„НАУЧИМО ЖИРАФЕЋИ ЈЕЗИK! ОБУKА МЛАДИХ ЗА ПРИМЕНУ ТЕХНИKА НЕНАСИЛНЕ KОМУНИKАЦИЈЕ И МИРНОГ РЕШАВАЊА СУKОБА“ НОВИ ЈЕ ПРОЈЕКАТ УГ „Свет речо“ којим се наставља борбу против вршњачког насиља у Србији. У пројекту учествују средњошколци из 8 градова шумадисјког, поморавског, подунавског, борског и браничевског округа. Средњошколци из Велике Плане, Смедеревске Паланке, Крагујевца, Великог Градишта, Пожаревца, Деспотовца, Кучева и Бора са својим менторима учили су на обуци у Великој Плани жирафећи језик и упознали се са ненасилним методама комуникације које су супротне говору мржње који се препознаје као змијски језик. Представници својих школа и њихови ментро ће до краја године радионицама, перформансима и другим активностима пренети стечена искуства ученицима којима је намењен пројекат како би усвојили ненасилни говор и примењивали га у свакодневној комуникацији.
Примарну циљну групу чине млади између 15 и 19 година, средњошколци 10 партнерских школа из 8 градова централне Србије. Шира циљна група су сви старији грађани чије је занимање везано за бригу о развоју и образовању младих, родитељи и запослени у институцијама образовања и културе. Маријана Миладиновић Јовановић, педагог из Техничке школе у Деспотовцу рекла је по завршетку обуке да је мисија овог пројекта рад на себи.
- То је, рекла бих, најзначајнији фактор овог пројекта. Ко буде желео да чује, а ми ћемо га представити како је планирано свим ђацима наше школе, моћи ће да направи разлику између насилне и ненасилне комуникације, да исправи негативности које подстичу говор мржње и почети да размишља другачије када се ради о вршњачким вербалним конфликтима. Овде је присутан онај најизазовнији рад – не мењати другог него мењати себе и своје понашање, самим тим и ток комуникације.
Маријана истиче да је тема пријемчива за све генерације и посебно поучна у периоду развоја личности.
- Ненасилна комуникација је нешто што се формира дуготрајним поступањем на много ранијем узрасту мада никада није касно за добро семе. Мислим да ће имати ефекта за оне који буду лепо разумели оно што преносимо као сазнање са ове едукације. Начин како се поступа у комуникацији са другима, како се мењају приступи људима, како сазревају мисли које прате међуљудске односе заправо су теме које су резервисане за ранији узраст. Просто да би деца са тим сазнањима одрастала и прихватила позитивне норме понашања као нешто што се подразумева – каже педагог у средњој стручној школи у којој деца често долазе на разговор или по савет.
- Требало би на насилну комуникацију гледати са више аспеката. Ако се занемарује може да постане свакодневна појава и као таква ће постати могућ узрок насилног понашања које ће временом прерасти у физичко или психичко насиље. Зато треба радити, освешћивати, указивати на елементе комуницирања, а то су мисли које узрокују лоша осећања. Дуготрајно лоша осећања која нису освешћена, анализирана и каналисана воде у понашање које није добро, временом се модификују у облик ризичног понашања.
Није у великој мери насиље присутно у деспотовачкој средњој школи, тврди педагошкиња са дугогодишњим искуством. Има га спорадично као последица сукоба вршњака најпре на вербалном нивоу, понекад ескалира у физичко насиље.
- То је начин реаговања који искључује мозак, који искључује толеранцију, промишљање и занемарује сопствену одговорност. Много је лакше окривити друге и реаговати бурно. Људи су иначе склони томе. Окружени смо насиљем, нетолеранцијом, непоштовањем других зато није чудно што све чешће млади реагују бурно и насилно, нетолерантно и наметљиво тенденциозно да истакну свој значај, изборе се за свој став и наметну другима своје мишљење без обзира на то да ли је исправно или је ишчашено. Као родитељи, професори и васпотачи морамо да утичемо на све те негативности како би ови млади људи израсли у здраве личности које ће служити за пример другима – закључује своје излагање Маријана Миладиновић Јовановић.
Ксенија Јанковић, школски психолог у средњошколском центру у Кучеву, каже да се о ненасилној комуникацији говори у школи мимо пројеката који за циљ имају ову тему.
- Није ненасилна комуникација непознаница у нашем школском програму. Одувек је био присутан васпини део рада од стране наставника усмерен на сузбијање насиља. На ове појаве и могуће последице указују пажњу професори, одељенске старешине и стручне служби, тако да су овакве и сличне пројектне активности углавном део допуне томе што се интензивно ради током целе године. За нас ово није ново, али нам, рекла бих, сугерише размишљање да је неопходно континуирано радити на томе да се деци и младима скреће пажња и на последице вербалног конфликта уколико ти сукоби међу вршњацима крену нежељеним током. Реализација пројеката представља мало другачији начин рада који деци може да одговара у односу на нешто што се константно ради, нешто што је део обавезног школског програма. Мислим да није важно одакле се крене, битно је да се више активности умрежи и да се стално ради на томе – каже психолошкиња и наводи да ни у овој школи нема претераних видова насиља.
- По мом искуству и по неким статистичким анализама које водим као део стручне службе, а ми поседујемо податке само на основу онога што је пријављено, насиље се појављује у блажим облицима. Не знамо колико је било нечега што су деца између себе сама решавала а да нису пријављивала. Физичко насиље је драстично опало временом, нема га више претпостављам због камера, али и због тога што су деца свесна да је то негде највидљивији вид насиља и да после тога заиста следе неке процедуре које им не пријају. Следи обавештавање родитеља, давање изјава, кажњавање, али се догађа да је дигитално насиље у порасту и да је све више објава где се ружно коментаришу нечији постови, да се без сагласности објављују нечије слике са ружним коментарима – наводи податке Ксенија и додаје да су модерни облици насиља у порасту због све веће отуђености међу људима.
- Заправо тај облик насиља најћчешће уочавамо што и није мали проблем с обзиром на чињеницу да се и на тај начин повређује нечија приватност и утиче на психичко стање жртве. Најмање сазнања имамо о сексуалном насиљу, а вербално насиље решавају ученици између себе и врло често не виде да је и то насиље, ружна појава која повређује некога. Тога има све више, нажалост о томе немамо довољно података да бисмо могли да предузмемо одређене мере.
Ева Бајчетић професорица Средње школе „Жикица Дамњановић“ из Смедеревске Паланке, преноси слична искуства у раду са младима и њиховом насилном понашању.
- Тема је актуелна и захтева пажњу ширег аудиторијума. Имаћемо прилику да укључимо већи број ђака у пројектне активности. Овде су две ученице из одељења медицинских техничара које ће као вршњачки едукатори пренети искуства и знања стечена на обуци деци из свих разреда наше школе. Тематика ненасилна комуникација је генерално нешто што је у овим временима врло потребно младим људима с обзиром на то да су друштвене мреже преузеле примат. Вештина комуникације која би требало да се учи током целог живота свела се буквално на кликове и лајкове, мање на разговор уживо. Нешто што између себе покушавају да реше речима, а не конфликтима за њих је готово непознаница – каже Ева и изражава наду да ће се нешто на боље променити у међувршњачким односима након ове обуке.
- Двоје младих људи као вршњачких едукатора биће им добри помагачи у решавању оваквих проблема, а ми као ментори бићемо подршка да заживи идеја ненасилне комуникације међу младима. Генерално ми као професори страног језика и матерњег наравно, покушавамо да успоставимо неке норме у комуникацији које ће ићи у правцу пристојности, љубазности и нечега што ће тој деци сутрадан као зрелим људима помоћи да конфликте у свом даљем животу решавају на неки суштински позитиван и прави начин за разлику од нечега што је данас све више присутно а то је љутња, бес, мржња... Тај антагонизам мора да се превазиђе и све остало што је генерално проблем у друштву, а поготово у школи и што води у крајњој линији ка насиљу ширих размера – закључује професорка Ева Бајчетић.
Последица свега негативног у друштву је у највећој мери убрзани ритам живота и несетрпљење нових генерација. - Све се свело на кратку комуникацију у којој нема времена ни за објашњавање, ни за детаљно анализирање онога што кажу једни другима – коментарише професорка Бајчетић и подсећа да се млади служе кратким порукама, емотиконима, сликама уместо речима.
- У виртуелном су свету, без контаката и живог говора. Међу младим људима постоји дигитални јаз који би могао да се премости баш на овај начин, да им помогне да када причају једни са другима обрате пажњу буквално на све. И на говор тела и на тај невербални део комуникације, а у вербалном да мало више саосећају са другима, да се ставе у њихове ципеле и да покушају да саговорника прво разумеју, а после да га доживе као неког свог, друга или пријатеља, а не страно биће далеко и отуђено.
Сања Пејчић, професорка у Техничкој школи из Бора, преноси став колега да је пројекат врло занимљив, стимулативан и примељив због метода на које до сада већина ангажованих у васпитању и образовању младих није обратила пажњу.
- Чак и за мене као професора је интригантно јер сам као дипломирани инжењер металургије на известан начин била онемогућена да кроз школовање учим о комуникацији. То је био касније спонтан и природан процес и зато мислим да је у данашње време неопходно да заправо учимо о вештини комуникације док смо млађи, деца и ученици. Из тих разлога је овакав пројекат за ученике наше стручне школе од изузетног значаја – каже Сања и напомиње да ће ученици борског округа стеченим знањем едукатора на овој обуци добити информације о овој теми.
- Моћи ће да их примене у контакту са вршњацима, али ће им свакако користити и у неким комуникацијама када буду одрасли, када се буду запослили где их чека тимски рад, када оформе своје породице, у односима са партнерима - готово увек и свакодневно истиче професорка из Бора.
- Овакав пројекат може да утиче на васпитање и промену мишљења јер је то поступак који прати човека кроз живот. Ми се учимо док смо живи. То је свакако нешто што је променљива величина због чега мислим да нам свака едукација па и ова доноси нова сазнања, нове погледе, нова искуства. Имамо прилике да чујемо нешто о чему можда нисмо довољно промишљали, са чим се нисмо сусретали, у смислу тога шта деца проживљавају, шта наставници, какви су породични односи здрави, а какви дисфункционални. Ово је прилика да упознамо свет који нас окружује. Добро је у том заједничком раду да се чује једна и друга страна и да заједно делујемо у истом правцу у интересу менталног здравља младих и њихове будућности.
Светлана Продановић, професорка Техничке школе из Бора, каже да су све досадашње обуке везане за насиље и решавање проблема младих биле корисне и актуелне. Биле су у фокусу у тренутку када су се неке ствари дешавале у друштву на које заједница није обратила потребну пажњу.
- Едукације које је подстакла Јелена Златкова у својим пројектима су врло често ишле у сусрет неким појавама у друштву или су чак биле корак испред нечега што се касније дешавало. Били су то изузетно корисни пројекти на којима смо радили. Овај део едукација у том смислу је наставак раније започетних активности. Пружа нам много, доста сам научила баш зато што долазим из техничке струке. На факултету нисам имала ни педагогију ни психологују, касније сам то додатно савладала и полагала, ово су неке ствари које су корисне и неопходне, о којима би требало да знамо и као родитељи и као просветни радници, на крају крајева као људи који свакодневно комуницирају са људима.
- Комуникација је изузетно битна и мислим да би млади морали још доста да уче и више пораде на комуникацији између себе и у односима са старијим генерацијама. Та вербална вештина им није довољно развијена, надам се да ће уз помоћ ових радионица, едукација и активности које следе и то савладати и прихватити ненасилну комуникацију као део пожељног облика понашања у разговорима са људима – својом генерацијом и другима. Да ће тако понашање и опхођење са људима подићи на виши ниво – рекла је професорка Продановић.
