Екранизам – дигитални аутизам
У КОРАК СА ВРЕМЕНОМ
Телефони нас отуђују и погрешно усмеравају, утичу на осиромашење језика и смањену комуникацију међу људима, па ипак без њих се не може.
Питање утицаја екрана на људски мозак с разлогом је последњих година у средишту пажње целокупног друштва које све гласније изражава бригу за будућност садашњих и будућих генерација деце и омладине, али се истовремено намеће питање како направити разлику између претеране употребе која представља осиромашење живота и оне разумне мере која значи обогаћење животног садржаја. О томе полемишу стручњаци у области модерне технологије, психолози, психоаналитичари и педагози, а на сопственој кожи последице осећају наставници и професори који увек имају довољно аргумената да буду за и против употребе паметних телефона у школама.
Сања Пејчић и Светлана Продановић, професорке стручних предмета у Теничкој школи Бор, у својим коментарима о претераној употреби телефона међу средњошколцима сагледавају оба аспекта. Телефони су – кажу - често неопходни у настави али су истовремено узрок отуђења међу младима, разлог осиромашења речника, повод за сукобе и конфликте, последица оскудне комуникације и мањка дружења међу вршњацима.
- Млади су данас технолошки урођеници, то је нешто што би могло да буде добро, али је увек добро поставити питање да ли ми користимо мобилни телефон или мобилни користи нас. Морамо да водимо рачуна о управљању временом, на који начин проводимо време, који су садржаји који нас привлаче да бисмо били у стању да живимо у складу са технолошким новинама које нужно носе напредак. Мислим да су едукације ове врсте потребне свима. Отуђујемо се једни од других, па и од нас самих, брзо се живи, време лети, не стижемо реално да посматрамо ствари и људе око себе – износи свој став о (зло)употреби екрана професорка Пејчић и последицама које се одражавају на понашање и процесе комуникације међу људима.
- Оно што запажам је да смо често према својим најближима ригорознији него према осталима који су само пролазници у нашим животима. Слободни смо да не водимо рачуна како комуницирамо, у тој слободи превазилазимо границе због чега настају конфликти, а они настају због речи које, како неко рече, могу да отварају врата или да буду зоне одвајања. Модерна комуникациона технологија уназадила је потребу за говором. У комуникацији преко друштвених мрежа углавном се реакције изражавају лајковима и емотиконима. Пошаљемо срце, смајлије, руку са подигнутим палцем,тако саопштимо како се осећамо без жеље да напишемо по коју реч која ће рећи шта стварно мислимо о тој објави. Споразумевамо се знаковно. Ако не желимо да заћутимо, заборавимо да говоримо, да се међусобно слушамо, морамо да се вратимо корак у назад. Да се вратимо у оно време када смо сви били говорљивији, расположенији да некога саслушамо, да проведемо време са драгим особама. Аутоматизоване радње које од нас захтва комуникација модерним справама претварају нас у роботе без емоција, уназађују нас и осиромашују емотивно. Реално је поставити питање колико ми то лајковање емотивно проживљавамо, колико нас је брига за нешто што гледамо на екрану, да ли смо у тој емоцији коју саопштавамо емотиконом или је у питању само клик.
Професорке кажу да се у школи последњих месеци води полемика на који начин би требало реаговати да би се спречило коришћење телефона на часовима уколико нису неопходни у циљу наставе.
- Да закључамо, оставимо ученицима на савести да телефон не употребљавају док не звони, или да потражимо неко сасвим ново одговарајуће решење за ову појаву која траје годинама. Свакако мобилини телефони су нам понекад неопходни за време наставе, доста помажу. Све више смо визуелни, па кад имамо неку презентацију логично је да се послужимо паметним справама да све то поткрепимо сликом. То нам користи у истраживачком раду, самим тим ако се користи адекватно то је свакако добар вид употребе екрана – каже Сања чије наводе потврђује колегиница из школе Светлана Продановић.
- Када се догоди неки конфликт међу ученицима углавном се долази до закључка да је све почело на друштвеним мрежама или путем порука. Овај вид комуникације им је прихватљивији, индиректно комуницирају чак и када су у непосредној близини једни поред других и све мање у директном разговору саопштавају шта желе, како размишљају, шта раде. Не саопштавају важне ствари у разговору, комуницирају на неки чудан начин који се своди на по неколико речи или реченица током читавог дана. Слика коју видимо су телефони у њиховим рукама, загледани у екране, незаинтересовани за збивања око себе. Сви усредсређени на апарате – преноси искуства из учионице професорка Пејчић.
- Деца са села можда у незнатно мањој мери се везују за паметне телефоне из простог разлога што немају на располагању вишаск времена да га проводе поред екрана. Раде са родитељима, имају обавезе после школе. Сви имају модерне справе, без обзира на то да ли су њихови родитељи у могућности да им купују тако скупе апарате. Чини се да смо достигли технолошки стандард када је нормално да свако има мобилни телефон и да готово нема деце која немају телефон. Родитељи купују за рођендане ове скупе справе и то више није статусни симбол, постало је нормална појава. Социјални стандард по том питању је свима исти – каже професорка која реално сагледава и позитивну страну примене модерне комуникационе технологије.
- Дефинитивно смо сви добили технолошке вештине, а са њима се комуникацијски деградирали. Приметила сам да доста ученика учи и чита преко телефона, информишу се. Књига у електронском облику не може да буде замена књизи уз коју смо ми одрастали, али је и тако боље него да ништа не читају и да долазе на часове неспремни, да их ништа не интересује и да излазе из школе функционално неписмени. Као родитељ сам до одређеног периода успевала да забранама вршим контролу над њима колико времена проводе учећи, играјући се или, како они кажу, блејећи на мрежама. Сада је бесмилсно одраслим људима говорити шта би требало да раде, колико је штетно вишесатно гледање у екран. Било ми је невероватно да уче за испите преко мобилних, опружени у кревету, удобно заваљени у фотеље. Нема стола, оловке, књиге... Опет мислим да видео записи могу да помогну у решавању неких тежих задатака из математике и физике где прате поступак и понављају га ако им није јасно. Раније је такве ствари објашњавао неко ко је боље схватио материју од нас, професор или старији. Паметни телехони су у том смислу предност док смо ми били приморани да се сналазимо.
Професорка Светлана Продановић истиче да модерна технологија ускраћује лепоту комуникације међу људима и да млађе осиромашује.
- Њихове реченице немају почетак, средину ни крај. Користе скраћенице, кад пошаљу емотикон не морају да размишљају како ће да сроче оно што би желели да саопште. Изненадим се када предајем колико су им неки термини страни. Не препознају многе појмове, не користе их нити покушавају по смислу да разјасне из контекста какво им је значење. То су речи које су општеприхваћене, нису ускостручне да би им биле непознате. Просто се запрепастимо колико им је речник сиромашан и колико не знају. Уводимо правила на нивоу школе која дефинишу коришћење телефона у току наставе. Иницијалне тестове решавају електронским путем, другачије није могуће. То значи да су у едукативне сврхе пожељни телефони и само тако би их треблао користити, када нешто истражујемо, желимо да сазнамо више о неком новом појму, области коју радимо – каже Светлана.
- Чињеница је да млади много времена потроше испред екранима. Гледају поприлично непримерене садржаје њиховом узрасту, долазе поспани на наставу. Кад питам зашто – кажу била им је занимљива елита, раније задруга, па парови и слични садржаји. И родитељи гледају заједно са њима ту врсту програма тако да од њих не можемо да очекујемо подршку и иницијативу да се смањи употреба екрана, забране приступи неким сајтовима, једноставно ограничи време коришћења мобилних телефона и екрана уопште. Деца са села раде тешке физичке послове, иду у дрва са родитељима, обрађују имања, немају времена да проводе сате поред телефона, али и они се у школи, за време одмора, не одвајају од мобилних, сви су исти, разлике су у нијансама – закључује свој коментар о штетном утицају екрана на децу и омладину професорка Продановић уз коментар да ни као родитељ није у стању да све држи под контролом.
- Као родитељ имала сам мање посла око увођења забрана него садашњи родитељи. Телефони су тек ступили на сцену, имали су мање функција, нису оптерећивали мозак и психу. Сада су одрасли људи, поприлично користе телефоне, кад покушам да им скренем пажњу на то, буне се. Кажу знају они сами колико телефон штети, а видим да им је увек при руци, ту око њих, око главе, чак и кад спавају.
