У КОРАК С ВРЕМЕНОМ
ЕКРАНИЗАМ – ДИГИТАЛНИ АУТИЗАМ
Нама је дан пун, немамо времена да гледамо у екран. Много је начина да време проведено у вртићу буде здраво одрастање без екрана...
Деца у ПУ „Дечије царство“ највише времена проводе учећи кроз игру. Креативним играма које малишани осмишљавају заједно са васпитачима подстичу развој моторичких и когнитивних способности, јачају дух и тело, навикавају се на колективне и самосталне активности. Игра у овом случају подстиче потребу да нешто заједно раде, да се уче стрпљењу и јачају самопоуздање, да у најранијем узрасту буде радозналост и проактивизам који је неопходан за стицање знања и вештина за полазак у школу и даље образовање.
Директорка вртића, Марија Старчевић, говорећи о штетном утицају екрана на развој и ментално здравље предшколаца, истиче да је примена модерних дигиталних апарата у овом колективу сведена на оправдани минимум који не лишава децу да прате савремене токове живота али их и не оптерећујe у најрањивијем периоду развоја личности. Tелевизори су избачени из боравака, користе се само у заједничким просторијама када је планом и програмом предвиђено да их употребе као наставно средњтво. У том случају је оправдано да се одгледа нека емисија са едукативним садржајем, екранизације неке бајке са провереним уметничким вредностима и слични садржаји који подстичу њихов развој. И тада се води рачуна да се не прекорачи оптимално време боравка испреед екрана.
- Као родитељ сам с муком успела да правазиђем одрастање мојих девојчица везано за ограничење времена проведерног поред екрана. За мене и мог супруга је то био велики изазов. Трудили смо се да будемо доследни, да излазимо са захтевима заједно и да испоштујемо оно што договоримо са нашом децом. Због њих смо увели читалачки сат и створили навику да читамо пред спавање уместо да гледамо телевизијски програм. Тако је било логично да и њима поставимо захтев. Деци је то било прво смешно, а касније су и оне вечерње сате са књигом прихватиле као забаву и потребу. Књига их је увукла у неке своје чаролије и оне данас радо и редовно читају. Примећујем разлику у вокабулару, начину изражавања, сигурности у наступима, поседују изражено самопоуздање. Схватиле су да оно што вербализују много говори о њиховим личностима – каже Марија, педагог по струци, и истиче да је за правилан одгој деце тотребна подршка оба родитеља.
- Заједничка одговорност је на родитељима да се деца правилно усмеравају. Неопходна је доследност и стрпљење да се истраје у захтевима који им се намећу зато што са децом не може да се постигне ништа одмах и ништа брзо. Потребно је време да увиде разлоге због чега је то што им се предлаже добро. Не треба много причати, ефикасније је радити и служити као пример својој деци. По мени је моделовање најбољи вид учења зато што деца уче на начин да гледају родитеље, друге одрасле у свом окружењу и тако свесно и несвесно стичу корисне навике које им остају за цео живот. За мене је то рецепт како постати и бити добар родитељ – преноси своја искуства директорица предшколске установе која је у великој мери своја знања пренела на родитеље деце са којом ради у вртићу и своје колегинице.
- Оно што ми је веома важно на професионалном плану је потреба да постигнемо неки склад и успоставимо успешну сарадњу са родитељима како бисмо заједно допринели здравом одрастању наших предшколаца. Подстичемо их да оно што од њих захтевамо у вртићу они наставе да негују у кући и на улици. Са родитељима покушавамо да изградимо заједничку црту разумевања, да дефинишемо шта је то за њих добро, шта није, разложимо у којој мери можемо ми да допринесемо, а у којој они. Договорамо се и трудимо да увежемо све различите перспективе у једну заједничку, добру и пожељну за нашу децу. Полазмо од перспективе детета узраста са којим ми радимо. Наравно да је њима занимљиво гледање цртаних филмова и да садржај који је њима прилагођен не би требало ускраћивати у свакој прилици. Дозвољено је понекад, али време и начин гледања би могао да буде прилагођен. Да заједно гледамо како бисмо могли да им појаснимо и приближимо неку врсту односа коју они недовољно разумеју и да то време за њих буде корисно потрошено. Важно је да из тога нешто науче, осете неку позитивну емоцију која ће их подстаћи да буду дружељубиви, емпатични, хумани или креативни – појашњава начин рада са малишанима у вртићу њихова директорица, Марија Старчевић, и подстиче родитеље да и они наставе са децом да граде сличне односе и тако их припреме за изазове који следи током живота.
- У свим нашим вртићима када деца дођу, а долоазе од 6 до 8 сати, окупљамо се и припремамо да што лепше проведемо заједно дан. Перемо руке, радимо гимнастику, неку покретну игру. Имамо установљен ритуал добродошлоце када се догоди да нам долази нови члан групе. После тоге следе игре – имамо отворену, проширену и вођену игру. Вођена се најчешће игра напољу, где васпитач организује правила покретне игре, отворена игра може да се дешава у радној соби или заједничким просторима, а проширена са васпитачем у радним просторима или радним собама. Након тога је време за учење. Једном дневно или више пута дневно је ситуација у којој деца нешто истражују или уче и на тај начин долазе до информација, а све се догађа у склопу неког пројекта који они са својим друговима из групе реализују и уче кроз игру. После тоге имамо рутину спавања код мале деце, а код велике деце су поподневне активности – преноси нам искуства рада са децом директорица вртића и подвлачи да је игра најделотворнији облик учења предшколаца.
- Гледамо да будемо што чешће напољу - ручак и ужина су између тих активности. Нама је дан пун, немамо времена да гледамо у екран. Деца одлазе кући најчешће од 15 до 16, понекад остају до 17 сати, а тада се играју коцкама, пазлама, играју се у просторним целинама, са манипулативним материјалима. Читају књигице, то им је увек доступно и све те материјале могу да користе у том периоду. Пратимо неке њихове потребе. Могу сами да креирају разноврсне приче и игрице. Много је начина да им време проведено у вртићу буде здраво одрастање без екрана. Обимна је методологија рада васпитача тако да постоје начини да улијемо љубав деци према читању, колективу, игри и заједништву; развијају природних компетенција за целоживотно учење – каже Марија и потврђује да у томе у приличној мери успевају. Деца која су провела најраније детињство у вртићу су формирала здраве навике и наставила да вредно раде у школи, касније на студијама.
- Од нас као васпитача се очекује да деца кад изађу из вртића имају оне особине које су важне за целоживотно учење а то је да буду радознали, да буду сигурни у себе, да могу да изађу са својим ставом, да имају жељу да истражују свет око себе, да сарађују, да деле лидерство... Свему томе ми их овде учимо. Деле радост учења, међисобно се уважавају и поштују. Научили су да поштују нас одрасле и ми њих, знају да сачекају ред, да укажу пажњу старијима... То је оно што они понесу одавде. А кад то понесу, стекли су темељ једне добре куће. Наставак надградње следи у школи и животу.
По речима директорице ПУ „Дечије царство“ ово је званична концепција рада са децом која даје добре резултате.
- Данас се иде ка томе да се примењује програм који обликује концепт групе. Не само једно дете, него њих 23, ако их је толико у групи. Програм обликују деца, васпитач, моја имплицитна педагогогија, мој начин како умем да пренесем знање, и како умем да се играм са децом. Концепт заједнице је нешто што се примењује у датим околностима на датом месту. Једноставно, не може вртић у Великој Плани да личи на вртић у Старом Граду. Ми имамо обиље ресурса које можемо да користимо у дворишту због чега нам је важно да имамо програм који нас подржава у тим настојањима да будемо отворени и да градимо заједницу учења са децом, да моделујемо својим понашањем и делујемо као пример ми васпитачи. Настојимо да се једни према другима односимо са међусобним уважавањем, да поштујемо децу са којом радимо, са људима са којима се сусрећемо, да уважавамо друга мишљења, учимо заједно и договарамо се. То је специфичност нове концепције која нам даје много простора да размиљамо о томе шта је важно за децу у вртићу.
- Некда само били усмерени на садржаје – наглашава Марија - сада смо усмерени на односе. Концепција је врло широка и врло афирмативна; у свему подржавајућа што се тиче развоја деце и наших компетенција као људима којима је стало да наша делатност васпитача напредује. На нама је да применимо стечена и нова сазнања, рађена је по угледу на земље које имају развијеније образовање од нашег и рекла бих да ће ефекти примене оваквог начина рада бити приметни за десетак година. То никако не значи да деца раде шта хоће, то само значи да се васпитач бави децом, да ослушкује потребе деце. На овај начин креира се изазовно и подстицајно окружење, пружа се могућност родитељима и васпитачима да заједно са децом од разноврсних материјала обликују и праве предмете по жељи, моделују своје креације и да то после проигравају и тако директно утичу на развијање стрпљења код деце, ширења самопоуздања, подстичу сарадњу, радозналост и покрећу проактивизам – каже директорка „Дечијег царства“ и подвлачи да се тако постиже заједнички циљ који је пред њима - здраво и хумано одрастање деце без штетних утицаја из окружења.
- Тенденција је да их подстичемо да нешто раде и одлучују, а не да им сервирамо готова решења која ће они прихватати без поговора. Некада је било ћути, слушај, лези спавај, а сада је време у коме је лепо бити предшколац.
Тог јутра у дворишту смо затекли малишане из групице „Ципелићи“ са којима раде васпитачице Марија Ранковић и Милица Радосављевић. Били су заузети око припреме ручка, неки дечаци су правили дворце у песку, а било је и оних острашћених спортиста којима је најдражеа лопта – фудбалска зато што могу на било ком месту да је шутирају док је за тенис или кошарку, за ватерполо и одбојку потребан адекватан простор где могу да се покажу и докажу као спортске наде. Једно је сигурно, сви су имали осмех на лицу и жељу да учествују у играма. Ниједан дечак или девојчица нису пожелели да се боре за територију и потребу да доминирају. Игра их је научила да се друже и на обострано задовољство троше време заједно.
