Ева Бајчетић, професорка енглеског, о осиромашењу језика младих
У КОРАК С ВРЕМЕНОМ
Друштвене мреже су конципиране тако да се са једног садржаја врло брзо прелази на други. На великом одмору комуникација је кратка, незаокружена и нејасна. Они у својим главама мисле да их други разумеју тако што се нешто подразумева.
- Ми професори матерњег и страних језика тежимо да успоставио норме при комуникацији које ће ићи у правцу пристојности, љубазности, нечега што ће деци касније кад постану зрели људи користити да своје конфликте у животу решавају на суштински позитиван - прави начин, за разлику од онога што је данас присутно међу свим генерацијама, а то је љутња, бес, мржња. Влада неки антагонизам који се генерално јавља као велики проблем у друштву, а поготову у школи. Све се свело на кратку комуникацију у којој нема времена за објашњавање, ни за неко детаљно анализирање свега онога што они кажу једни другима. То су кратке поруке, више у виртуалном свету него уживо и људски – истиче проблем Ева Бајчетић, професорка енглеског у паланачкој средњој школи „Жикица Дамјановић“.
- Међу младима постоји дигитални јаз који би могао да се премости едукацијом како би им се помогло да када причају једни са другима обрате пажњу на све: на реченични склоп, начин изражавања, на говор тела као невербални део комуникације који допуњује употребу речи. Потребно је да им укажемо пажња да у вербалном опхођењу мало више саосећају са другима, ставе се у њихове ципеле и да покушају свог саговорника прво да разумеју, а после да га доживе не као неко страно биће, него као пријатеља, колегу са ким ће разменити мишљење, посаветовати се, једноставно саслушати шта има да каже. То смо сви заборавили због чега бисмо морали поново да се учимо лепом понашању.
Професорка Бајчетић каже да млади посежу за краткорочним задовољствима, да су неке друштвене мреже конципиране тако да се са једног садржаја врло брзо прелази на други, пажња се мери у секундама и осипа из минута у минут. Чак и на великом одмору њихова комуникација је кратка, недовољно јасна, недефинисана и незавршена. Они у својим главама мисле да их други разумеју тако што се нешто подразумева, као да говоре у назнакама и симболима.
- Стално им говорим да се ништа не подразумева, да морају то што желе да кажу саопште комплетним реченичним склопом, да искажу јасно и прецизно оно што су замислили, да вербализују своју комуникацију и једни другима посветите дужи временски период да би се разумели и међусобно поштовали. Средњошколској популацији су још од вртића и основне школе почели да говоре о томе како да препознају знаке насиља, да постоји дигитално насиље које може да остави веће последице од физичког. Упозорени су да када се тако нешто дешава на време одреагују. Позивани су родитељи да успоставе контролу над тиме шта се поставља на друштвене мреже преко које они приватним порукма комуницирају, а у школи ми инстистирамо да одложе телефоне, да воде међусобно разговоре, инсистирамо на живим контактима – каже професорка енглеског у прилог чињеници да је младима потребан подстрек и подршка да би се успоставили приснији вршњачки контакти који би смањили напетост и нагомилане фрустрације код појединаца условљене ритмом живота, начинима комуникације и све већом отуђеношћу међу људима.
И она потврђује да је у технолошкој ери на неким часовима телефон повремено потребан да би се одрадила нека материја, поделио неки текст у групи, скенирао неки код... Свеопшта дигитализација повела је друштво у напредак, али му је одузела онај део који би морао да буде присутан код људи како би се у најмању руку разликовали од машина и били способни да осете и препознају емоцију код себе и других.
- Може и без тога, зато гледам да на мом часу користимо телефоне незнатни део предавања када решавамо неке тестове, да то буде мали сегмент када ће они држати телефоне у рукама и радити на њима колективно оно што се захтева. Говоримо им стално да све што је постављено на интернету ту заувек остаје, да постоје злоупиотребе, да има сајбер булинга, али их учимо и коме да пријаве када такве појаве пређу у неки виши степен нетрпељивости, кад поприме облик насиља. Да буду свесни да је у том случају обавезно пријављивање и неопходно да се крене у разешавање тих конфликтних ситуација, како се не би изродио још већи проблем међу њима. У таквим ситуацијама се стварају групе, деле се међусобно, навијају и подстрекују једни друге да се разрачунавају, сукобљавају, свађају неводећи рачуна какве то последице оставља на жртву насиља – потврђује присутност разноразних виртуелних сукоба међу младима професорка Бајчетић чија је васпитна улога значајна у таквим околностима.
- Шаљемо их код психолога, тражимо помоћ стручњака када затреба, али претходно покушамо да међу њима успоставимо неку нормалну комуникацију која ће довести до разумевања проблема и стишавања страсти међу прилично својеглавим вршњацима. То није увек могуће – напомиње Ева - зависи од интезитета емоција које се у таквим критичним ситуацијама каналишу код једних и других – жртава и агресора.
Као родитељ професорка Ева има лакшу улогу зато што је мање компликовано сличне проблеме решавати са млађом популацијом где су сукоби мањих размера, а поштовање ауторитета веће, самим тим и поштовање правила која важе у породицама ради мира у кући и лепог васпитања које из породице излази на улицу.
- Нисам преоштра као родитељ. Моје дете има телефон да се јави и да га користи кад јој затреба. Код куће је тешко направити сатницу коришћења, када се ради домаћи то сигурно не, али телефон јој служи не само за визуелне садржаје него и за звучне, што подржавам, али умарање очију и оптерећивање мозга непримереним садржајима гледам да сведем на најмању могућу меру. Користи екране понекад више од 3-4 сата, што је генерално много за њен узраст. Ако се узме у обзир да је њихов друштвени живот сведен на најмању могућу меру и да нема дружења као код нас некада на улици, по кућама, на тренинзима, јасно је зашто се сатница временом повећава. То наравно не оправдава претерано коришћење свих уређаја који код деце утичу на урушавање менталног здрава и смањење физичке активности.
- Деца се друже виртуелно – каже Ева – постају неактивна, неамбициозна и индолентна када је окружење у питању и успостављање некаквих складних односа међу пријатељима и друговима у школи. Када год постоји могућност инсистирам да иде напоље. Да осети оно што је некада био саставни део нашег одрастања, заволи шетњу, игре на улици, да се упознаје са природом и светом око себе. Покушавам да их натерам, своје дете и ђаке са којима радим, да искључе вај фај, да не гледају у телефоне, кажу то што имају једни другима у директном контакту, речима, очима... загрљајем. Вербално, природно и јасно како би се повезивали, разумели и волели међусобно. Саветујем им да буду социјално уклопљени без екрана. Слушају у већини случајева. Када их питамо зашто су поспани у школи у страху да није неки већи проблем као што су последице зависности, одговори забрињавају. Када видите да се то дешава из дана у дан јасно вам је да ту постоји проблем, а када их питамо да ли им родитељи одузимају мобилни као неку врсту казне они кажу "то несмеју чак ни да покушају“ – преноси своја искуства професорка енглеског језика која је радећи са адолесцентима стекла богато искуство да препозна проблем, усмери пажњу на њега и буде у могућности да га успешно реши.
- Није присутна само љутња и бес, има свачега. Када се примене казнене мере реакције су бурне. Ако се те справе користе у креативне сврхе, ја сам увек за то да их користе, да буду уз њих. Ако је за пуко скроловање, како га они зову, онда ми је то бескориснео, једноставно губљење времена, замарање очију, нешто што би могло другачије да се употреби и што испада да је злоупотреба.
Када се ради о осиромашењу речника и неразумевасњу појмова који се примењују у свакодневном говору, професорка истиче да су из године у годину уочљивије тешкоће у саопштавању нечега што би требало да се искаже кроз питања и одговоре.
- Приметили смо да када дођу у средњу школу са њима морамо сваку сложенију реченицу да упроститмо да би је разумели, чак више пута да поновимо шта је тема, циљ задатка - неке вежбе коју радимо. Кажемо им да то не може да се поправи само од себе, морају да раде на себи, да читају доста, али и да комуницирају између себе, али као да до њих не допиру наше сугестије. Раде како су навикли. Од родитеља немамо потпуно разумевање, не баве се тим проблемима, препуштају нама и друштву као да то може само од себе да се реши.
Зато Ева редовно контролише своје дете, ћеркицу од десет година, чија би пажња могла без контроле да одлута у погрешном смеру.
- Недељно прегледам телефон, убацила сам шифру, могу да га узмем кад хоћу да проверим позиве, сајтове на које је улазила, ко је шта писао... Тражим да ми сигнализира када неко из друштва, другарица и другова, почне непримерено да се понаша у том виртуелном свету, па да реагујемо, било да се игнорише нека порука или да се обрише. Кад крене нешто озбиљније да се дешава да се каже том детету које греши, позову родитељи на разговор, да ми одрасли заведемо ред. Да, ако је потребно, пријавимо учитељици да се поведе рачуна о речнику, о неком могућем виртуелном насиљу. Они су мали, тога нема још код њих, али превентива може да спречи све те евентуалне негативе последице које настају на мрежама, у дигиталном и виртуелном свету.
- Имамо поверења, још су то године када се поштујемо, али пред улазак у пубертет почело је брецкање и пецкање, одбијање да послуша. Уверена сам да се комуникацијом отвореног типа лакше долази до решења и могућности да се спрече неки дубљи проблеми – закључује разговор на ову тему професорка Бајчетић.
