали академски уметници Анита Стојадиновић, Стеван Јовановић, Ђорђе Живадиновић и Оливера Бацић. Пре њих, осамдесетих година, професионалну каријеру имао је Ђокица Миљковић као глумац лесковачког позоришта. Адријана Симовић и Бојана Цонић су за професију одабрале костим и продукцију, Неда Живановић филмску монтажу, а Миодраг Мага Миловановић и Анђелка Николић режију, док је прашки ђак Тодор Ристић направио инострану каријеру у луткарском позоришту.
Од „Масукиних“ редитеља, националне домете остварили су Анђелка Николић, добитница Стеријине награде за режију представе „Радници умиру певајући“ и Миодраг Мага Милановић, редитељ бројних представа у професионалним и аматерским позориштима широм Србије. Упркос слави коју су поменути глумци и редитељи постигли са одскочном даском у „Масуки“, највеће заслуге за постојање и славу позоришта „Масука“ припадају барду „Масукиног“ глумишта, Витомиру Вити Стефановићу, чији се немерљив учинак огледа у 120 представа у којима је показао редитељско, сценографско и глумачко умеће.
Витомир Стефановић Вита, сликар, редитељ, глумац, сценограф – срце и душа позоришта „Масука“, без дилеме је најплодотворнији стваралац у позоришној уметности од настанка ове установе до данас. Заслужан за највеће успехе неколико генерација глумаца „Масука“ од средине до краја прошлог века за собом је оставио богат опус у свим областима у којима је дао значајан допринос развоју и напретку српског аматеризма у позоришној уметности. Аутор је неколико стотина слика, оснивач културних манифестација чије трајање сведочи о далековидости мецене свих врста уметности који је још онда предвидео потребу и жеђ за овом врстом догађаја у унутрашњости Србије. „Масукини позоришни дани“ трају 47 година, Ликовна колинија „Покајница“ пола века окупља уметнике из земље и региона, има у фундусу више од 500 вредних уметничких радова сликара, графичара, вајара, чак и мајстора мозаика и витража.
За девет и по деценија постојања Позориште је изнедрило знамените професионале позоришне раднике, глумце, редитеље, костимографе, мајсторе светла који су искорачили из аматеризма и постали познати широј јавности, али и многобројну „школовану“ публику која препознаје врдности позоришне уметности. Подједнако успешно негује се у овом храму културе Дечија и Омладинска сцена чији мали и велики глумци иду стазама сениора на фестивале по награде и аплаузе на отвореној сцени.
Пројекат Доживети стоту - 95 година позоришта "МАСУКА" реализују Морава прес и ПЛАНАМЕДИА.
