Др Владимир Јовановић, доктор биолошких наука
МЛАДИ И УСПЕШНИ
Јурио је за знањем, развијао критичко мишљење, као средњошколац био међу организаторима Покрета ОТПОР, лета проводио у ИС Петница, промотер је науке и светски признато име у области хумане генетике и биоинформатике.
Биографија једног од најталентованијих бивших ђака Гимназије Плана, СУПЕРХЕРОЈ НАУКЕ, др Владимира Јовановића, пуна је занимљивих детаља. Дугогодишњи је научни сарадник Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић” у Београду, руководилац је програма Експерименталне биологије и хемије у Истраживачкој станици Петница, коаутор више десетина научних радова објављених у часописима СЦИ листе, учесник 2 европска пројекта Хоризонт2020, стручни сарадник Младих истраживача Београда, промотер науке и научни комуникатор током Фестивала науке (Београд), Ноћи истраживача, Миксер Фестивала, РНК (радионице научне комуникације)... Тренутно је на постдокторским студијама у Немачкој на Institute of Biology Freie Universität Berlin. Један је од седам суперхероја науке који у циљу промоције науке и образовања одговара на најчешћа и најзанимљивија питања која деца постављају својим родитељима.
- На Гимназију ме подсећа све оно што оставља велики утицај на тинејџере, период адолесценције који је био најлепши у мом животу - то су прве љубави, прве везе, разни конфликти, спортска надметања, сусрети са науком, наравно и забава, изласци суботом и недељом кад не морате да размишљате о домаћим задацима и учењу. Иако су све те тинејџ ствари неоспорно битне и мени, у мојим сећањима станују сви они мали феномени који прате одрастање, ствари које стекнете током образовања у школи. На прво место бих ставио професоре српског и математике, Мирослава и Љубодрага, који су код нас изградили критичко мишљење уз свесрдну помоћ психолошкиње Смиље. Та прва ствар, развој критичког мишљења, сагледавања чињеница, правилног закључивања је битно утицала на то како ћу кроз живот да пролазим, и како ћу посматрати све те ствари којима се научно бавим – тражи разложно, са научног асперкта, доктор биологије корене своје дубоке везаности за истраживања.
- На другом месту по значају овог периода би било схватање личног интегритета, значаја одбране сопственог мишљења, изношења сопствених ставова и сређивања сопствених мисли у чему су значајан удео имали професор руског језика Владимир Никодијевић, професорка логике Јованка Бркић, као и сви наставници који су учешћем и сопственим примером у Независном синдикату образовања нама ђацима показали колико је било важно поштовати лични интегритет, бранити интегритет једног професора и како се супротстављати свим утицајима веома чудне средине и веома чудним околностима у којима смо живели – сећа се турбулентног периода с краја прошлог века млади научни радник који је и онда знао шта жели и како да оствари своје снове.
- То и јесу биле чудне околности јер смо у том периоду имали политичка превирања, бомардовање, економске кризе... Скоро цело полугодиште нисмо ишли у школу, а задесиле су нас и многобројне еколошке катастрофе. Развој политичке свести који су у нама пробудили наставници имао је пресудан значај за све нас који смо оснивали и водили покрет Отпор при крају нашег средњошколског образовања. На треће место бих поставио све оно што је произашло из овог претходног, а то је могућност да се у сваком тренутку критикује, изазива ауторитет, да се не верује слепо у оно што је речено или написанмо, да се увек сагледавају све релевантне ствари које су битне за проучавање неког феномена, било у друштву или у природи. Све то заједно изградило је у друштву оно што бих назвао демократским грађанима. Ми смо на неки начин научени да имамо одређене демократске светоназоре, светоназоре нучног метода у свакодневици и на томе сам веома захвалан професорима и нама младима који смо у том тренутку били ученици у нашој Гимназији. Оно што је за мене најважнији у средњошколском периоду је то што сам могао да конкуришем за учешће на семинарима у Истраживачкој станици Петница. Била јр то једна веома добра, рекао бих пресудна одлука коју сам искористио и од тада 1998. године ја сам у нераскидивој вези са Петницом. Често тамо одлазим, тамо сам радио, стицао знање и пријатеље – говори надахнуто, емотивно острашћен о периоду живота који је определио његов животни пут.
- Све поменуто је на мене утицало вишеструко плодоносно. После Гимназије уписао сам Биолошки факутклет Универзитета у Београду, успешно га завршио у року и након тога се вратио у Истраживачку станицу Петница и одмах се тамо запослио 2005. године као руководилац семинара биологије, а потом и семнинара експерименталне биологије и хемије. На неки начин та моја жеља, моја велика љубав ка природним наукама се пробудила током средње школе према хемији у првом реду, а онда и према биологији, тако да сам на неки начин покушао да комбинујем те две научне дисциплине око мог даљег образовања и одрастања.
Паралелно са радом у Петници Владимир је одлучио да упише магистарске, а потом и докторске студије у области биологије и све време улагао је напоре да код младих изгради систем вредности који је њему трасирао пут ка научним истраживањима. Едуковао је млађе нараштаје, средњошколце и студенте, учио их свему ономе што је и сам научио из области биологије, на њих пренесио стечена знања.
- Сматрао сам да је важно да се изграде као личности, да стекну све оне способности за које сам се ја изборио када сам се образовао. Унутар целокупних биолошких наука ја сам се на неки начин одлучио за оно што је најкомпликованије и најтеже, вероватно све те ситуације конфликата са ауторитетима, критичког размишљања и слични изазови у животу, довели су ме до одлуке да за докторске студије одаберем област еволуционе биологије, која нам даје одговаре на питање зашто: зашто се нешто догодило и зашто се нешто дешава. Не само када, где и како, него нас наводи и сугерише нам како да покушавамо да нађемо праве узроке стварима и појавама –прича о науци, посредно и о себи др Јовановић, без жеље да уздигне своје домете и место у научним круговима.
- Мој докторат се бавио истраживањем секса код веома необичне, сасвим другачије биљне врсте на коју нико не обраћа пажњу, која се понаша поптпуно другачије од осталих биљних врста. Током рада на докторату сам целу Србију упознао уздуж и попремо, ишао по планинама и истраживо појаве и понашања, репродукцију код ове биљке и на тај начин окончао докторирске студије лакше и занимљивије него што сам очекивао, управо због тога што сам имао незајажљиву жељу према новим стварима, оним непознатим појавама којима се мало људи бави. Имао сам ту срећу и могућност да се бавим истраживањима са стране, због чега су ме неки пријатељи из научних кругова назвали „научном крмачом“, вероватно што ријем тамо где нико неће, али ме с друге стране неки због тога називају „суперхеројем српске науке“. Ни једна од ових одредница није нешто чиме се поносим, нису титуле, али могу да кажем да је у животу битно колико и како се бавите одређеним стварима, а свакако је најбитније да се човек определи, одабере чиме ће се бавити, да воли свој посао и своју професију и даје све од себе кад ради – говори помало острашћено у намери да њеове речи допру до велике групе младих заљубљеника у науку који ће кренути сличним путем као он.
- Током целог свог живота бавећи се биологијом ја сам проналазио одређене емоције и одређену љубав према послу и ономе чему сам се определио. Након Петнице сам радио на Биолошком факултету Универзитета у Београду, а после доктората сам добио место у Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић“ Београдског универзитета на одељењу за генетичка истраживања. На том Институту и даље радим као виши научни сарадник и покушавам да на неки начин одгонетнем многобројна популационо - генетичка питања која су постављена пред нас.
- Најважнија питања којима сам се бавио док сам ишао по Србији била су генетичка популација и одрђени паразити код глодара и слепих мишева у Србији, код свих оних ситних и не толико приметних наших најчешћих комшија у градовима и наравно у другим природним срединама и селима. Истраживао сам њихов однос према људима, однос једних према другима и нарочито како се све то повезује у неке еколошке мреже паразита, вируса, бактерија и сличних појава. Сем тога, у Србији сам се бавио заједно са „Хуманим центром за генетику“ бројним питањима мишићних и нервних обољења код људи, као и неком интеракцијом генетике и средине у одлучивању за самоубиство код неких психијатријских случајева, рецимо шизофреније или депресије – наводи још једно поље деловања у науци стручњак за биолошка питања окренут модерним технологијама и новинама у науци.
- У једном тренутку сам се из Србије пријавио за курс биоинформатике и програмирања у Немачкој и остао веран и том курсу, као неки штребер био сам позван да будем организатор тог курса, а паралелно са тиме да се пријавим за посдокторско усавршавање у Немачкој. Тамо сам на Слободном универзитету у Берлину где радим своја посдок истраживања из различитих области. Та биоинформатика је последња ставка у мојој биографији и овде у Берлину радим на два места. У једном се бавим и даље хуманом генетиком где покушавамо да пронађемо узроке развијања алцхајмерове болести, истражујемо начине на каје се наше ћелије у мозгу одлуче за стварање одређеног плака у мозгу и продукције алцхајмера. Са друге стране, радим на Математичком факултету у фирми која се зове Центар за биоинформатичка решења где нудимо наше услуге обраде података из различитих области биомедицинских наука – каже Владимир и додаје нове позиције које га окупирају док се остварује на посдокторским студијама у Берлину. Каже, између осталог, да воли свитања на мору, да ужива у природи и да га тај осећај прати док истражује природне феномене и промене у природи.
- У овом тренутку имамо истраживања која се баве развојем одређених канцера једњака и желудца. Једној екипи смо помагали да напарви занимљиве тестове за корона вирус, што је било, рекао бих у домену научне фантастике, радило се на стварању формуле за одређене врсте жвака које могу да промене укус уколико сте заражени вирусом...Помажем ветеринараима у развоју одрерђених вакцина против бактеријских инфекција на које сами пси не могу да се имунизују, помажемо научној групи која се бави истраживањем одређене врсте мајмуна и њихових међусобних одмноса ко је коме родитељ, како се одлучују за спаривање, како миришу и тако то - допуњава своју занимљиву и богату биографију супернаучника др Владимир Јовановић.
- За све ово о чему сам говорио представљајући себе као биолога успешног у свом послу, идеју да едукујем људе, да континуирано на себи радим, да себе едукујем, да се бавим оним стварима које су „веома критичне“, веома другачије, могу да захвалим гимназијским професорима због тога што су ме научили да будем критичан, да увек добро сагледавам одређене ствари, будем истовремено опрезан и несутрашив. У том неком сагледавању ствари Гимназија је имала пресудан корак у мојој одлуци да се бавим науком и да будеом ово што јесам.
