Ивана Радић др пољопривредних наука промовише у свету здраву храну српског порекла
МЛАДИ И УСПЕШНИ
Знањем и саветима подржава мале пољопривреднике и локалне традиционалне произвођаче
Др Ивана Радић Јеан научница у области пољопривреде једна је од светски признатих стручњака која промовише у Србији иширом света Slow Food организацију која подржава мале пољопривреднике и локалне традиоционалне производе, целокупан биодиверзитет краја из кога потичу. Покретач је Удружења Convivium Velika Plana, које окупља произвођаче здраве хране са овог подручја. Консултант је за развој и међународну сарадњу и захваљујући њој производи са заштићеним пореклом из Велике Плане су представљани на сајмовима и догађајима широм Европе.
Ивана са супригом Даниелом, који долази са другог краја света, из Доминиканске Републике, залаже се да храна са оба поднебља буде представљена свету. Истих занимања и интересовања, стручњаци за агроекономију, живе у Монпељеу и везани су за земље одакле долазе, емотивно и пословно. Имају ћерку Полу, која са нешто више од пет година већ говори француски, српски и шпански.
Ивана је Пољопривредни факултет завршила у Земуну, постдипломске студије наставила на универзитетима у Болоњи, Минхену и Бечу, докторску дисертацију одбранила на Универзитету СупАгро у Монпељеу. Њена научна експертиза су теме ознака географског порекла прехрамбено пољопривредних производа, циркуларна економија и маркетинг стратегија за мале произвођаче.
Ивана промовише српске производе, али помаже свом мужу да хаићанска храна буде на адекватан начин представљена остатку света и доступна свима. Жеље су јој да једног дана споје српску шљиву и чоколаду са Хаитија у један производ, који би продавали широм света, да прошире асортиман чувеног српског слатка од белих трешања, шумског воћа, дуња, шљива и осталог воћа, слатким од манга.
Ивана је у свет пољопривреде ушла под утицајем мајке Славице, инжењерке пољопривреде која је осамдесетих година као дирекотрка ЗЗ Марковац сарадњом са италијанским градићем Конселиће, ширила сличне идеје као Ивана сада. Као стручњак за пољопривреду допринела је развоју овог крај Србије и подстакла произвођаче хране да размишљају о тржишту Европе, изађу изван својих оквира и понуде свету оно што они тамо немају.
– Задруга којом је управљала моја мајка одликована је за најбољу југословенску задругу, а док сам још била у стомаку потписала је повељу између Марковца и Конселића о побратимљењу два места. Када сам после много година отишла у тај град и састала се са некадашњим председником општине, питао је да ли сам ја Славичина ћерка – прича са поносом Ивана о својим узорима, породици која се одувек бавила пољопривредном производњом, узгојем стоке и производњом ајвара, слатког, џемова. Створили су бренд који је одавно изашао изван граница Србије.
– Трудимо се да све буде у складу са концептом Slow Food организације. Из Плане стижу најбољи ајвар, слатко од јагода и белих трешања, рендане дуње, шљиве, кајсије, џемови од кајсије и шипурка. Са Slow Food -ом сам се први пут срела 2012. године у Торину, а онда сам решила да га развијам у Великој Плани. До тада је било само неколико активних група, укључујући ракију са Гледићких планина и футошки купус, који су били у ризници укуса на листи светског биодиверзитета коју ажурира широм света ова организација.
- Промовишемо локалне производе. То је као задруга некад – каже Ивана - која већ десет година уз подршку организације Young professionals for agricultural development организује стручна усавршавања за младе. То ради да би на време млађе генерације спознале значај пољопривредне производње, помогла им да се усавршавају и определе за ову профитабилну привредну грану. Сећа се да су у њеном окружењу сви били изненађени када је као ђак генерације у гимназији, одабрала Пољопривредни факултет, смер воћарство и виноградарство. Нису разумели разлоге, нити су могли да претпоставе да ће Ивана постићи много више него што се од ње очекивало. Стизала је свуда, пробијала се знањем и природним даром да се наметне када је била сигурна да се бори за праву ствар.
Учествовала је у докторском програму „Agricultural transformation for inovation“ који се спроводио између шест европских универзитета, а у Иванином случају између Монпељеа и Катање на Сицилији, са темом иновација у пољопривреди. Пре доктората била је на мастеру у Италији, са професором Канаваријем радила је на теми “Истраживања ставова потрошача везано за малину са географским пореклом из Србије”. Резултати овог истраживања били су плодоносни за воћаре из Србије. Потрошачи у Аустрији били су спремни да плате премиум производ за малину из Ариља, а нарочито ако би била органска. Отада, некако у том периоду, расте интерс у Европи и свету за српску малину.
Ивану су кроз живот уз знање и срећу пратили добри ментори. Пре докторских студија била је на стажу у фирми „Супериор“ из Велике Плане, где је са професором Ивом Ђиновићем, започела пројекат очувања аутохтоних сорти воћака, конкретно крушке и шљиве. Постигли су заједно значајне резултате, неке сорте су сачуване од заборава, вратиле су се у српске воћњаке „караманке“ и „пожегаче“, али је Ивана у потрази за новим достигнућима наставила да се науком бави у Француској у Монпељеу где и данас живи. Везана је и даље за Србију, ради на њеној промоцији и помаже својима да започету производњу домаћих српских производа подигну на више ниво, прошире тржиште и унапреде новим садржајима. Одлукама и начином живота као да и ћерку Полу припрема на сличан живот. Већ је била са мамом у Прагу на састанку Европског форума за пољопривредна истраживања и развој, где је Ивана представила студију случаја из Велике Плане.
- Наша мисија је да Пола постане добар човек, да негује наслеђе и културу оба своја порекла, као и Француску где је рођена, али и свеукупну разноликост на целом свету. То јој за сада успева. Говори српски, шпански и француски – каже Ивана.
- Није нам лако да све функционише како смо замислили јер смо стационирани у Француској, али мислимо да и тако можемо да координишемо између српских, француских и хаићанских пројеката. Перспективе има, како за Балкан, тако и за Карибе. Надамо се да ћемо остварити нашу дугорочну визију, поготово јер Србија и Хаити имају доста сличности.
- Хаићани су као и Срби сачували обичаје, имају нешто своје. Занимљиво је да ми имамо Карађорђа који је 1804. подигао Први српски устанак, а да је код њих исте године Toussaint Louverture покренуо револуцију против Француза – каже Ивана.
Мрежа "Slow Food од Италије према Балкану" у Италијанском културном центру у Београду, одржала је Иваниним залагањем пре две године занимљиво културолошко вече уз дегустацију италијанских и српских производа, а уз подршку Slow Food Велика Плана. Реч је о глобалној организацији активиста чија визија је свет у којем ће сви људи имати приступ и могућност уживања у храни која је добра за њих, за оне који је узгајају и која је добра за нашу планету. Slow Food укључује више од милион активиста, кувара, стручњака, младих људи, пољопривредника и академика у око 160 земаља.
– Организација Slow Food настала је као пандан Fast Food са циљем је да се производи природна - здрава храна, уз очување биодиверзитета и разноликости хране. А ко то данас ради, ко данас чува старе рецепте, традиционални начин производње и аутохтоне сорте? Па, мали произвођачи и људи у у руралним подручјима. Јер, у градовима ретко ко има времена за кување. Ајвар породице Радић из Велике Плане пример је домаћег аутохтоног јела. Slow Food је прерастао у организацију која се бори и за очување комплетног етнографског наслеђа свих народа на свету, а храна се ту обавезно прожима – објашњава Иван Тупајић, још један пољопривредни стручњак из Велике Плане, који сарађује са Иваном, и додаје да у Србији постоји и президијум, односно највећа титула коју једна заједница може да има у Slow Food- у. То значи да је она заштитила географско порекло, одређене сорте или врсте, а у Србији је то Президијум Ракија из асортимана ракије, који је заштитио шљиву ранку, као аутохтоно воће.
- Није свака паприка погодна за спремање ајвара, а да би нека сорта или хибрид паприке били кадар за ајвар морају да се испуне одређени услови: паприка треба да има одговарајућу дебљину меса, мора да има низак садржај воде у плодовима, да има танку опну или кожицу око плода, која ће лако да се љушти после печења и да плодови буду крупни како би олакшали сваки појединачни поступак у процесу справљања ајвара. Сорте паприке које се користе за производњу ајвара, наш народ је жаргонски назвао „ајваруше“, а најпознатија међу њима је сорта паприке „слоново уво”. У последњих неколико година појавила се сорта „бело уво”, која по лакоћи љуштења покожице и укусу, угрожава славу наше најчувеније „ајваруше“ – истакао је Иван Тупајић, Иванин колега који заједно са њом ради на промоцији квалитета српских производа од којих неки имају сертификате са заштићеним географским пореклом.
- Неколико научника из мог тима ради већ неколико година на питањима јавних набавки за кантине у школама. Такође, у јавној дебати је врло често питање кантина и дечије исхране, где неретко има петиција да град обрати пажњу да се укључи што више органских производа, или да се смањи употреба меса. Управо зато, у самом менију јасно се обележав употреба органских, локалних или производа са географским пореклом и шање родитељима – каже Ивана чиме потврђује да и у Француској наставља рад на промоцији здраве хране и пружања подстицаја малим локалним произвођачима.
- У Француској, сваког првог четвртка у месецу, ученици заједно са учитељем кувају велику чорбу! У великом лонцу! Деца сецкају поврће, забављају се, али и уче о значају тако важне животне вештине, кувању и здравој исхрани – преноси своја искуства из Монпељеа млада научница и ужива у интеркултуралној и инернационалној комуникацији са светом. Проучава, а понекад и тамо подучава мале пољопривредне произвођаче са типичним производима високог квалитета како да постижу још боље резултате у производњи.
