У КОРАК С ВРЕМЕНОМ
ЕКРАНИЗАМ – ДИГИТАЛНИ АУТИЗАМ
Екранизам je болест савременог доба свих генерација – са овом констатацијом стручњака у области менталног здравља слаже се све већи број пасионираних корисника модерне технмологије чак и прави (потврђени) зависници од екрана и технике увиђају проблем који им у све већој мери заокупља пажњу.
Интернет зависност, зависност од видео – игара и свих облика екрана Светска здравствена организација је 2018. године званично уврстила у 11. Међународни регистар као “онлајн болест”. У прилог овој констатацији иде и чињеница да ова пошаст модерног доба има способност да развије неколико хиљада пута већу зависност од психоактивних супстанци, и да изазивањем патолошког стања, утиче на многа психичка оштећења и оставља последице које се манифестују у свим сферама живота. Трагови су уочљиви, наводе стручњаци, кроз породичне и друштвене односе, исхрану, спавање, истовремено утичу на професионалне или образовне активности.
Оно што појачава значај појаве и условљава потребу да се друштво озбиљније позабави екранизмом је непобитна чињеница да су представници свих генерација подједнако подложни утицају справа са екранима и у све већој мери постају зависни од свега што је повезано са интернетом, почев од мобилних телефона и других уређаја, преко онлајн игрица, до друштвених мрежа, онлајн куповине и онлајн комуникаце лишене непосредног додира и контаката са најдражим особама.
Сви данас користе мобилне телефоне. Готово је немогуће навести примере који би потврдили да ова справа није свакодневни пратилац човека у свакој прилици и на сваком месту. Као и код свих модерних достигнућа технике, сврха дигиталних уређаја осмишљених да олакшају живот, пословање, комуникацију и повезаност људи изродила се у своју супротност. Они служе сврси, користе се чему су намењени, имају улогу помагача у свакодневном животу, али ако се не користе рационално штете више него што је оправдана њихова употреба.
Претераном употребом – злоупотребом, представљају ризик за појаву читавог низа здравствених проблема, који су верификовани као болест зависности и подводе се под термин „екранизам“ чије је значење негативни утицај екрана на мозак човека. Овај појам верификован је у здравственој и стручној терминологији и општеприхваћен је свуда у свету.
Екранизам се код деце манифестује углавном затварањем у себе, израженим проблемима у комуникацији, говору и концентрацији. Код одраслих је заступљена као „болест нових генерација“ или “номофобија” (no mobile phone). Занимљиво је да ова појава погађа највише младе мушкарце јер су више од жена склони играма на компјутерима и другим уређајима што доводи до отуђења па чак и искључења из реалног живота. Отуда је оправдана бојазан родитеља чија деца проводе доста времена поред екрана да ће претераном употребом ових справа постати зависни и нераскидиво везани за њих, што опет доводи до читавог низа негативних последица по здравље.
Стручњаци константно упозоравају последњих година да претерана употреба мобилних телефона, таблета, лаптопа и осталих паметних уређаја може код деце да развије поремећај сличан аутизму, због чега је препорука Светске здравствене органмизације да се екранизам као претећи дигитални аутизам уврсти у Међународни регистар „онлајн болести“ како би се предупредиле последице ширих размера.
Јасно је да се у модерној цивилизацији не може замислити живот без дигиталне технологије, зато и није могуће тражити алтернативу за ова технолошка достигнучћа, али је могуће увести ограничења и поштовати препоруке стручњака да се поред екрана проводи знатно мање времена него што је већ уврежена навика код већине корисника. Није неоправдано и нелогично тврђење да велика већина деце пре узме телефон у руке него што стану на своје ноге и проговоре. Логичне последице су закаснели говор, изостанак емпатије према свему што га окружује, успорене физичке радње, смањење концентрације, појачан бес, учестали изливи незадовољства...
"Технологија јесте постала саставни део живота, и иако може знатно да олакша живот, њеном неправилном употребом могу се јавити велики проблеми, посебно код деце, која од најранијег доба приступају том дигиталном добу. Нежељени ефекти који се могу јавити услед прекомерне употребе интернета и уопште боравка испред екрана најопаснији су по бебе и децу до друге и треће године живота", сматра психијатар и психотерапеут из Института за ментално здравље у Палмотићевој улици др Ивица Младеновић, који је овај став често износио у медијима, на трибинама и симпозијумима посвећеним овој теми. Да проблем буде још јасније дефинисан као појава којој би се морало стати на пут је чињеница да је "екранизам" приосутан чак и код беба. Главни проблем је што су интернет и сви његови садржаји енормно доступни, и то без икакве контроле због чега је превентива готово немогућа..
"Изузетно је тешко, а да би било ефекта, у томе би морали да учествују родитељи, наставници, деца, али и држава. Наравно, кључну улогу има породица, за коју се данас, нажалост, верује да је превазиђена институција. Родитељи су данас на великом, суштинском испиту, и само контрола и умереност у свему нас могу спасти. Деца не би требало да испред екрана проводе дуже од два сата, све више од тога је изузетно неповољно", закључио је Младеновић и истакао опаску коју износе свуда у свету стручањаци у овој области и наглашавају да је ограничавање времена проведеног испред екрана једина могућа заштита од „екрнаизма“ и ширења негативних последица, ове свеприсутне појаве, по здравље деце и омладине.
„За децу до треће године живота, саветује се потпуно суздржавање од приступа екранима, а након тог узраста, стручњаци препоручују коришћење модерних уређаја до пола сата дневно. Код одраслих, неконтролисана потреба да дигитални уређаји увек и на сваком месту буду укључени како се нешто не би пропустило, указује на зависност и доводе до повећаног стреса, потенцијалне друштвене изолације и проблема са спавањем. Зависност не зна за године, место становања, пол или професију па може да се догоди било коме - али не мора ако постоји баланс између реалног и дигиталног света у свакодневном животу. Као алтернативу за слободно време уз екране и превентиву онлајн зависности, препоручује се што чешћи боравак у природи, упражњавање хобија као и најделотворније, корисно и лепо, квалитетно проведено време са драгим људима. Ове препоруке листом као превентивну меру истичу стручњци да би се појаснила узрочно последична веза „екранизма“ са „дигиталним аутизмом“ чему и ми у овом пројекту посвећујемо значајну пажњу користећи мишљења стручњака, родитеља, корисника мобилних уређаја, зависника и умерених конзумената модерне технологије.
Ове ставпове пренели су нам из искуства након дугогодишњег рада са децом и адолесцентима психолози Лада Маринковић, Сања Павловић, Ивана Милосављевић, Ксенија Јанковић, Јелена Јовковић, педагози Марија Старчевић, Живкица Ђорђевић, Маријана Јовановић, Александра Радовић, учитељи и професори Милица Ђорђевић, Нада Петровић, Марија Пантовић, Јелена Златкова, Синиша Павловић, Далиборка Кристић... Исте опаске и примедбе износе и родитељи који се сусрећу са већ истакнутим последицама са којима се суочавају у одгоју деце која су више од дозвољеног времена проводила, током и за време одрастања, уз игрице и друге екране.
ШTA JE ЗАВИСНОСТ
Предуга је листа речи које истовремено означавају и појашњавају појам зависности. Синоними за ову реч у српском речнику су: неуравнотеженост, међузависност, одвојеност, подељеност, дистанцираност, нестабилност, отуђеност, међузависност, угроженост, неједнакост, несамосталност, повезаност, неравнотежа, поремећеност, променљивост, подвојеност, супротстављеност, дуалност, ригидност, подређеност, привлачност, условњеност, несигурност, исквареност, испреплетеност, одбојност, распршеност, опасност, одељеност, варијабилност, неподударност, заосталост, угроженост, рањивост, амбиваленција и све горе наведене речи јасно дефинишу шта значи зависност и које су последице било које врсте зависности, па и претеране везаности за екране и превелику употребу справа које узрокују појаву екранизма. И сваки понаособ од горе понетих појмова ближе одређују појаву која све више узима маха и у све већој мери ремети ментални развој човека, посебно деце у најранијем узрасту.
