Логопед Марија Стевановић о последицама екранизма
У КОРАК С ВРЕМЕНОМ
Потиштенос са проблемима у говору и учењу, смањена моћ концентисања на свет око себе, лоша комумникација са људима из спољњег света, само су неки су од симптома „екранизма“.
За екранизам се каже да је болест модерног доба, а стручњаци у области психологије, педагогије и дефектологије објашњавају да је ово појам који се употребљава за прекомерну употребу мултимедијалних дигиталних уређаја у најранијем детињству – екрана уопште. Као последица дугог провођења времена испред екрана развија се одређена клиничка слика која оставља дугорочне последице на сам развој детета, због чега нисмо ни свесни колико штетно делују на мозак детета. Претпостављало се раније да зрачење екрана и близина ових уређаја изазивају код деце промене које настају услед зрачења и излагања материјама које могу изазвати канцер, Међутим, погубније по здравље је управо деловање екрана на психу детета и његов ментални развој.
Утврђено је да су први симптоми “екранизма” промене у понашању детета које услед претераног излагања мултимедијалним уређајима не прихвата сарадњу са особама из окружења, одбија да престане да „користи“ мобилни телефон и не реагује на промене које се догађају око њега. Следећи ниво поремећаја понашања је проблем са концентрацијом. Запажа се да дете не држи пажњу дуже од неколико секунди на предмете и особе око себе, активности су испрекидане, усиљене и недовршене. Започиње нову радњу а да претходно није завршило започету активност.
Гледање екрана директно или индиректно је повезано са неурокогнитивним развојем деце, наглашавају стручњаци када говоре о овом проблему и инсистирају на прављењу разлике између термина дигитални аутизам и биолошки аутизам као неуроразвојни поремећај који је псоледица менталних промерна у свести детета. Како није у питању иреверзибилни процес, нити је биолошка промена која има карактеристичну клиничку слику аутизма, не постоји трајно оштећење можданих центара, због чега је важно на време предузети одређене мере како би се зауставио процес отуђења детета. А како је најважније заштитити децу од екрана очекује се од родитеља да деци уведу мере забране коришћења мобилних телефона, ограничење гледања у екране и деловање личним примером, што иначе представља једини пут излечења оваквог претећег стања. Ту и настаје највећи проблем зато што родитељи и сами превише времена троше на комуникацију модерним справама претерујући у свему. Када би децу излагали надражајима из природе и што више времена проводили са њима у игри, дечији мозак би био стимулисан на позитиван начин док се упознаје са појавама из природе. Игра подстиче њихов мозак на размишљање, учи их да се такмиче, буди у њима машту и припрема их на победе и поразе.
Код деце која су предуго излагана екранима уочљива је појава слична аутизму која усмерава пажњу на то да таква деца нерадо комуницирају са другом децом, имају проблем са говором, касно проговоре или користе језик који су научили у интерацији са екранима, а да нису свесни значења речи које користе. Код ове појаве већина деце имају смањену моћ концентрисања на било какву радњу, раздражљива су и свадљива. Због ових удружених и уочљивих појава родитељи неретко траже помоћ од стручњака бојећи се да настали поремећаји у понашању имају симптоме аутизма. Како се ради о здравој деци са променама у понашању која је последица деловања надражаја из света екрана пресудан је моментат предузимања мера заштите детета и одвајања од штетних утицаја који изазивају овакво понашање, а то у овом случају значи забрану коришћења телефона, таблета, компјутера... Благовременим реакцијама иде се у сусрет спречавању много већих последица на које родитељ неће моћи да делује у поодмаклој фази, а ни стручњак за дечију психу од кога се обично тражи помоћ. Клиничка слика екранизма прераста у трајне последице које доводе код деце у каснијем узрасту до потпуне отуђености, окретању себи и унутрашњем свету, немогућности да прати наставу у школи, да се концентрише на задатке које мора да решава...
Логопед Марија Стевановић истиче да су деца у периоду пре масовне употребе паметних телефона долазила за помоћ са родитељима уколико нису имала развијен говорни апарат и нису могла да изговарају неке гласове. Најчешће су то биле речи у којима се појављује одређена слова о која се саплићу деца током одрастања: С,З,Ц,Ш,Ж,Ч,Џ,Ћ,Ђ, као и латерала Л иЉ, укључујући и грлено – котрљајуће р. Бележене су појаве дислексије и дислалије, углавном проблеми са читањем и писањем који нису везани за менталне поремећаје, а који су се решавали вежбама и концентрацијом.
- Сада нам родитељи долазе за помоћ због изостанка говора, неразговетне комуникаце детета са околином, незаинтересованости да реагују на питања и појаве око себе. Последице могу да буду прекомерна употреба модерних справа или емотивно запостављање детета. Родитељи најчешће дају деци телефон како би завршили неки посао, можда и сами гледали у екран. Док га хране дозвољавају му да се игра телефоном, кад раде по кући оставе га испред телевизора да гледа цртани и то често траје више сати дневно. Тако сваки дан урушавају здравље свог детета а да нису свесни последица. Знају да се не препоручује деци до 2 године гледање у екран, па ипак то чине сматрајући да је то њихов свет и да је потребно да се навикавају на окружење у коме живе. У овом узрасту дете није у стању да разуме врсту садржаја која стиже са екрана, привлаче га само брзе промене слика и аудио стимуланси – каже Марија и наводи да је довољно у том добу слушање песмица које их подстичу на покрет и игру, које буде у њима осећај пријатности и задовољства. Све друго је штетно и погубно по њихово здравље.
Логопед истиче да прекомерна употреба технологија утиче на фронтални кортекс који је задужен за сазнајне функције због чега деца која иначе нису у неуроризичном развоју показују регресију у напретку већ током прве године живота. Не одазивају се на име, неадекватно успостављају контакт са околином, неизвршавају налоге и не реагују на било коју сугестију родитеља, не показују разумевање одрежених наредби, нити показују било какву реакцију на подизање тона.
- Све чешће се у раду са децом сусрећемо са појавом да не реагују на спољашње надражаје, али да су дубоко фокусирана на дигиталне садржаје и да показују бес и негопдовање ако им се не дозволи да узимају телефон или таблет, справу на коју су навикнути и која им је дозвољена била у ситуацијама које одговарају родитељима. Ове појаве и овакво понашање малишана може да доведе до поремећаја пажње и концентрације уколико се не реагује на време. Долазе нам деца која не говоре иако су дубоко зашла у другу годину живота. Уколико се прва реч детета не појави до 18. месеца то би требало да буде сигнал да нешто није у реду и да је потребна помоћ стручњака. Све чешће су нам „пацијенти“ таква деца, нека од њих не проговоре ни до треће, па и четврте године. Некада се то сматрало васпитно запуштеном децом. Третмани у том случају трају дуже, компликовани су и успорени. Дете се стиди, затвара у себе, тешко пристаје на сарадњу – каже Марија наводећи још неке појаве које су учестале код деце модерног дога.
- Први пут сам била изненађена када је мајка довела девојчицу која готово исправно изговара енглеске речи, а ни једну српску. Она несвесно користи термине које је чула на екрану, примењиве су ситуацији која је дешава у том тренутку, али одвојено значење неких речи дете не зна. То је свакако последица претреране употребе садржаја са екрана. Мозак је превише стимулисан цртаним филмовима и песмицама на енглеском па се родитељима чини да је дете пре проговорило на енглеском него на српском, што наровано није тачно јер оно и не зна значење тих појмова. Све то указује на потребу да се родитељи баве својом децом, да учењем стимулишу говор, играњем покрет, указивањем пажње подстицање емоција како би дете расло под нормалним, здравим условима и здраво се развиојало. Ова појава која у многоме личи на аутизам сигнал је да се детету ускрате мултимедијални дигитални уређаји и њихово одрастање прилагоди окружењу које код детета подстиче здрав и нормалан развој. Препоручују се едукативни садржаји, дидактичке играчке, слагалице, бојанке и сличне ствари уз које деца уче и подстичу развој можданих центара, богате и оплемењују дечији интелект – истиче Марија, логопед са дугогодишњим искуством која радије примењује у свом раду старе проверене методе.
И она као све њене колеге и стручњаци у овој области истиче да последице прекомерне употребе екрана касније код деце узрокују проблеме са фокусом, држањем пажње на часовима, недостатком воље да истрају у нечему, као и са конртролом осећања, исказивањем поштовања према некоме, али и са недостатком самоконтроле и самопоштовања. Из овог, као из свих претходних тумачења екранизма од стране логопеда и стручњака, намеће се закључак да је превентивно деловање са забраном коришчења мултимедијалних дигиталних справа једини пут да се делује на штетне последице прекомерне употреве модерне технологије.
