Бојана Ђорђевић, професорка књижевности, о отуђености и безосећајности
У КОРАК СА ВРЕМЕНОМ
Млади су нам отуђени, некомуникативни, незаинртересовани за спољни свет. Заборављају свој језик и писмо, у говору користе туђице, у писању емотиконе... Гледају у екране уместо у очи једни другима.
„Немају стрпљења нове генерације да саслушају једни друге, не друже се и не показују осећања према својим друговима из разреда, како онда очекивати да ће имати било каквих емоција према људима које повремено срећу и који нису у њиховој интересној сфери. Смета ми њихов начин комуникације, опхођења једних према другима, нису комуникативни нити их занимају осећања људи које несвесно повређују својим индолентним ставом према стварима и појавама које их уопште не интересу. Понекад се питам шта их уствари занима, колико су спремни да се жртвују за друге, да поднесу терет нечега што њима лично ништа не значи. Опомињем их, скрећем пажњу на ствари које пропуштају, инсистирам на дружењима и поштовању ближњих и особа у њиховом окружењу. Делујем врло често личним примером да би им скренула пажњу на пожељан начин понашања и нормалну комуникацију са људима.
Употреба мобилних телефона, друштвене мреже, савремена технологија, вечита журба и трагање за нечим у највећој мери допринели су њиховом отуђивању од других, у крајњој инстанци и од себе самих. Све то заједно довело је до поремећених односа у друштву и колективног незадовољства. Не кажем да су телефони главни кривци за све што нам се догађа и што не успевамо да постигнемо жељно очекивани душевни мир, тако потребан да бисмо допуњеном енергијом, новом вољом, појачаним еланом, ишли у сусрет свему што нас сачека данас и што ће нам се наћи на путу током живота. Није модерна технологија крива за све, али је у великој мери допринела да и у малим срединама преовлада отуђење, да се завучемо у љуштуре и по потреби излазимо из сопствене коже да би приметили срећу и патњу других људи. Уместо да гледамо једни другима очи, окренути смо екранима и на друштвеним мрежама окружени пријатељима уместо у стварном животу.
Модерна технологија крива је за раздор међу децом, одвојила је пријатеље од пријатеља, комшије од комшија. Бринемо само за себе и сопствене потребе. Наш интересни круг свео се на породицу и најближе сараднике са којима се сусрећемо на послу. Не осећамо лепоту дружења, не дарујемо једни друге. Читала сам скоро да су Норвешка, Финска и Шведска, које су некада користиле пре свих телефоне и таблете у настави, одустале од њих баш из ових разлога које сам навела анализирајући стање свести младих и друштвених прилика које у великој мери утичу на наше понашање, присуство емоција и одсуство жеље да нешто мењамо код себе, како би други, поведени нашим искуством, променили своје навике све у циљу да у хармоничним и емпатичним међусобним односима тражимо мир и спокој коме тежимо.
Нордијске земље не желе неписмене младе, безосећајне људе који ће као марионете слепо извршавати команде које им се наметну унутар заједнице којој припадају као запослени, ђаци или студенти. И наша деца су своју комуникацију свела на стотину речи. Заборављају да пишу, правопис за њих не постоји, гледају у екран, шаљу поруке које уместо реченичних склопова садрже емотиконе, по неки знак питања и узвика. У говору користе туђице, сопствени језик заменили су енглеским речима. Продуженим самогласницима сигнализирају срећу, незадовољство, забринутост, оне емоције које су силом прилика задржали код себе. Ово је проблем у свету, на глобалном нивоу, против кога се треба борити удруженим моћима. Волела бих да и ми ускоро одустанемо од технологије која је крива за емотивни јаз међу људима.
Родитељи нису расположени, или немају довољно снаге да решавају ове проблеме, препуштају бригу о сопственој деци друштву и школи. Свака забрана и ограничење код тинејџера изазива отпор, неретко бурну реакцију. Остају нам ограничења којима у раду са децом мало постижемо. Средњошколци доносе телефоне у школу, био би пакао за њих да им ускратимо то задовољство, рекло би се највеће на скали њихових потреба, тај неодвојиви део њихове личности. Просто, нема детета које није везано за телефон који им представља везу са светом. Понекад им у циљу наставе дозволимо да га користе на часу, иначе је трајно успостављен договор за све генерације, садашње и оне које долазе, да је забрањен на часу. Сматрам да нам није потребан у настави, лако можемо да га заменимо паметним таблама, илустрацијама, пратећим помагалима која би подстицала креативност код ученика. Телефони су уљези на које се ослањамо ако нисмо сигурни у себе, кад могу да надоместе наше незнање, трагањем долазимо до информација уместо да подстакнемо себе на веће ангажовање, озбиљнији рад и истраживачку делатност уз помоћ књига, консултовањем професора, сарадњом са колегама. Телефон и интернет могу да буду корисни, не оспоравам ту чињеницу, али само ако их рационално користимо у сазнајне сврхе.
Употреба мобилних директно утиче на осиромашење језичког фонда сваког појединца, за језичко изражавање потребне су речи, смислени низ реченица које исказују наше потребе, откривају колико знамо, како владамо материјом која је предмет разговора. Нечитање лектире, избегавање стручне литературе, недовољан контакт са књигама и публикацијама уопште, биће камен спотицања на факултетима и при стручном усавршавању. Све то отуђује човека, искључује га из реалног света, води ка виртуелном свету који не пружа ништа више осим заблуде да нас тамо неко на друштвеним мрежама лајковима подржава, поштује и воли. Човек се отуђује од човека, од себе самог и све то заједно угрожава целокупно друштво и заједноцу којој припадамо.
Колико год можемо утичемо, нарочито ми професори књижевности да се млади врате књизи, међусобном контакту, дружењу, пријатељима – природи уопште, реалном окружењу. Упорно говоримо о неопходности читања, комуницирања, размени ставова и искустава. Читамо на часу, бирамо одломке који могу да им буду занимљиви, довољно инспиративни да код куће пожеле да прочитају макар десетак страница неког корисног штива. Уводимо часове читања, дебатне разговоре, тражимо начине како да их оспособимо за самостални рад, коришћење литературе, писање семинарских радова, есеја и коментара како би спремнији ушли у академски круг где их чекају нова искуства, непредвиђене ситуације у којима ће морати да буду јачи, темељниуји и способнији да их савладају. Упркос напорима које улажемо боље резултате не можемо са њима да постигнемо ако се то не ради на глобалном нивоу. Значи, да удружимо снаге држава, друштво, породица и ми, да едукацијама и новим подстицајним мерама покренемо ту успавану младост како би постизали боље резултате и били спремни да преузму терет који им буде наметао живот. Све то заједно, убеђена сам, може да побољша ситуацију у којој се налазимо више од деценије.
И као мајка не успевам баш увек да допрем до своје деце. Затворени су, неповерљиви, понекад несигурни. Кад претерају одузимам телефон, уводим мере забране али у одређеним ситуацијама сам немоћна. Преовлада углавном родитељска љубав, договоримо се и буде на кратко испоштовано правило да телефон ћути када се окупљамо за столом, разговарамо, посверћујемо време једни другима. Осећам да им недостајер та магична справа од које зависе, тешко им је без њега, траже изговоре због којих би ја могла да посустанем у одлуци да барем на неколико сати не гледамо у екране. Кад их кажњавам, буне се, реагују бучније него обично. Жена сам старог кова, волим живу реч, књигу, музику, пријатеље... уживање у природном окружењу. Успела сам да код моје деце пробудим ове вредности, била бих спокојнија када бих уз њихово прихватање успела да им употребу телефона и модерне технологије смањим на најмагу могућу меру“ – преноси своја размишљања професорка књижевности Бојана Ђорђевић, уверена да ће се за неколико година њени ђаци и њој драге особе ослободити зависности од телекомуникационих справа и окренути се традиционалним вредностима које у човеку побуђују емоције и осећај задовољства због свега лепог што нас окружује.
Овако о младима говори професорка из Паланчке гимназије, Бојана Ђорђевић, забринута како ће се одвијати њихов живот и каријера уколико се на животној прекретници, пред избором занимања, не пробуде из летаргије, не одбаце љуштуре и не пожеле да се отворе према спољњем свету. Отуђени, осиромашених емоција, смањених комуникативних способности, оскудног знања и сажетог вокабулара, теже ће се пробијати кроз живот све док не пожеле да изађу из орбита које су сами себи одабрали као путању којом се брже иде до циља.
