У корак с временом
Екранизам - дигитални аутизам
Претерана употреба мобилних телефона, таблета, лаптопа и осталих паметних уређаја може код деце да развије низ негативних утицаја на мозак. Један од њих је "екранизам" поремећај сличан аутизму, на који све чешће упозоравају стручњаци за ментално здравље деце и омладине.
У дигиталном свету готово је немогуће замислити живот без модерне технологије, вешталка интелигенција је одавно ушла у наше домове, заробила нас и одузела нам слободу кретања. Везали смо се за екране, ако их не гледамо у кућама, носимо их са собом – телефоне, таблете, паметне сатове... Није ни чудо што и најмлађи чланови наших породица пре узму мобилни у руке него што проходају и проговоре. Колико штете тиме наносимо себи и деци често нисмо ни свесни. Управо закаснели говор може бити једна од последица прекомерне употребе паметних уређаја, а све чешће чујемо од старијих да деца касно проговоре, тек после треће године, да су асоцијална, раздражљива и да су окренута у већој мери екранима него игри са вршњацима.
Како прекомерно време проведено испред екрана може оставити последице по дечје здравље, што се у стручној терминологији назива "екранизам", говоре за наш пројекат „Екранизам – дигитални аутизам“ стручњаци који се баве овом темом, али и просветни радници који се сусрећу са проблемима отежане комуникације са младима. Млади се не одвајају од телефона, дигитални су урођеници и неретко због тога имају проблем с комуникацијом, говором и концентрацијом. Иначе, особе из генерација рођених након појаве дигиталне технологије и интернета у дигиталном свету се веома лако сналазе, за разлику од старијих генерација које су дигитални дошљаци и не показују превелику жељу да их технологија модерног доба заведе и одузме им слободе којима располажу толике године.
Нада Петровић, професорка књижевности из Крагујевца суочава се свакодневно са појавама које најпрецизније осликавају карактер младих. Из године у годину многе се ствари мењају, ученици се брзо и лако прилагођавају променама, прате технолошке токовер и уклапају се у сајбер просторе.
- Знам да млади доста времена проводе на друштвеним мрежама, уочавам свакодневно да живе у виртуелном свету и да су им телефони саставни део живота, виртуелни пријатељи су им некада важнији од стварних, губе контакте са стварним светом а да нису ни сами свесни колико ће штете претрпети због тога током живота. У млађој популацији, у узрасту основаца, уочавају се исти токови. Зависни су од видео игрица, почињу интензивно да прате догађања на друштвеним мрежама, теже нечему што је по њима лепше од стварности иза чега се крију и беже од обавеза које им намеће школа, породица, друштво. У последње време много се говори о штетном утицају савремене технологије на ментално здравље деце и омладине, с разлогом и са циљем да се јавности скрене пажња на још веће отуђење будућих генерација – каже професорка и сама везана за савремене комуникационе справе које краду време и удаљавају људе.
- Са термином „екранизам“ нисам упозната али знам да млади негде губе свест о томе где су границе реалног, а где виртуелног света и да су више окренути општеприхваћеним навикама да постављању слике него да посвете пажњу својим ближњима. Окупирани су стварањем имиџа на инстаграну, тик току, на мрежама које су популарне међу младима, посебно тинејџерима. Свесна сам из њихове приче колико им је битан тај моменат јавног имиџа а да некад нису ни свесни шта им то доноси и у какве мрачне ходнике могу да залутају. Да ли је то екранизам, или препуштеност себи, нисам докучила до краја. Недостатак нечега јесте, пажње, љубави, самопоштовања... Креће чини ми се од оног раног предшколског узраста, чак и мало старијег - јасленог зашта су свакако одговорни родитељи. У породици почиње оног момента када помислимо да је лакше дати детету телефон, или га пустити да игра игрице, него да му се посветимо.
- Има разноразних мотива и разлога због чега је то прерасло у проблем – каже професорка књижевности, Нада Петровић.
- То је врло комплексан проблем, али оно што је у великој мери превазиђено и обезвређено је старинско васпитање где се родитељ труди да разговара са својим дететом, с родитељском бригом ограничава му време коришћења технике, указује на штетне последице прекомерног коришћења екрана. Заборавили смо да пустимо дете да трчи, усмеримо га да се кроз покрет и игру развија. Ако пак дође дете које је одрастало у таквим условима, живо и немирно, онда у школи имамо проблем тако што нам се скреће пажња на то да је претерано активо, говорљиво и особено. Очекује се од нас да се такве индивидуе ставе у пасивно стање да би се лакше прилагодили неком школском оквиру. Тако збуњујемо децу због чега ми као одрасли морамо заузети јединствен став – истиче профсорка истовремено и родитељ основаца који показују исте интересе за модерним технологијама.
- Моја ћерка користи само вајбер као социјалну мрежу. Трудим се од малена да код њих буде заступљена разумна мера употребе телефона и екрана уопште. Син има обичан телефон на који се јави када је сам или кад има нешто важно да ми каже. Ја сам старомодна мајка која сматра да је најбоље да им посветим већу пажњу и одвојим време за њих, него да се бавим неким мање важним стварима. Одлазимо на игралишта, шетамо, идемо у позориште, на манифестације, концерте... Упућујем их на ваннаставне активности које ће их развијати у том смислу, подстицати њихову креативност и потребу за уметничким доживљајима. Све то благотворно утиче на младе - спорт, плес, свирање неког инструмента. Сматрам да су јако потцењени предмети који развијају вештине и да би требало порадити на томе. Њима је ограничено време и не одустајем од тога. Доследност даје резултате. На то могу да утичем бар сада док су у млађем узрасту док се формира личност. Важно ми је да буду одговорни, способни и припремљени на искушења која ће их неминовно задесити током одрастања – закључује Нада.
- У школи не дозвољам употребу мобилних. Моји ђаци су у обавези да их искључе телефоне, ставе их у ранац... Објасним им да се најбоље и најједноставније учи активно на часу. У тој комуникацији је битно да буду духом присутни, да се створи код њих навика да наша пажња буде двосмерна, јер ни мени није занимљиво да држим монолог, а они да седе. Трудим се да код њих створим слободу говора, да стекну поверења у мене, да слободно излажу своје мишљење и да схвате да је свако мишљење које је засновано на некој чињеници или реалном утиску довољно вредно. Наравно, има ситуација када је нешто потребно да пронађемо на телефону. Онолико колико пружимо толико и добијемо. Својим личним примером стварамо ауторитет код људи – каже професорка Петровић.
- Ако се осете конфорно полако се отварају, сарађују и учествују. За то је поребно доста стрпљења, у неку руку и мудрости. Морате да се спустите на њихов ниво, да се осете равноправни са вама да би се отворили. Хоће да раде на поправљању вокабулара и ја им дозвољавам да причају о темама њима занимљивим, које им на известан начин одговарају. Заблуда је да млади не читају. Говорим из угла свог предмета и увек се трудим да на часовима књижевности правимо паралелу с оним што је њима интересантно и блиско, а да притом не покажем став да је то кич, шунд... мање вредно дело. Моја идеја је да читају; што више да читају, макар новине, било шта. Подстичем их да решавају укрштенице, ребусе, све што може да им развија машту и подстиче их на размишљање. То је важно за очување менталног здравља и развој мозга као најбитнијег органа човека. Ако осете да вам је стало до њиховог мишљења и да сте искрени, онда они померају границу толеранције - наставља причу о младима и телефонима професорка Петровић.
- Професори се баве сувишном администрацијом, то нас удаљава од онога зашта смо се школовали. Испуњава ме рад са младим људима, а код куће волим да се дружим са својом децом, посветим им време, покажем љубав и усмерим сву пажњу на њих. Моја ћерка иако има 14 година још увек воли да се игра. Није оптерећена стављањем слика на мреже, прављењем селфија. Мобилни може да им буде позитивна потреба и то често потврђују. Да одгледамо добар садежај, нешто што тв и средства информисања не пружају. Ако схвате да телефони и рачунари могу да буду од користи онда смо пола проблема решили - каше Нада и завршава утиском да се проблем са телефонима може решити увођењем нових правила понашања.
- Свиђа ми се принцип рада у школама где деца немају право да носе телефоне. Можда није умесно правити паралелу како смо ми одрастали. Слободно смо се кретали, играли, излазили, дружили се. Друштво је раније било безбедније, неко је гледао на децу кад се играју напољу, бринуо о њима. Без мобилних смо одрасли у здраве људе, мислим да и они то могу и да ће на тај начин научити да буду опрезнији и спремнији, лакше ће моћи да се суоче са неким проблемима и појавама које ће им се појављивати на животном путу. Упућени сами на себе ојачаће, знаће да поштују друге, надам се и да ће имати више саосећања за људске патње и потребе других – завршава своје виђење проблема са екранима и злоупотребама модерне технологије професорка књижевности у крагујевачкој средњој школи Нада Петеровић.
