Ту око нас...
Упознајте околину, крије мноштво занимљивих ствари, подстиче жељу да сазнате заборављену историју и откријете трагове прошлости који вас повезују са коренима православља. У атарима села свилајначке општине, око токова Мораве и Ресаве, смештено је пет манастира и једна црква брвнара.
Према предању некада је на овим просторима било 12 симбола српске вере, 12 манастира око којих је текао живот српске раје под Турцима. Поједине срдњевековне грађевине чији симболи вере сведоче о дуговечности надживели су села и насеља у којима су саграђени. Данас ови споменици културе и православне светиње представљају окосницу верског туризма општине Свилајнац због чега се доланина Велике Мораве у овом делу свог тока назова "Ресавска Света Гора". Ту су своје вековање утемељили Миљков манастир, Манастир Златенац, Манастир Томић, Манастир Добреш и Манастир Пречисте Богородица. Недалеко од њих, у селу Гложане, тајне свог постојања чува архитектонски веома вредна Црква брвнара саграђена 1820. године, једна од тридесетак очуваних дрвених богомоља у Србији грађених у време устанака српског народа против Турака, крајем 18. и почетком 19. века.
Миљков Манастир први пут се помиње у турском попису, као манастир Ваведење пресвете Богородице. Овај манастир се раније звао Буковац, по селу које је некад постојало на овом простору док је садашње име манастирски комплекс добио по добротвору кнезу Миљку Томићу. Манастир је имао важну улогу у време Првог српског устанка због свог положаја и близине скеле на Морави куда је преношено оружје и муниција, а у манастиру су се тајно састајали устаници ресавских и шумадијских села. Звоно из Миљкова манастира је по белешкама монаха вероватно било прво које је зазвонило у ослобођеној Србији 1830. године. Однето је потом у Крагујевац, а касније у манастир Раваницу где се и данас налази. На звону пише: "Ливено за владе врховног вожда народа српског Георгија Петровича". Било је поклон Миљковом манастиру за пружену помоћ у организацији устанка, записали су хроничари тог времена.
У овом манастиру су живели и монаси из Русије, а по напуштању манастира оставили су копију чудотворне иконе Богородице Ахтирске, једне од најпознатијих руских икона. Свој данашњи изглед, са црквом и два конака, манастир је добио 1856. године. Црква је сазидана од камена са тлоцртом у облику тролиста, а изнутра осликана живим бојама, највећим делом руком монаха Неума 1967/1968. године. Живопис обухвата копије најлепших средњовековних фресака, пише у туристичким проспектима које за посетиоце и путнике намернике припрема Туристичка организација општине Свилајнац.
Манастир Златенац се налази на самој обали Велике Мораве, место је познато као цврквине. Саграђен је за време владавине деспота Стефана Лазаревића, а у "списима се спомиње у 16. веку". Претпосатавља се да је првобитна грађевина порушена непосредно после Велике сеоба Срба 1690. године под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем и други пут по гушењу Првог српског устанка. Обновљен је подизањем грађевине на темељима старе цркве. "Проглашењем за самостални општежитељни манастир 1980. године, у Златенцу почиње успон монашког живота и напредак сестринства манастирског“. Манастир је веома посећен захваљујући живописном крајолику у коме се налази као и уређеном прилазу литици са обале Велике Мораве коју краси манастирска воденица. Посвећен је Светим Врачима Козми и Дамјану. Уздиже се на стрмој десној обали Велике Мораве и до њега води стаза са више од стотину степеника. Окружен је густом шумом. Верује се да је саграђен 1427. године, за време владавине деспота Стефана Лазаревића и једна је од његових многобројних задужбина у овим крајевима Србије. У исто време су саграђени Руденица, Каленић и Манасија. После најезде Турака, манастир је порушен. У каснијем периоду први писани податак о манастиру потиче из 1718. године, са географске карте Аустро-угарског генералштаба, где се наводи да је црква срушена, а већ 1734. године записано је да Златенац активан и да има братство.
Последње велико рушење догодило се 1811. године, када су га Турци гађали топовима са оближњег брда. Неколико пута је обнављан у првој половини 20. Века да би коначни облик добио у поседњој деценији прошлог века. Иконе и фреске је радила жичка иконописачка школа и имају велику уметничку вредност. Једна од лепота манастира је дрвена воденица на Великој Морави, до које се стиже спуштањем низ 164 степеника од манастирског дворишта. У воденици се меље брашно, које сестринство продаје.
Манастир Томић је најужнији манастир на територији Свилајнца, смештен на обронцима Багрданске клисуре, окружен шумама, недалеко од села Војска и о њему брине сестринство. Подигнут је у време деспота Стефана, а по првим писаним траговима из 1467. године у "Тефтеру браничевског субашилука" помиње се под именом "Идин". Из "Тефтера" се може видети да је тада манастир плаћао Турцима порез у износу од 20 акчи што указује на чињеницу да је у то време био сиромашан. Старо име "Идин" је вероватно грешка турског писара који је, претпоставља се, "Ваведење" скратио у "Идин", што је нерешена и непотврђена претпоставка јер се помиње као манастир код села Грнчар, где данас постоје делови два села близу овог манастира.
Народ је у неколико наврата обнављао манастир Томић и припадајуће манастирске зграде. Манастирска црква посвећена је светом апостолу Томи због чега се претпоставља да његово име не долази од имена ктитора, већ од деминутива имена светитеља коме је црква посвећена. Унутрашњост манстирске цркве је скромна и без живописа, што не одбија вернике да га редовно посећују и долазе му у походе.
Манастир Добреш смештен је на сејалишту некадашњег села Добрешева, око два километра од Миљковог манастира. Саграђен је у 17. веку и посвећен Светом Николи Чудотворцу. При изградњи нове цркве пронађени су остаци људских костију " за које се верује да потичу од страдалих, вероватно на овом месту, од стране Турака". Манастир Добреш припада атару села Гложане и представља својеврсну мистерију јер му ни датум изградње ни име ктитора нису познати у историји. Његов настанак везује се за средњи век, тачније за владавину кнеза Лазара. Попут многих других цркава и манастира током бурне српске историје неколико пута је рушен и обнављан после чега је једно време био запуштен, да би се активност у њему обновила око 1467. године.
У атару села Радошин, у шуми око 500 метара од Велике Мораве је манастир Пречиста Богородица. Постојао је у 15. веку, у њему су преписиване књиге од 1402. до 1427. године. Грађен је по правилима моравске школе, а оживео је настањивањем монахиња 2002. године.
Црква брвнара у Гложану "припада типу већих цркава ове врсте, "а неки од њених облика могу се мерити са најуспешнијим остварењима брвнарског начина градње". Стара црква у Гложану насељеном месту на територији општине Свилајнац, подигнута је двадесетих година 19. века. Припада Епархији браничевској Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе. Иконостас и иконе датирају из периода грађења цркве и представљају посебну вредност, а сликао их је мање познат сликар Костадин, у то време ангажован на осликавању многобројних српских светиња. Црква је посвећена Преносу моштију Св. оца Николаја. Својом конструкцијом подсећа на цркве брвнаре, али су њени зидови грађени у бондручној конструкцији са испуном од чатме.
У Туристичкој организацији Свилајнца уз посету светињама препоручују обилазак споменика који представљају културну баштину овог краја. Сугестије су усмерене на спомен обележја легендарном војводи Стевану Синђелићу, дело је академског вајара Михаила Пауновић, и Мари Ресавкињи у Кривој чаршији у самом центру Свилајнца, затим родној кући Стевана Синђелића у Грабовцу и Природњачком центру који привлачи пажњу млађих генерација због експоната и тематских изложби које представљају, на врло специфичан начин, спој науке, образовања, забаве и туризма на једном месту. Овакав концепт чини га јединственим у овом делу Европе због чега је веома посећена туристичка дестинација од стране посетилаца из свих крајева региона.
Са 8 тематских изложби које покривају све периоде живота на Земљи, од далеке праисторије, преко доба диносауруса и леденог доба, па све до изложбе савремених животиња које настањују ове крајеве, туристичка је атракција региона. Најпознатији део Природњачког центра је свакако велики Дино парк, у којем деца, али и одрасли, могу да се суоче са моделима диносауруса који су направљени у природној величини. Споменик у самом центру Свилајинца представља Синђелића који пуца у барут, што је реконструкција догађаја у којем је овај херој ушао у историју и легенду Србије. Споменик Мари Ресавкињи намењен је становницима Свилајнца који су погинули у Балканским ратовима и Великом рату у периоду од 1912-1918. године. На њему су урезана имена свих ресавских јунака тог доба, а изнад пописа страдалих се уздиже скулптура девојке у српској традиционалној ношњи.
