Аутор: Слађана Димитријевић
По резултатима последњег пописа становништва, број особа са инвалидитетом у Србији је 356.404. Претходни попис утврдио је да је број ових особа 571.780. За једанаест година „нестало“ је 215.376 особа са инвалидитетом. Док се укупно становништво, по резултатима пописа, смањило за 6.9 одсто између два пописа, број особа са инвалидитетом смањен је више од трећине.
Стручњаци из области демографије слажу се да је до овако драстичне разлике дошло због промењене методологије која је примењена у два пописа. Међутим, о конкретним узроцима нема сагласности. Иван Маринковић, виши научни сарадник, заменик управника Центра за демографска истраживања Института друштвених наука у тексту „Нови попис, нова решења, стари проблеми“, објављеном у часопису „Становништво“ као основни проблем, не само када су у питању особе се инвалидитетом, наводи да је ово први попис у коме су коришћени административни извори за контролу, али и прикупљање података.
„Истраживачи и други корисници пописа у Србији су управо највише изненађени ненајављеним коришћењем административних података, и то не у циљу контроле квалитета пописних података, него за пописивање лица која нису пописана од стране пописивача. На тај начин је укупном „на терену“ пописаном броју становника придодато око 200.000 лица, што је приближно три одсто популације“, наводи Маринковић.
Коришћење административних извора значило је да су лица која нису пописана на терену додата укупном броју становника коришћењем административних података. Административни извори и евиденције које су коришћене били су: Централни регистар становништва, Централни регистар обавезног социјалног осигурања, евиденција Националне службе запошљавања, Јединствени информациони систем просвете, евиденција Фонда за пензијско и инвалидско осиграње, евиденције Министарства за рад, борачка и социјална питања и Министарства за демографију и бригу о породици о корисницима различитих врста социјалне помоћи и евиденција Републичког фонда за здравствено осигурање о корисницима здравствених књижица.
Критеријум да лице буде додато укупном броју становништва био је његова присутност у најмање два административна извора која недвосмислено показују да је лице у Србији.
Иван Маринковић наводи да су на предавању о попису, одржаном на позив Друштва демографа Србије, надлежни из Републичког завода за статистику изнели тврдње да је „обухват пописаних лица у Попису 2022. године значајно бољи од претходних пописа“. Међутим, он наводи да попис пружа много шири спектар података, а којих нема у административним изворима и да се оваквим додавањем губи у квалитету код одређеног обележја становника. Како пример, наводи етничку структуру становништва.
„Етничка структура становиштва Србије, као прво обележје које се публикује, управо показује основни недостатак административног начина прикупљања података у односну на традиционално пописивање. Тако је рубрика непознато додатно бројчано увећана, јер административни подаци не садрже информације о етничкој и верској припадности, метарњем језику“, наводи Маринковић.
Такође, Иван Маринковић наводи да се на основу излагања надлежних из РЗС-а за поменутом састанку могло закључити да је, осим коришћења административних извора, на последњем попису био знатно мањи број пописивача и инструктора.
Особе са инвалидидтетом према врсти проблема, Попис 2011. и 2022. (на оба пописа особе су могле да пријаве више проблема): Вид, Слух, Ход или пењање степеницама, Памћење/ концентрација, Самосталност у одевању/исхрани одржавању личне хигијене, комуникација
Попис 2011.
239.454 144.648 340.029 90.032 88.188 58.202
Попис 2022.
116.047 90.525 213.885 62.824 84.385 45.477
Разлика
123.407 54.123 126.144 27.208 3.803 12.725
Деца млађа од две године нису пописана, између две и четири делимично пописана
Љиљана Ђорђевић, начелница одељења Пописа становништва Републичког завода за статистику такође наводи да је дошло до извесних методолошких промена у међупописном периоду. Каже и да приликом тумачења података о инвалидитету треба имати у виду да су они резултат субјективног става испитаника и вештине пописивача приликом постављања питања.
„Социолошки приступ подразумева да особа која даје одговор може сматрати да, и поред постојања одређеног здравственог проблема, нема потешкоћа у обављању свакодневних активности код куће, у школи или на послу, захваљујући подршци околине, коришћењу одговарајућих помагала и слично. Подаци добијени пописом могу да пруже само неке основне информације, то јест, да дају оквир за друга специјализована истраживања“, наводи Ђорђевић у одговору УНС-у.
Она нас је упутила и на анализу података из последњег пописа „Становништво према статусу инвалидитета и врсти проблема са инвалидитетом“ у којој се наводи да су у Попису 2011. године одговори на питање о инвалидитету прикупљани за комплетно становништво, док у Попису 2022. године подаци нису прикупљани за децу млађу од две године. За децу старости две до четири године прикупљани су само подаци за проблеме са видом, слухом и ходањем.
Међутим, нису наведени разлози због чега за децу млађу од пет година подаци или нису, или су делимично прикупљани. У последњем попису 109.343 особе нису се изјасниле да ли имају неку врсту инвалидитета, односно статус њихвог инвалидитета је непознат. У Попису 2011. године тај број је био нешто већи - 119.482 особе.
Како са овкавим подацима планирати подршку особама са инвалидидтетом?
У оба пописа подаци о инвалидитету добијени су на основу одговора испитаника на питања о томе да ли имају потешкоће у обављању свакодневних активности због проблема са видом, слухом, ходом или пењањем уз степенице, памћењем/концентрацијом, самосталношћу при одевању, исхрани и одржавању личне хигијене и комуникацијом. На свако од шест питања понуђени су следећи одговори: нема потешкоћа, има мало потешкоћа, има много потешкоћа, потпуно је онемогућено у обављању свакодневних активности и не жели да одговори.
У групу особа са инвалидитетом у оба пописа укључене су сва лица која услед најмање једног од наведених проблема имају много потешкоћа или су сасвим онемогућена у обављању свакодневних активности.
Ова питања конципирана су по препоруци Вашингтонске групе, експетрког тела сачињеног од представника стотинак нациналних статистичких институција и невладиних организација особа са инвалидитетом, која делује под окриљем Уједињених нација.
Међутим, у анализама резултата Пописа 2011. године, на коме су први пут постављана питања о потешкоћама које становници имају, наводи се да овај начин треба да се идентификује већина особа са инвалидитетом, али да би метод који би омогућио већу прецизност података био скрининг, односно јасна и усмерена студија која би имала за циљ посматрање и откривање свих релевантних питања и фактора само у вези са особама са потешкоћама.
Такође, један од проблема је и што у великом броју случајева особе са инвалидитетом не одговарају саме на питања, већ то чини неко други уместо њих. За последњи попис немамо податке колико је особа са инвалидитетом самостално одговорило на питања. За претходни, у 30 одсто случајева на пописно питање одговор је давао члан домаћинства, а у 2.9 одсто неко друго лице. Тај случај је најдрастичнији за особе које имају проблеме у вези са комуникацијом и разумевањем, а које су у само 20,65 одсто случајева самостално одговарале.
Снежана Лазаревић из Иницијативе за права особа са менталним инвалидитетом (МДРИ-С), каже да на последњем попису пописивач у њиховој кући уопште није поствљао питања да ли имају неке потешкоће. Сматра и да са подацима из ова два пописа нешто није у реду, јер је немогуће да се толико смањио број особа са инвалидтитетом.
“Сматрам да нису хтели да иду директно са питањем да ли сте ви особа са инвалидитетом, јер би се то сматрало неким видом дискриминације. Овако, питали су да ли имате потешкоће са видом, слухом, када се пењете уз степенице. Ја имам артритис и имам потешкоће са пењањем уз степенице, а нисам особа са инвалидитетом. Није довољно да неко има дијагнозу, већ да ли га те тешкоће ометају у обављању свакодневних активности, иако на пример користи нека помагала. Питање је шта се овим пописом пописивало и да ли заиста желимо да видимо ко су и колико има особа са инвалидитетом. И на који начин ће држава на основу ових података да планира подршку за те људе?” пита Снежана.
