Милош Милановић доктор наука са 27 година
МЛАДИ И УСПЕШНИ
Некадашњи ђак генерације плањанске гимназије 2011. године, по завршетку студија на ЕТФ у Београду отишао је на постдипломске студије у Америку и након четири године рада на Универзитету Виланова у Филаделфији у року завршио докторат као најбољи студент докторант у генерацији.
Ако је стварање основни кључ успеха и ако жењни знања никада не престају да уче, онда је очекивано да ђак генерације 92. годишта Милош Милановић, буде један од најмлађих доктора наука из нашег окружења. Када неко успе у свету, или крене путем којим иду само они којима је предодређена извеснија будућност него већини нас, довољно је да припада твом окружењу, твојој средини, твом месту и твом комшилуку да би и ти био срећан што је успео и што можеш рећи да је бар по томе што је из твог места, макар по нечему наш заједнички понос. Његова теза за докторски рад била је „Нова мулти-ниво техника управљања за парцијално оптимално управљање линеарним системима са применама водоничне горивне ћелије“ одбрањена на Универзитету Villanova у Филаделфији (University Philadelphia (Villanova), Pennsylvania, USA). Докторат је завршио као најбољи у генерацији и још једном доказао да је свуда бољи од других и увек најбољи међу њима.
Када је на универзитетској свечаности примао диплому и признање у одори какву виђамо у америчким филмовима било је јасно да ће наставити путем науке који су за њега и све оне пре и после њега, трасирали блистави умови попут Тесле и Пупина. Упркос успесима и напретку какав је могућ само ако си најбољи, остао је скроман, ведрог духа, увек насмејан, са лепим сећањима на касно детињство, школу и другове које увек носи у срцу ма где се нашао на кугли земањској.
Мало је наших у свету, далекој Америци, које је наука, жеља за напредовањем и потреба за учењем одвела преко океана у велико и непознато. Један од њих је Милош, један од браће близанаца Милановић, који је могао све. Надарен за скоро све предмете у школи, подједнако добар из књижевности, физике и математике, још бољи као кошаркаш на крају је одабрао оно што је одувек једино желео - електротехнику. Одлазак у Америку за Милоша је био једна од најприхватљивијих опција да и даље учи, а он баш воли то да ради.
- Било је природно, нисам пуно размишљао. Хтео сам још да учим и због тога је деловало привлачно. Хтео сам да идем, авионом, пошто никада пре тога нисам путовао авионом. Изворно су тамо докторске студије много боље него код нас, а када се ради о основним студијама, ситуација је обрнута. Боље је код нас завршити факутет па се усавршавти у Америци. Због великих пројеката, разних других могућности, путовања, превасходно због тога; овде све то не бих могао.
Дечко који обећава завршио је у року електротехнику и рачунарство, смер сигнали и системи на ЕТФ у Београду. Много познатих и угледних професора и научника је изашло са тог смера, прима четрдесетак кандидата од којих половина дође до краја - сазнајемо основне податке о престижном факултету чији је рејтинг признат у целом свету.
- Смер је добар, имамо врло добру лабораторију, често смо ишли у термоелектране, а на факултету постоји дестилерија где можемо да експериментишемо и истражујемо свашта. Омогућили су нам да полажемо за сертификате и доста студената је искористило ту прилику. Супер су биле студије, задовољан сам - прича о избору свог занимања бивши гимазијалац опредељен од детињства за електротехнику.
- Нисам ни помишљао о другим варијантама. Када сам отишао у Америку знао сам доста, а могао сам још више. Учио сам много, али сам имао времена и за друге ствари. Код нас је такав систем да имате више рокова па може да се распореди време, да се шета, изађе са друштвом, дође кући, а тамо, у Филаделфији, драстично више учим. Зато што сам добио код нас добру основу и нисам имао проблема да се уклопим, сналазим се у многим стварима, искрено - каже озарен осмехом момак лепих манира, свестан својих квалитета, спреман да учи и бори се за оно што је себи одредио као циљ коме стреми.
Од обећане земље је добио оно због чега је отишао, а превасходни циљ му је био и остао учење.
- Има доста конференција, бољи су услови за бављење науком и због градова које сам обишао, добио сам више него што сам се надао. Презадовољан сам. С друге стране сам разочаран у Америку мало зато што није оно што сам очекивао, и кад се одузме једно од другог, опет сам на средини. Мисио сам да је мало равноправније друштво у односу на наше, међутим тамо има разних несхватљивих ствари - прича разложно, без великог младалачког жара, као да је све већ искусио што се може искусити у туђој земљи.
- Зачуђен сам, например, да жене примају мање плате него мушкарци на истим пословима. То је било раније и остало и дан данас. Жене нису могле да имају кредитну картицу до седамдесетих година. Нису ни могле с тога да купују станове, а ја сам мислио да је Америка напреднија, равоправнија, земља једнаких могућности за све. Провезеш се метроом по Њујорку и свашта видиш. Није тако сређено и уредно како сам ја мислио да јесте, али то је ваљда шмек свега тога – уочавао је ралике чим се нашао преко велике баре.
Када је култура у питању, нема толико представа и театара у Филаделфији, али је близу Бродвеј да надомести недостатак.
- Био сам више пута, има мноштво малих театара. Кад прођете улицом Бродвеј, вуку вас за рукав да купите карту, али су за те представе веома скупе улазнице. За мјузикл "Чикаго" треба резервисати места три - четири месеца унапред. Они воле све што је велико и грандиозно. Посетио сам Музеј технологије "Бенџамин Френклин" у Филаделфији, у Њујорку Метрополитен. Вашингтон има доста музеја и тамо је све бесплатно. Иду Американци на ова места породично, са децом, негују националну културу. Тамо је Насин музеј где су оригинални модели спејс шатлова и неки камичак за који кажу да је са Месеца, не верујем у то, али прихватам као потребу да се покажу и докажу у свему.
Милош је изабрао Универзитет Виланова у Филаделфији зато што је пројект који му се свидео обухватао поље његовог интересовања, а професорка којој је припао била заинтересована да ради и прими нове студенте на докторским студијама.
- То је нека специјална област коју смо ми овде радили и био сам скоро сигуран да ћу да прођем. Имао сам скроз друге планове, али деси се нешто што нисмо очекивали... И на крају испадне добро. Искористио сам овај период свог живота да нешто квалитетно и конкретно урадим за себе, да продубим знања и интересовања, боље се опозиционирам. Ако хоћете да радите на универзитету, или у индустрији, морате да оставите доста радова, да идете на конференције, морате да објавите књигу. То су референце за будућност. Што дуже останете имате шансу да више постигнете. Ја сам изабрао индустрију, добио сам посао и на неки начин определио себе где ми је место. Финансијски је овакав облик рада подношљив за српске студенте зато што је све плаћено. Имају месечну стипендију и измирену школарину и то је било сасвим довољно док сам студирао.
- Школарине су тамо јако скупе 50, 60, 70 хиљада долара годишње. Ја то не бих могао никада да платим. Задовољан сам да могу да живим и да уштедим нешто да бих могао да дођем два пута годишње кући. Имам колеге из Кине, Непала, Индије, одлазе кући једном у две три - године. Из Ирана имам друга који није био кући шест година. Ја то не бих могао - прича о свом студентском животу и искуствима стечениму земљи великих очекивања.
- Путовао сам доста, то делује лепо и занимљиво кад се доживи, али је то уствари лепша страна медаље; с друге стране, та студијска путовања трају врло кртко. Тамо се све своди на неку ефикасност. Не трошим свој новац, све мора да се прорачуна и то ми је успут да могу да видим неки град. Није као кад идем на одмор да уживам. Треба на време да се напишу радови, да се испоштују рокови, три четири рада морате годишње да избаците, а то је циклус од три четири месеца годишњег ангажовања. Није тако лако због продуктивности. Они то очекују од вас. Успевам за сада, још нисам изгубио мотивацију, надам се да ћу издржати до краја - каже Милош загледан у будућност, сигуран у успех и себе.
- Сваки дан сам окупиран неким новим стварима, читам књиге, радим, још увек учим. Имају велике библиотеке, све књиге су бесплатне и уживам да читајући проводим време. Знам неке успешне Србе у Америци и то углавном професоре из мог света. У Њујорку постоји ресоран "Њујорк кафана", ради неколико наших конобара и тамо причамо српски. Носталгични смо у таквим приликама и тада схватим да бих волео да се вратим. Заокупиран сам радом, немам толико времена да мислим много о томе. Најбоље одлуке се доносе када си приморан да пресечеш. Верујем да ће и то колико још остајем или се враћам у Србију и Европу бити донето у тренутку који ће бити за мене пресудан, када се најмање надам.
Србе Американци, бар тако мисли млади доктор Милановић, примају боље него што ми мислимо и очекујемо, мада млађе генерације и не знају да постојимо, ко смо и одакле долазимо.
- Занимљива је чињеница да је Михајло Пупин био један од 12 оснивача НАСЕ, 1912.године. У сред Њујорка зграда Техничког факултеа на Колумбија универзитету се зове Михајло Пупин. У Музеју технологије у Филаделији, у Њујорку постоје Теслине и Пупинове бисте, на Нијагариним водопадима споменик Тесли. Врло су познати и сви знају за њих. Иако постоје "тесла" аутомобили повезују са тим, али углавном знају ко су и шта су радили. Компанија Џ.П. Морган са којом је Тесла сарађивао и даље постоји. То знају старији Американци, они средовечни и млађи знају нас из екс ју ратова, што је необјашњиво, а има и оних који не знају ни где је Србија. Кад кажем одакле сам, они мисле да је Сибир у питању, или Сирија - мешају такве ствари они мање занимљиви Американци нашем човеку који није у овој земљи због политике и социологије друштва. Њега вуче друга категорија научног истраживања. Овакве ситуације помирљиво препушта другима да о томе расправљају, за такве разговоре нема времена, нити га интересују спољнополитички односи Србије са Америком, и других земаља кроз које пролази када га пут нанесе.
У потпуности окренут науци волео би да се неки његови резултати виде, да буду познати, да се афирмише као један од могобројних наших професора који су познати у научним круговима Америке са добрим предзнањем које су стицали у Београду.
- Недостају ми моји и пријатељи, укус наше храна... и још много тога, укратко - оно што је везано за дом и пријатеље. Највише ми се свиђа што је велика земља, валиких могућности. Све је у једној држави - у исто време плаже и снег. Можете да имате шта пожелите, да путујете, видите, уживате. Око 70 - 80 посто Американаца нема пасош зато што немају потребу да иду ван земље. Земља је огромна, пространа, занимљива у сваком погледу. Нема шансе да не нађете нешто што ће да вам се свиди. Свуда постоји по нека прилика. За посао је велико тржиште, реалне шансе да се постигне успех - преноси своје виђење земље у којој је стекао знање и нашао себи место где ће сву муку уновчити дса може два три пута годишење својима у Србију.
- Мислио сам да не бих могао да останем заувек па ипак добар посао, боље прилике да напредујем и усавршавам се определиле су ме да будем овде. Чујем се редовно са својима - каже Милош и потврђује да је веза близанаца нешто што оправдано предмет изучавања многих научних дисциплина. Недостаје му брат Иван, али екран док траје разговор завара велику раздаљину и подгрева наду да ће можда бити ближи у будућности.
На питање шта јесте за њега Америка, Милош очекивано кратко одговара - књига.
- Дошао сам овде да учим, и даље само то радим. Оне споредне ствари о којима се машта док се не нађеш овде међу њима спознао сам успут. Кад се зарши радни дан постаје ми досадно. Окрећем се обавезама и раду. Мене само то држи тамо, нема шта друго да ме вуче. Далеко је...Није то мој свет, бојим се да помало постаје и мој чим сам одлучио да останем овде. Само желим да се надам да неће бити заувек.
