УГ „Свет речи“ новим пројектом „НАУЧИМО ЖИРАФЕЋИ ЈЕЗИK! ОБУKА МЛАДИХ ЗА ПРИМЕНУ ТЕХНИKА НЕНАСИЛНЕ KОМУНИKАЦИЈЕ И МИРНОГ РЕШАВАЊА СУKОБА“ наставља борбу против вршњачког насиља усмеравајући пажњу јавности на ненасилну комуникацију.
Примарну циљну групу овог пута чине млади између 15 и 19 година, средњошколци из 10 школа из градова у окружењу. Едукацијом је обухваћен већи део уже Србије са подручја 5 округа из 8 градова и општина. На новом задатку су поново заједно Велика Плана, Смедеревска Паланка, Пожаревац, Велико Градиште, Кучево, Деспотовац, Бор и Крагујевац. Представници партнерских школа завршили су обуку, а након тренинга ученици едукатори и њихови ментори већ преносе у својим срединама стечена знања о ненасилној комуникацији.
За све учеснике пројекта едукација је била од изузетног значаја. Сви су истицали, вршњачки едукатори и њихови ментори, да су научили нешто ново и да ће убудуће бити пажљивији учесници разговора у свим приликама. Своје знање преносе другима и подстичу их да се ненасилном комуникацијом квалитетније и ефикасније решавају сви конфликти међу саговорницима. Ненасилна комуникација спречава прерастање вербалних конфликата у физичко или психичко насиље због чега се овог пута скреће пажња на моделе понашања који су прихватљивији за боље разумевање пријатеља и људи са којима успостављамо различите контакте.
Нада Петровић, професорка књижевности из крагујевачке средње школе, истиче да је обука била занимљива и корисна за ученике и професоре, учеснике пројекта који ће идеју о ненасилној комуникацији промовисати у својим школама.
- С обзиром на то да сам ја професор српског језика увек смо се дотицали важности комуникације, можда не у овом смислу да правимо поделу на жирафећи и змијски језик, али како је ово што сада радимо проткано са оним што јесте наш позив, нова сазнања допринеће нам да убудуће у већој мери водимо рачуна како водимо разговоре. Мислим да је ова тема јако значајна не само због тога што се неки људи међусобно вербално удаљавају него и због тога што нас учи како да уз помоћ здраве комуникације направимо мост за решавање многих других проблема. Ово је одличан пут да млади схвате колико је реч битна у међуљудским односима, шта значи здрава комуникација међу људима, да у сваком тренутку буду свесни да човека највише може да повредни једна тешка реч.
Професорка Петровић мисли да корене и суштину свих неспоразума који могу да изроде веће насиље треба тражити у неадекватној комуникацији.
- Онолико колико смо отворени једни према другима и колико смо спремни да саслушамо и разумемо једни друге, толико смо способни да будемо добри себи и другима. Тим коректним односом у комуникацији штитимо себе и друге. За младе би ово требало да буде пут ка стварању здравијих и уравнотеженијих личности. Помоћиће им да код себе развијају оне вредности које су се можда у овим турбулентним временима негде изгубиле. То је свакако човекољубивост, саосећајност, отвореност, искреност, у неку руку и храброст јер је веома тешко бити отворен и искрен према другим људима када је код већине застипљенији говор мржње него жирафећи језик који пропагира мирноћу, стрпљење и толранцију.
-Тешко ми је да признам, али млади радије користе језик змије, лакше им је да упуте критику и тешку реч једни другима, него да примене неку топлу и похвалну реч. Дешвало се да их на часу кад говоримо о говорној култури замолим да уделе комплименте једни другима, где се они у тренутку зачуде и запитају зашто је то неопходно. С чуђењем приметим колико им тај задатак у неку руку буде тежак – каже професорка Петровић очекујући да ће пројекат који младе учи ненасилној комуникацији довести до значајних промена.
- У светлу свих дешавања која нас окружују запажам да млади доста зрело приступају овој проблематици и мислим да они могу да буду добри ментори нама одраслима. Млађи су и отворенији за промене у односу на нас одрасле и мислим да ће ово освежити њихов поглед на свет и можда променити токове комуникације. Свакако не код свакога, вероватно код већине, негде ће навести и нас старије да према њима променимо методе комуникације. Тема је интересантна, пажња младих је већа него што је случај са другим ситуацијама због чега и иначе поред њих пролазе незапажено неке друге важније ствари о којима би морални озбиљније да поразмисле – закључује професорка крагујевачке средње школе.
За Марију Пантовић, менторку ТШ „Никола Тесла“ у Великој Плани, пројекат је веома инспиративан и интересантан, користан за све генерације.
- За мене је нешто ново зато што сам први пут у пројекту ове врсте и мислим да је требало овако нешто радити раније и чешће са младима. Наравно никад није касно, сматрам да је изузетно корисно зато што ми данас сви мислимо да умемо да комуницирамо, јер смо бића која имају рацио, самим тим и језик комуникације и да нам је природно да се споразумевамо, али се испоставља да споразумевање узимамо здраво за готово. Нисмо у потпуности свесни којим техникама би требало да овладамо да бисмо успешно комуницирали једни са другима – каже Марија убеђена да млади из оваквих едукација могу да извуку значајну корист.
- Право је време у тинејџерском узрасту да сазнају преко оваквих пројекта тако значајне ствари које их припремају за живот и нормалну комуникацију међу људима. Деца у млађим узрастима можда не могу да схвате ово што би одраслима данас било једноставно да уоче, запамте и примене у животу. Можда могу инстиктивно и спонтано да усвоје неке ствари, и са те стране је добро, али средњошколци могу да рационализују значај теме, дубље да размотре разлоге и озбиљније да прихвате поруке које пројекат шаље. Способни су да увиде лоше навике код себе које би касније исправили, да укажу другима на пропусте које праве у комуникацији са другим особама. Мислим да је добро што су деца укључена у све ово, што ће моћи касније да шире даље идеју пројекта и да вршњаке подућавају ненасилној комуникацији. Једни од других ће много лакше да усвоје неке принципе, него што ће их усвојити од нас. Ми смо професори и кад говоримо о овоме нема увек тако доброг одјека као када раде заједно на овим радионицама. Ако покушавамо нешто да им приближимо што није део наставе, они априори мисле да се правимо паметни, али када једни од других уче закључили смо да се некако све прима боље.
- Ово је сајбер генерација – каже професорка филозофије Марија Пантовић - траже другачији рад и приступ учењу, нестрпљиви су, пажња им је ослабила, другачије размишљају. Мислим да је радионички приступ ефектнији иако је можда мало захтевнији и има више учинка. Допада ми се што постоје неки индивидуални задаци и што постоји рад по паровима. Чини ми се да знања која деца тако стичу остају дуже употребљива и да им је пријемчивије стицање знања на овај начин.
Бојана Ђорђевић, професорка књижевности у Гимназији Смедеревска Паланка истиче да је тема преко потребна и неопходна за узраст адолесцената, да их припрема за живот и учи лепом понашању уколико то нису добили код куће.
- Неопходно је разговарати о толеранцији и ненасилној комуникацији тако да је овај семинар изузетанко користан за нас менторе, тако и за ђаке едукаторе који ће са својим професорима обављати едукацију у својим матичним школама. Планирам да са својим ђацима на следећим часовима одржим више радионица о ненасилној комуникацији. Мислим да нису потребна нека посебна објашњења зашто је тема важна. Свесни смо шта нам се дешава у друштву, у школи, окружењу, тако да је семинар овог типа преко потребан свима нама који водимо бригу о деци и њиховом правилном менталном развоју – рекла је овим поводом професорка Ђорђевић.
- Изабрали смо децу старијих разреда, зрелије размишљају, боље схватају околности због којих се раде овакви пројекти, спретнија су да репродукују научено, имају веће изражајне способности, амбициознији су од других. Бирали смо такве потенцијале да бисмо после едукације организовали квалитетне радионице на којима ће стечена знања и вештине ауторитативно преносити вршњацима. Тенденција је да млади схвате колико је важна ненасилна комуникацију у свакодневном говору и у контактима са људима. Ђаци су дошли поприлично заинтересовани, али како је текао семинар било им је све интересантнији и радо су се укључивали у рад тима – каже професорка чији ће задатак бити да као ментор на пројекту исконтролише како се стечене вештине преносе на ђаке који нису били директни учесници пројекта, али ће посредно од вршњачких едукатора стећи неопходна знања о теми која је актуелна последњих година због све веће отуђености међу људима.
- Немају стрпљења данас млади да саслушају једни друге, прилично је арогантна њихова комуникаца, зато нам и смета када приметимо како су груби и нетолерантни. Опомињем, причам, желим примером да им укажем на те негативности, али на жалост иде споро.
- Језик толеранције се мора неговати. Деца данас нису толерантна и не могу се неки модели понашања насилно примењивати, савладавати напамет. Толеранција није нешто што се учи као задано штиво. Морамо из својих примера да покажемо, најпре ми одрасли, а затим и деца између себе зато су им потребни примери из окружења, узори на које ће се угледати. Изабрали смо децу која су у том смислу добар пример, на које ће се угледати остали ученици – упутила је похвалне речи свом тиму професорка Ђорђевић и изразила наду да су промене могуће.
- Верујем да може много да се промени по питању насиља, наравно не може да се искорени. Можемо послати поруке, писати, причати, показивати својим примером... Верујем да таквим деловањем може доста да се допринесе променама. Има насиља у нашј школи, али свакако у мањој мери него што је то у техничким школама. Гимназија је институција која у принципу прима ученике који су амбициознији, више раде, више уче; па када се иде за науком, како би рекао Доситеј Обрадовић, „мржње и вражбе“ нестаће на земљи. То су ђаци које у већој мери интересује наука него друге споредне ствари, па из тих разлога нема у већој мери насиља међу њима – закључне су речи професорке Ђорђевиће које усмеравају и опомињу,охрабрују и позивају на рад и толеранцију.
