Сеоски културни центар Марковац у низу културних догађања овог лета у петак 21. јуна организује библиотерапију на којој ће се читати и тумачити песма "Пре поласка у школу знала сам шта је одузимање" младе ауторе Радмиле Петровић
Да ли сте некада спутавали себе због друштвених очекивања? Да ли сте некада осећали притисак да будете неко или нешто што нисте? Шта сте за себе урадили у тим ситуацијама? Ако на овај начин размишљате или имате жељу да о овим темама чујете још нечије мишљење, прилика је да у петак, 21.6. од 18.30 до 20 сати у читаоници "Екатарина Павловић" у Гложану будете гост „књижевне вечери“. Организатори - библиотерапеути су припремили читање песме Радмиле Петровић "Пре поласка у школу знала сам шта је одузимање" након чега следи разговар о улогама и очекивањима, искуствима и стратегијама које нам помажу да се заузмемо за себе и останемо доследне/ни ономе што јесмо. Сесију води Александра Миладиновић, психолошкиња, сертификована библиотереапеуткиња и библиотекарка Читаонице "Екатарина Павловић. Библиотерапија у Гложану реализује се захваљујући подршци Траг фондације и ТОЦ.
Ауторка песме која је одабрана за библиотерапију је Радмила Петровић (1996, Ужице), одрасла у Ступчевићима код Ариља. Завршила је Економски факултет у Београду. Као лауреат 42. Лимских вечери поезије објавила је збирку песама Мирис земље (Дом културе „Пиво Караматијевић“, Прибој, 2014.), а као победник 22. Поетског конкурса „Десанка Максимовић“ збирку Целулозни рокенрол (СКЗ и Ваљевска гимназија, Ваљево, 2015). Заступљена је у зборницима, учествовала на читањима поезије у Београду. Нову збирку песама „Моја мама зна шта се дешава у градовима“ објавила је издавачка кућа Енклава 2020. Године. „Радмила Петровић не преза од било које теме, оштро се супротстављајући опште прихваћеним идејама о равноправности, породичној хијерархији и вечитој, потресној динамици вредности између села и града“ – стоји у препоруци издавача за Радмилину књигу од којих су неке песме ушле у антологију међународних младих песника која је представљена прошле године на Франкфуртском сајму књига.
Песникиња Радмила Петровић је током трајања једног од најрелевантнијих сајмова књига на свету, Сајма књига у Франкфурту, учествовала у представљању збирке поезије ”Песници данашњице, гласови сутрашњице” која је резултат рада на истоименом међународном пројекту који у Србији спроводи Хартефакт. Реч је о збирци поезије, антологији песама пет европских песника и песникиња на седам језика, а у коју је уврштена и поезија Радмиле Петровић. У склопу промоције књиге организовани су песнички пефроманси на сајму и у франкфуртском Интернационалном позоришту. На перформансима запажене наступале имала је наша Радмила Петровић.
У оквиру пројекта ”Песници данашњице, гласови сутрашњице” током новембра и децембра прошле године организоване су песничке посете основним и средњим школама у Србији, са циљем актуелизације савремене поезије и младих песника и песникиња, као и укључивање њихове поезије у образовни систем кроз школско градиво и радионице са ђацима.
– Нисам волела уопште да читам ни у основној ни у средњој школи, јер нисам видела своје проблеме у тој читанци. Све је био свет мушкараца и стараца и ишчитавала сам мизогинију из тих дела. Нарочито романа које смо имали за лектиру и једноставно сам имала одбојност према књижевности. Тек касније, по пресељењу у Београд, када сам чула песме савремених песникиња и читала нека другачија дела која не пишу мушкарци и старији, заволела сам поезију. А главни мотив за то је био свет женски који нема баш где да се чита на овим просторима. И мислим да је то разлог зашто је моја поезија постала толико видљива, јер је публика жељна једне женске позиције и да неко проговори о томе како је бити девојчица у Србији – рекла је једном приликом о себи Радмила.
А о овој Радмилиној песми ће се у петак причати:
Пре поласка у школу знала сам шта је одузимање
била сам опет женско
мама је плакала у породилишту
деда опсовао кад је чуо
само је баба
умрла на време
свуда погледи – српови
пратили су за шта ћу се ухватити
волела сам пиштоље,
багере и чекић
шта ће ти то
ти си женско
женско си! говорили су
седела сам тати у крилу
окретала волан трактора
на филму то никад нису приказали
тамо девојчица држи кормило
отац јој је спустио руку на леђа
има море поноса
да потопи све наше пољане
овај кадар је другачији
волан је утешна награда
дали су ми уџбенике
и држали ме даље од алата
штета што није мушко штета
мислиле су стрине испод ока
никад нисам погрешила
а они ми никад нису опростили
што сам радмила што сам женско
Радмила Петровић