Постхумно објављен Маркесов роман прилика је да о колумбијском нобеловцу с поводом нешто кажемо пошто увек постоји разлог због чега било шта говоримо о њему и његовом делу
Габријел Хосе де ла Конкордија Гарсија Маркес, најпознатнији латиноамерички књижевник, био је колумбијски писац, новинар, издавач и политички активиста. Родио се 6. марта пре 97 година у граду Аракатака, у области Магдалена. Живот је највећим делом провео у Мексику и Европи, највише у Мексико Ситију, где је умро 17. априла 2014. године. Некако око обележавања годишњице његовог рођења и десетогодишњице смрти, из штампе је у свету на шпанском, нешто касније код нас на српском, постхумно објављен Маркесов последњи роман „Видимо се у августу“. Упркос његовој последњој вољи роман је угледао светлост дана као дар читаоцима који с разлогом сматрају да би били ускраћени за још једно задовљство читања Маркесовог новог романа да није објављен у било каквом облику – изворном или прилагођеном за издавање. На овом кратком роману о љубави у зрелим годинама Маркес је радио до самог краја живота.
Оправдавајући одлуку да књига буде објављена, Гонзало, син Гарсије Маркеса, рекао је за BBC на промоцији романа, да при крају живота његов отац „није био у ситуацији да процењује властито дело јер је видео само мањкавости, али не и занимљиве ствари које су биле присутне". Пред великом моралом дилемом да ли да га послуша или ипак удовољи читалачкој публици, књижевности уопште, читао је у неколико наврата текст и на крају закључио да „уопште није био тако катастрофалан као што је Габо сматрао." Преовладало је мишљење да је објављивање романа вредан додатак његовом делу зато што приказује његову нову страну размишљања и начина приповедања и да је по много чему „јединствен", што ће уочити и приметити читаоци и критичари његовог последњег дела. „Дефинитивно, нисмо желели да је уништимо", рекао је том приликом Гарсијин син.
„Ми смо 2022. године узели једну од верзија и прочитали је и није било много расправе око ње. Схватили смо да је књига комплетна и да не мора много да се уреднички ради на њој. Нема додатака, нема великих промена. И зато ту није било много расправе“ – речи су које у овом случају оправдавају учињено дело.
„Нисмо размишљали о томе ни три секунде - да ли је то била издаја према мојим родитељима, према жељама мог оца? „И да, одлучили смо, то је била издаја. Али за то служе деца."
Издавач, породица и цео тим окупљен око овог издања сагласни су да је књизи било суђено да једног дана буде објављена. Породица је одабрала једну од пет верзија за коју се из неких разлога одлучила да буде објављена, и чија су ауторска права у потпуности заштитили.
„Највећи изазов приликом приређивања незавршеног романа била је потреба да се ода апсолутна почаст делу Габријела Гарсије Маркеса", рекао је Кристобал Пера, уредник коначне верзије романа „Видимо се у августу“.
„Био је то задатак огромне одговорности. Нисам морао да додајем ни реч, наравно", рекао је Пера о новом задатку пред којим се нашао након што је пре овог романа био уредник свих издања Гарсије Маркеса од 2001. године. Њему се приписује да је иначе одиграо највећу улогу у његовом охрабривању да заврши роман.
„Написао је прву руку 2004. године. Седам година касније већ је почео да губи памћење и више заправо није ни радио на роману", каже Пера. „Али се посветио томе да настави да исправља реч по реч, понеки израз, да их поправља, и ту је засијала његова генијалност, у тим малим изменама." Пера је радио на петој руци која је имала руком записане белешке Гарсије Маркеса на маргинама, са променама и сугестијама.
„Морали сте само да пратите трагове које је оставио да бисте доносили одлуку да ли, на пример, обришете неки израз који је био прецртан", каже он.
Да је судбина романа била решена и пре Маркесове одлуке да се не штампа после његове смрти, говори чињеница да је у интервјуу који је Габријел Гарсија Маркес дао у Мадриду где је јавно, на једном скупу прочитао прво поглавље „Видимо се у августу“ изјавио да пише низ кратких романа са општом темом љубави у средњем добу, подсетио је на овај податак уредик Пера. Иначе, кажу познаваоци Маркесовог дела, да новообјављени роман десет година после његове смрти представља део наративног пројекта у који спадају „О љубави и другим демонима“ и „Сећања на моје тужне курве“ и са њима чини складну целину која би се могла означити као трилогија.
Књижевни критичари су тумачећи најновији рукобис нобеловца истакли да су жене веома важне у романима Гарсије Маркеса још од „Сто година самоће“ и у свим његовим причама, али никад нису имале водећу улогу као Ана Магдалена Бах, јунакиња новог романа, жена која доноси одлуку да истражи властиту сексуалност и слободу. „Зато је то роман који његов син Родриго назива феминистичким. Мислим да овај роман реорганизује сва дела Гарсије Маркеса, а нарочито улогу жена у њима и зато сматрам да је толико важан", рекла је Весне Стаменковић, преводилац дела на представљању ромна у Народној библиотеци Србије.
Представљајући ово дело у издању ИП Sezam Book проф. др Бојана Ковачевић Петровић рекла је да је ово опроштај у великом стилу од Маркесове литературе:
- Књига је започета још 1999. године и имала је пет верзија. Међутим последње године живота Маркес је био веома дементан и није био у прилици да стави тачку на тај роман. Што се тиче верзија, то није ништа неуобичајено пошто је његово претходно дело "Успомене на моје тужне курве" имало чак 18 верзија. Можемо приметити да су у првих пола века његовог живота те верзије биле сведене јер се стално селио, живећи у разним градовима у Европи и Америци. А онда се са својих 50 година настанио у Мексику, где је имао времена да ствара и да ради на разним варијантама својих дела. За појаву ове књиге заслужан је један колумбијски новинар, који је пре десетак година објавио текст да тај рукопис постоји у Хари Ренсем центру у Тексасу и тиме скренуо пажњу на њега. То је карипско штиво будући да је он добар део своје младости провео у карипском делу Колумбије. У овом роману присутни су море, плаже, чапље, ужарени песак, врело сунце, сањиво језеро, банане, игуана, луксузне јахте, мирис лаванде, болеро... Такође има много симболике. У неку руку то је омаж музици која је имала значајну улогу у његовом животу – каже Бојана.
Познато је да је Маркес док је писао „Сто година самоће“ имао потребу да се затвори у собу уз музику Дебисија кога иначе помиње у овом роману. Када су га једном приликом питали шта би понео са собом на пусто острво рекао је да би то била Бахова музика. Отуда, вероватно, протагонисткиња последњег романа "Видимо се у августу" носи име друге жене чувеног немачког композитора Ана Магдалена Бах.
По речима др Бојане Ковачевић Петровић претходна Маркесова дела била су омаж пре свега деди и баби са којима је одрастао, док у последњем роману пише посвету својој мајци која му је била велики савезник и посредник између њега и његовог оца. Као глава породице није одобравао његову жељу да се бави писањем и никако није разумео ту његову потребу, нити је ценио дар који је поседовао. Мајка је пажљиво читала свако његово дело, најдубље разумела шта он ради и била му је у животу велика подршка.
Забележено је да је Маркес прву причу за коју је добио похвале књижевне критике, објавио у дневном листу El Espectador. Тада није имао ни пет центи да купи новине, па је на улици замолио пролазника да му поклони примерак, али је по добијању Нобелове награде саградио кућу у родној Картагени где је сместио радњу своја два романа "Љубав у доба колере" и "О љубави и другим демонима". Игром судбине његов коначни повратак у Картагену био је тек 2016, када је његова породица одлучила да у завичај пренесу његов пепео који почива испод његове бисте у згради Универзитета у Картагени.
„Препознатљиво сочним стилом, и језиком којим се истовремено враћа својим приповедачким почецима и говори једнако савремено као да је текст настао данас, Маркес пише о зрелој страсти за животом, за променом и самоспознајом, о блиставом преображају, о тајнама блиских људи које упркос заједничкој свакодневици нисмо у стању да спознамо. Овај кратак роман некима ће тек одшкринути врата у нестварно стварни свет прозе Маркеса, а за оне који су одавно упознати са његовим делима, биће то дашак носталгије који ће их барем накратко пренети у тренутак када су први пут завирили у Макондо – рекла је преводилац романа Весна Стаменковић, истичући да се ради о делу које представља прави драгуљ хиспаноамеричке књижевности, последњи удах стваралаштва незаборавног Маркеса.
У Њујорк Тајмсу роман је имао негативну критику уз квалификацију „незадовољава“. "Било би тешко замислити гори опроштај од аутора “Сто година самоће", написао је њихов критичар Мајкл Гринберг, помињући Маркесов роман из 1967. због ког се свет заљубио у латиноамеричку књижевност. У последњој књизи оно што је писац понудио "једва би било довољно за новелу, а камоли за комплетиран роман", написао је критичар.
Књига није прошла ништа боље ни у британском „Гардијану”где су критиковани стил, структура и недоследност. У Шпанији, где је Маркес провео најплодоносније године живота, критичари су били нешто више благонаклони. Ел Паис пише да "има своје врлине", али да је реч о "малој књизи" ни приближно ономе што је најбоље од Гарсије Маркеса.
Британски Телеграф дао је, пак, позитивну оцену. "Као да књига садржи старијег и млађег Маркеса, где се поглед на свет и уморан добар хумор који долази с годинама, преноси на опрезан начин на шегрта", стоји у њиховој критици.
Занимљиво, невезано за Маркеса, мене, док ово пишем, овај наслов подсећа на поруку, у неку руку опомену професора ученицима, кад незадовољан знањем испитаника каже оно чувено, прилично алармантно, помало претеће и готово судбоносно по оцену „Видимо се у августу“. На известан начин наслов оправдава овај исказ који је вероватно у примени свуда у свету када се ради о поправним испитуима. Тако је и радња романа која се односи на љубав у позним годинама на некин начин поправни у животу. Ма шта рекао, шта год писао, Маркес је писац коме се, читајући га изнова, увек по неколико пута у животу враћамо, баш као неуспешни ђаци упућени на поправни. Требало би да после поновног виђења у оба случаја нешто научимо, више знамо, боље разумемо, сазримо и мудрије промишљамо... Требало би!
ПОСТХУМНА ДЕЛА ПОЗНАТИХ...
Ова књига Гарсије Маркеса није први роман објављен постхумно противно жељама његовог аутора. Пре него што је Франц Кафка умро од туберкулозе 1924. године, тражио је од пријатеља Макса Брода да спали сва његова дела. Међутим, између 1925. и 1935. године, Брод је објавио збирку његових дела, међу којима су „Процес“, „Замак“ и „Америка“.
Аутор Лолите Владимир Набоков је тражио од супруге да уништи његов последњи роман „Оригинал Лауре“, ако он не доживи да га заврши. Године 2009, 30 година после Набоковљеве смрти, његов син је објавио незавршено дело, које је било написано оловком на папирићима.
Посмртно издање Меше Селимовићева „Круг“ изашло је годину дана након његове смрти. Рукопис је остао сачуван у седам свезака. „Круг“ је недовршен, али својом структуром и значењском компактношћу функционише као целовита проза, речено је у предговору књиге.
Према легенди, староримски песник Вергилије тражио да се спале свици на којима је написао епску „Енејиду“ зато што се плашио да неће успети да заврши дело до смрти.
