Недавно је у београдској библиотеци „Милутин Бојић“ представљена књиге репортажа новинара Мирка Бојића „Даље од краја света“.
О књизи су говорили историчар уметности Зоја Бојић (ћерка Мирка Бојића) као и рецензенти, професор на Факултету политичких наука др Веселин Кљајић и писац, есејиста и доскорашњи уредник у Радио Београду 2 Радоман Кањевац. На представљању књиге говорили су и представници издавача, уредница у РТС издаваштву Биљана Бошњак Драгановић и директор Библиотеке „Милутин Бојић“ Јовица Кртинић.
Мирко Бојић (1932-2020) био је новинар, дописник, уредник и писац издавачке куће ,,Политика“. Био је члан Удружења новинара Србије (УНС). Књига у издању Библиотеке Милутин Бојић и РТС Издаваштва је избор његових репортажа из различитих крајева света објављиваних у „Политици“, „Илустрованој Политици“ и НИН-у у периоду од 1963. до 1998. године.
У првом тому књиге „Даље од краја света“ су репортаже из Африке, које отварају репортерски записи из Сахаре 1963. године, у којој се Мирко Бојић изгубио са двојицом сапутника. Са афричког континента Бојић се отиснуо даље, па се у књизи могу прочитати репортаже о египатско-израелском рату и Блиском истоку.
Бојић је међу првим новинарима из овог дела света, који се нашао у Кини 1970. године, усред културне револуције. Круну азијског дела књиге чине Бојићеви аналитички текстови о Индији.
У другом тому књиге „Даље од краја света“ су Бојићеве репортаже из удаљених крајева Совјетског Савеза. Назив књиге - „Даље од краја света“ наслов је његове репортаже из 1976. године, где је описао боравак на санти леда на Арктику, удаљеној 1.000 километара од обале. У књизи су објављене и репортаже с америчког континента, са Кубе и из великог броја других земаља.
И назив књиге Даље од краја света заправо је наслов његове репортаже из 1976, где је описао боравак на пловећој санти леда на Арктику, удаљеној 1.000 километара од обале. Јединственост овог искуства преточеног у сјајне репортаже, које су често на граници најфиније литературе, заправо најбоље одсликава целокупан садржај књиге.
Ништа мање нису узбуљиве Бојићеве репортаже из Владивостока или, рецимо, оближње Нахотке, градића који у време кад је он боравио у њему (1977. године) постојао тек 27 година. У совјетском бескрају, Бојић је овековечио и нека (данас можда сасвим ишчезла) племена, као што су то Удеге, које је нашао на међи СССР и Кине. Кад кажемо овековечио, треба напоменути да је Бојић са својих репортерских излета доносио не само писане записе, већ и фотографије. И ова књига показује и ту његову страну, осећај и „око“ за детаље.
Фасцинира и Бојићева способност да тамо у дубоком сибирском бескрају и даљинама, направи паралеле са Америком, па осим совјетских „Индијанаца“ (поменутих Удега), опише и златну грозницу на обалама реке Колиме (Можда нисте чули за ту речицу? Дуга је тек 2.120 километара...).
„Репортаже новинара и уредника Мирка Бојића представљају врхунски домет овог жанра, и то не само у нашим оквирима“, написао је у рецензији професор Веселин Кљајић. Радован Поповић истакао је да су „ово антологијске репортаже, мајсторски примери описа свакојаких догађања, али и лепоте живота и света који нас окружује“.
„Ово је књига о времену које више не постоји, писана стилом којим се, нажалост, више не пише“, написао је Радоман Кањевац.
