Ментално здравље у фокусу
Да би скратили време које проводе испред екрана одрасли и тинејџери прелазе на мање захтевне телекомуникационе справе
Истраживање британске Канцеларије за комуникације процењује да око четвртина деце узраста од пет до седам година сада има сопствени паметни телефон. Одрасли и тинејџери забринути због времена које проводе испред екрана, свесни опасности коју овај облик зависности од модерних справа носи са собом, замењују у све већем броју своје паметне телефоне „глупим" моделима. У подешавањима многих паметних телефона постоји опција приказа просечног времена које се дневно проводи гледајући у телефон. Овом опцијом може се открити непријатно сазнање да је оно што је требало да буде користан комад технологије постало опсесија. Она управо може да потврди ову тврдњу да се узалуд дневно потроши више од пет сати.
На друштвеним мрежама се све врти око ФОМО феномена - страха да се нешто не пропусти, због чега већина популације осећа пиотребу да буде стално присутна на мрежама. Када су научници у све већој мери почели да скрећу пажљу родитељима да ће им деца бити глупа ако стално буље у екране и од када се о претераној употреби екрана говори као о новој болести зависности која није ништа мање опасна од других штетних материја које стварају зависност, неке ствари се мењају и покрећу са мртве тачке.
Према истраживању научника Универзитета Харвард, употреба друштвених мрежа активира исти део мозга који се покреће када се узима супстанца која изазива зависност. Ово је изазвало свеопшту забринутост због навика младих и њихове блиске везе са телефонима. Притом, истраживање британске Канцеларије за комуникације које процењује да око четвртина деце узраста од пет до седам година сада има сопствени паметни телефон, пали аларм да је ствар измакла контроли и да је потребно радити на измени навика деце и омладине на глобалном нивоу. А да би се ствар покренула макар мало на боље, требало би освестити родитеље где и зашто греше. У прилог овој теми иду опсежна истраживања тима светских стручњака која су довела до резултата да су уочене везе између употребе друштвених мрежа и негативног утицаја на ментално здравље, посебно код деце. У свету се све више говори о овој пошасти модерног доба у ери развијене модерне технологије која ставља у први план вештачку интелигенцију и указује на потребу да се ствари мењају из основа док све не постане тако црно како се чини. Верујући да би се ограничењем употребе модерних технологија ствари могле побољшати, тиме и зауставити штетно деловање телефона и екрана на ментално здравље деце и младих, неки активисти желе да се уведе старосна граница за коришћење паметних телефона, док неки корисници ових справа без којих више од две трећине човечанства не може да отпочне дан, паметне телефоне замењују много једноставнијим уређајима. Новитети би се могли радно назвати „глупим" моделима који имају искључиво основне функције, на енглеском су познати као „dumbphones". То уствари значи да ови телефони функционишу као некадашње нокије – имају могућност слања и примања текстуалних порука, позива и јављања, садрже нужне мапе за лакше сналажење и још неке неопходне функције које не оптерећују нити буде потребу да се нетремицње гледа у справу.
Ако у просеку млади користе четири до пет сати телефон, често и више, јасно је у којој мери може да уштеди време нова „глупа“ справа којом се рационално располаже временом и значајно утиче на ментално здравље деце и омладине. Са овом машином потроши се двадесетак минута дневно што је идеално за ментално здравље, враћање другим заборављеним вредностима, подстицање потиснутих емоција и активирање других сличних активности које у већој мери доприносе здравом и нормалном развоју организма деце и адолесцената.
Због свега поменутог и родитељи почињу да користе „глупе“ телефоне не само да би деци били модели понашања, него и због осталих бенефита које нуде ове справе. Више времена за породицу, подстичу хобије, дружења, здрав живот у природи, спорт, читање... На располагању је много више квалитетног времена које је уз екране трошено на глупости. Враћају се на велика врата загрљаји, шетње, држање за руке... Носталгичари озарено чекају тренутак када ће сви схватити да су разговори са ближњима терапија која има примат. Све те заборављене ствари које су узмицале пред модерном технологијо поново постају доступни механизми за опоравак изморене душе оних који су одлазили на починак гледајући у екртан и будили се отварајући очи да би видели шта су током ноћи пропустили.
Да ово није узалудна прича, и да се неке навике мењају на боље када су људи озбиљно схвати проблем екранизма који је у неку руку дигитални аутизам, очигледно је да је продаја „глупих“ телефона у порасту најпре у Северној Америци па потом и на старом континенту. Поново се нуде и траже уређаји једноставне технологије.
Како свако зашто има своје зато, тако и ова тенденција враћања на старо има своју другу страну. Како прелазак с коња на магарца није ни мало лак ни безболан, одрицање од паметног телефона не иде глатко и без проблема. У школама, на факултетима, на послу у свакодневном животу захтевају се одређене апликације да би се дошло до пара, решио тест, пратила настава, платила услуга... Ајфон је најбољи пријатељ добром делу млађе популације, идеалан је поклон за рођендан, чак више није ни ствар престижа. Скоро сви га имају иако можда нису баш лако дошли до њега.
Једно од понуђених решења за родитеље и оне који добро мисле себи је уређај под називом „unpluq", који блокира бежични приступ одређеним апликацијама, као што су друштвене мреже, а помоћу овог тага родитељи могу да контролишу паметни телефон и да прате како њихова деца користе модерну техологију која им је дата на коришћење за одређене потребе а не за губљење драгоценог времена. Како технологија иде у корак са потребама човека, постоји неколико модела телефона који су развијени посебно за кориснике који желе да избегну зависност од безумног скроловања по телефону. Зову их „досадни“ телефони, елегантни су и дизајнирани по последњим модним захтевима као ајфони, али не замарају и не оптерећују.
У најави су неке нове верзије телефона, неких већ има на тржишту као што је „Wisephone II“. нема иконица, само речи, две боје и два фонта и описују га као „веома смирујући" уређај. Има неке ограничене алате и нема пристум друштвеним мрежама. Намењен је у првом реду деци и тинејџерима мада је прилично интересовање за овим стварима у тренду и код одраслих који би да се одморе од свега што их је отуђило и беспотребно опетеретило у досадашњем животу. Личе на Епл па их неће бити срамота да носе „непаметне“ уређаје који их могу постидети пред другима.
Отвара се притом важан део приче како ће на ове промене и нове трендове у телекомуникационој технологији реаговати велике компаније које имају милијарде долара прихода од апликација и оглашавања на друштвеним мрежама. Извесно је да им није у интересу да подстичу другачије навике код оних на чији рачун профитирају. Где ће се кола сломити и који део ваге ће превагнути – онај који ће донети добро менталном здрављу младог нараштаја или ће профит моћних бити опет победник показаће време. Важно је да су људи глобално почели да размишљају шта им смета, колико им то што им смета угрожасва жовот и здравље, шта губе а шта добијају.
Чини се широко посматрано да можемо сви да профитирамо, ми који желимо свој живот назад, свој мир и своје пријатеље, емоције и људску топлину, али и они који би да зарађују на нама. Нека у том случају смисле нешто ново мање угрожавајуће, што ће њима донети зараду а нама спокој и испуњенији живот. Биће обе стране намирене.
