У КОРАК С ВРЕМЕНОМ
Педагог, Марија Старчевић, директорка Предшколске установе „Дечије царство“ о екранизму и штетним последицама ове раширене појаве код предшколаца
У стручној терминологији психотерапеута постоји нови израз "екранизам" који је резултат научних сазнања о негативном утицају екрана на мозак, а психолози-психотерапеути тврде како има помоћи да се појава заустави и предупреде последице применом одговарајућих терапија и рационалним трошењем слободног времена.
Истражујући у оквиру теме, радећи на пројекту који има за циљ да родитељима, деци, омладини и широј јавности представи опасности које собом носи претерана употреба екрана, дошли смо до информација које упозоравају и опомињу, истовремено сугеришу већу бригу и редовну контролу дечијег интересовања и трошења слободног времена. Школски и дечији психолози, психотерапеути па и педагози често истичу да им се последњих година све већи број родитеља јавља за помоћ зато што њихова малолетна деца имају проблем зависности од рачунара и других уређаја, а да они не успевају сами да га реше.
Први симптом "екранизма" је да дете не прихвата сарадњу и одбија да престане да користи мобилни телефон. Други показатељ указује на то да дете има проблема с концентрацијом, пребацује се с једне активности на другу, а да пре тога не заврши неку већ започету радњу која условљава његово целокупно ментално ангажовање.
Коначно, кад дете има проблем да се одмакне од екрана то се на крају претвара у социјални поремећај који се манифестује тако што се изолује из стварног света одбијајући комуникацију са околином па чак и члановима породице. Тада је неопходно и обавезујуће тражење помоћи од стручњака. Ово су у најкраћим цртама узроци и последице претеране употребе мобилних телефона и штетног утицаја свих врста екрана на здравље деце у развоју.
Директорка ПУ „Дечије царство“ у Великој Плани, Марија Старчевић, истиче да се у овој предшколској установи у свим узрастима брине о штетном утицају екрана на здравље деце због чега су из боравака и заједничких просторија избачени телевизори, таблети и остали дигитални уређаји који одвлаче пажњу деци од игара и здравог трошења времена проведеног у вртићу.
- Oво је врло актуелна тема и ја бих рекла врло неопходна не само нама професионалцима него и родитељима који због обавеза мање обраћају пажњу на то колико деца времена потроше проводећи поред екрана уместо да буду физички активна, или раде неке друге корисне ствари. Из улоге родитеља могу да говорим на ту тему зато што сам стално као мајка две одрасле девојчице пролазила кроз процесе опомињања своје деце да се ману екрана и да раде неке значајније ствари за њих – каже педагог по струци која је додатним усавршавањем успела да у колектив унесе дух модерних схватања васпитања и одгоја деце и пренесе искуства и знања која доприносе напретку установе и комплетној припреми малишана за обавезе које им предстоје поласком у школу.
- Наша предшколска установа има у овом моменту 1.200 деце и 150 ангажованих на реализацији развијања реалног програма у свим вртићима наше централне установе. Као руководилац установе врло сам освешћена у којој мери су екрани штетни, сходно томе доприносим на тај начин што сам покренула избацивање телевизора из радних соба и то је нешто што је кроз наш правилник препознато као систем рада који захтева веће ангажовање запослених. Нама телевизор као екран може да буде средство за рад у одређеном периоду, али не треба да буде константно и у радној соби. Ми телевизоре и екране тог типа имамо у заједничким просторима и можемо их по некад користити. Таблете и телефоне наша деца у вртић не доносе, то не користимо. Лап топове имамо искључиво као средствао за прикупљање информација када истражујемо на одређену тему. У тој мери их користимо у нашим објектима.
Директорка предшколске установе каже да је ово је један сегмент перцепције проблема који је присутан широм света, док је други аспект сагледавања последица прекомерне употребе екрана питање које би требало усмерити на родитеље.
- Колико родитељи код куће користе екране и колико са децом граде заједничко разумевање у којој мери је оправдано бити поред екрана, од тога зависи да ли ће деца у најранијем узрасту стећи здраве навике. Чињеница је да већина породица има проблем са употребом модерне дигиталне технплогије. Деца се успављују са екраном, конзумирају храну са екраном и већи део дана проводе у нездравим условима. Сви у овој установи, васпитачи, стручни сарадници и ја као директор, поучени досадашњим искуством апелујемо на родитеље да сведу коришћење екрана на минимум. То значи да прихвате препоруке да у једној седмици деца највише осам сати буду поред неке врсте екнара, телевизора, лап топа, таблета, око сат и десет минута дневно – истиче Марија и наговештава да је могуће расподелити време малишана тако да не буду лишени задовољстава које собом носе омиљени садржаји на уштрб здравља.
- Ако узмемо у обзир да цртани филм траје десетак минута, саветујемо им да заједно гледају цртане филмове, јер деци узраста са којом ми радимо није увек ни јасно шта гледају па би заједничко гледање требало да буде нека посебна рутина коју би родитељи могли да упражњавају са децом и деле време заједно. Саветујемо родитељима да дозволе деци ако имају потребу да одиграју неку игрицу да то не буде заиста дуже од десетак- петнаест минута дневно. Још десет минута ако истражују неку информацију на гуглу, о животињама, појавама које их интересују што је укупно оно препоручено време од сат и петаест минута дневно. Да ли они то поштују заиста не знам, било би добро да буду искрени и промишљени па да промене навике ако су кренули у погрешном правцу – коментарише ситуацију са свих аспеката директорка вртића и подсећа да је некада телевизор био део свакодневног програма малишана на целодневном боравку.
- Ми смо имали праксу раније да свака соба има екран и јесте им рамније било лакше да децу анимирају, поготову када је у питању рутина спавања и успављивања. Једноставније је било да им пусте цртани филм или дечије песме, неку екранизовану бајку и да се дете тако умири и заспи. Сви су то волели. Међутим, сада им пуштају неку лагану музику, пред спавање испричају неку бајку, прочитају причу и онда их пусте да спавају. Наша професионална улога је важнија од тога шта нам је лакше. На послу заиста морамо да трагамо за начим да деци обезбедимо хармоничан развој. Као професионалци требало би да будемо свесни тога да претерано излагање екранима не доноси толико доброг деци колико води у дигитални аутизам. Заиста се залажем да се освестимо и да радимо на томе да деца што краће буду испред екрана и да се што дуже баве физичким активностима, да проводе заједничко време са родитељима, браћом, сестрама, вршњацима, да уче једни од других, да се играју оних традиционалних игара које развијају маште и подстичу креативност код деце – каже доректорка Старчевић и наглашава да су промене у приступу васпитања и бриге о деци дале резултате.
- Код нас се сада развија нови приступ, сада се играмо природним материјалима напољу, прашином, песком, земљом, имамо доста пешчаника у дворишту. Од природних материјала су направљене играчке, скривалице, имамо импровизоване кухиње у дворишту, кувамо ручкове од блата. То су све активности и игре којима смо се ми играли кад смо били деца. Негде покушавамо да се вратимо на оно што је било добро у одгоју и васпитању деце у ранијем периоду. Ја се надам да ће нас родитељи у томе подржати – преноси своје ставове и искуства у васпитању предшколаца директорка „Дечијег царства“ и у прилог овој чињеници наводи да из вртића излазе најмлађи мали матуранти спремни да се прихвате нових обавеза и изазова које доноси полазак у школу.
- Наша деца до шест и по година док су код нас нису у ризику да буду испред екрана. Време проведено код нас је без телевизора и таблета а после боравка у вртићу, кад оду код родитеља остављамо њима на савести да брину о томе. Хајде да размишљамо о томе шта је добро за нашу децу и шта можемо да учинимо да допринесемо здравом одрастању. Да покушамо да превазиђемо те научене моделе и прихватимо оно што стручњаци у области менталног здравља истичу. Од најранијег перида неопходно је водити рачуна како одрастају. Неопходно је улагати у њих да би се на крају видело колико смо имали успеха у томе као друштво, јер ово не води никуда ако се дете препушта само себи. Претпостављам да деца школског узраста имају више проблчема са тим. Наши предшколци 8 до 10 сати колико проведу код нас се не баве екранима. То вероватно поподне надокнаде у породицама.