Ђорђе Павловић, стонотенисер, најбољи студент Факултета спотра и физичког васпитања Универзитета у Нишу са просеком 10, један је од оних момака који су увек знали шта желе и како да остваре своје снове
Вредан и марљив, стрпљив и паметан, упоран, одговоран, вишеструко талентован могао је да одабере позив који год пожели. Био би успешан ма шта да ради у животу. Једноставно је такав. Иде му све од руке, још више од памети. На трећој години је Факултета за физичко васпитање, био на размени студената у Шпанији. Има све десетке, не зна за неуспехе нити посустаје пред препрекама. Савладава их лако чак и када то изгледа немогуће. Ако настави како је започео студије биће студент генерације што ни мало није лако ако се узме у обзир и обавеза коју му намеће стони тенис, спорт који му је донео много радости и задовољстава у животу, али и одузео доста слободног времена и лагодног живота са друштвом из генерације. Успеси се постижу великим одрицањем и сам је свестан тога али се не одриче тренинга и такмичења. Изабрао је и занимање које ће му надоместити недостатак узбуђења кад престане да се такмичи.
Све је почело као игра пребацивања пинг понг лоптице преко сточића у дневној соби са татом. Једва је држао рекет у руци али се свом снагом упињао да погоди лоптицу која је одскакала према њему, неспретно је покушавао да и он "одсервира". Првог одласка у салу за тренинге и данас се сећа - молио је родитеље да послушају тренера Горана који је био сигуран да је право време да крене да ради са њим. И тако је све почело. Од буцмастог малишана који је тек провиривао изнад стонотениског стола, Ђорђе Павловић израстао је у витког, озбиљног момка, једног од најбољих стонотенисера у млађим узрастима у Србији.
Уследиле су недуго затим прве радости које победе могу да донесу, прве сузе које су осликавале тугу због неиспуњеног задатка. Али жеља да тренира, учи, напредује, никако није попуштала. Таленат својевремено једног од најперспекривнијих младих стонотенисера бивше Југославије, тате Дејана, пренет je у генима наследника, мамина упорност и истрајност нису дозвољавали да посустане када није ишло понајбоље у резултатима и у другим споредним, не мање важним стварима у животу. Све га је то заједно водило из турнира на турнир, из меча у меч, из победе у победу, у нове изазове и искушења.
Деценију и по касније, Ђорђу Павловићу, младом човеку са лепим манирима, отменог држања и одмереног става у понашању, изванредном студенту, већ се може приписати да је успешан. У спорту који није толико популаран као фудбал или кошарка али је свакако један од лепших и захтевнијих када је физичка и психичка спрема у питању, постигао је бројне запажене резултате - у мини кадетима је био у четири играча у Србији, у млађим кадетима (до 12 година) био је други, а онда, на завршној ранг листи у групи кадета ( до 14 година) сезону 2016/2017. завршио је на водећој позицији.
Била је то заиста значајна такмичарска година за њега. Био је трећи на Трофеју Београда, освојио је прву златну медаљу на једном бодовном турниру, у Пожеги, коначно подигао победнички трофеј на међународном турниру у Новом Саду - Новогодишњем Tibhar Cupu, а недуго затим и у Нишу на престижном Andro Grand Prix 2017. Учествовао је и на турниру светске стонотениске организације, Serbian Junior & Cadet Open-у у Београду, чиме се нашао на светској ранг листи младих играча.
- Најдража ми је титула са Новогодишњег турнира у Новом Саду. Полуфинале против Александра Грујића, сина прослављеног српског репрезентативца Бобе Грујића, кога сам ето из трећег покушаја успео да добијем, и финале против црногорског такмичара, Филипа Радуловића, преокретом, за сада су ми најдражи мечеви које сам одиграо, и можда најквалитетнији – говорио је Ђорђе о успесима које је бележио као адолесцент са 15 – 16 година.
Сјајна сезона одвела је младог Моравиног стонотенисера тог лета пред почетак средње школе на Балкански шампионaт, у бугарској Албени. Одлука да путује само је потврдила његову приврженот спорту који тренира. Није зажалио, а могао се похвалити и новом медаљом - бронзаном, у дублу са Владом Јовичићем.
- Мислим да сам донео једну тешку, али јако важну одлуку. Матуру сам пропустио због тога, али не жалим како сам преломио, било је то једно потпуно ново искуство које ми много значи – релао је тада превремено сазрео дечак кога су спортски успеси водили кроз живот.
Још срећнији би био да је уследио након овога и позив селектора за одлазак на Европско првенство али је нешто друго преломило нашта није могао да утиче, чак ни добром игром и одличним резултатима.
- Можда је тренутак када сам сазнао да не идем на Европско био најтужнији у мојој спотрској каријери. Не знам шта је било пресудно, али и даље мислим да није било лако селектору да одлучи ко ће отићи од нас четворице. Сви смо били слични по квалитету - Акош Бенке, Владимир Јовичић, Александар Чокић и ја. Знамо се од малена, велики смо ривали за столом, добри другови приватно, али сам се потајно надао да ћу, првенствено због тога што сам завршио сезону на првом месту, бити један од срећне тројице. Играче је предводио тренер Дорел Ардељан, али селектирало их је више тренера, и из неког разлога ја сам се ту нашао на четвртом месту – прилично сетно и помало разочарано присећа се Ђорђе.
Донео је Ђорђе својој школи коју је завршио као носилац Вукове дипломе бројна одличја. Највредније је оно олимпијско, златно, са Школске олимпијаде у Врању, маја 2016. Као средњошколац је исте године, с јесени представљао плањанску Гимназију на завршном државном такмичењу.
- Кад причам о стоном тенису видим да то баш и не занима моје другаре, многи од њих су и сами у неком спорту, фудбалу, кошарци, али стони тенис није у њиховом фокусу... Знам да им је драго због мојих успеха, подржавају ме да наставим даље. Био сам одушевљен пре поласка за Зрењанин, где се одржавало Републичко такмичење за средњошколце, када ме је друг Андрија Милошевић питао да ли би могао и он да крене, да ми буде подршка, био сам пресрећан због тога - каже и додаје да му је неизмерно захвалан на томе. Ситнице чине другарство правим, остају за сва времена у сећању и представљају некакав темељ вере у људе.
Подршка му је увек много значила - она коју је добијао од тренера Горана Павловића, сјајног стручњака и великог стонотениског ентузијасте, родитеља и пријатеља, свих које познаје. Понекад је и превише стрепео од њиховог суда, стварао притисак који се није показао као најбољи савезник пред меч. Временом је ојачао, оснажио се и постао рационалнији у сваком погледу, али је остао емотиван, срдачан и отворен за разговоре и сарадњу са свима.
- Стало ми је до мишљења људи који су ту, око мене, али превише размишљања о томе шта ће се десити ако изгубим или не одиграм добро, могло је да ме поприлично омете у игри. Знам да ми то ремети концентрацију, да ми није потребно, али мислим да сам и у психичкој стабилности доста напредовао, па ми се све ређе догађа да више пажње обраћам на такве споредне ствари. Успевам да се усредњсреним на оно што радим, учим, играм или радим неке друге одговорне и важне ствари у том тренутку. Кад сам на неком турниру највише ми одговара да су око мене људи који ми преносе позитивну енергију. Такав однос сам имао са тренером Гораном. Он ме је научио да када неки ударац не иде по плану пробам да га изведем па макар и промашио. Није ме критиковао али није ни дозвољавао да одустанем када посумњам у себе.
Како би био све бољи, Ђорђе је и као мали сваког дана тренира по неколико сати под будним оком тренера, уз спаринговање старијих играча у клубу. Најпозитивнија сазнања прикупљао је од старијег колеге Бојана, који је, уз сестру Лидију, био његов први узор. Бојаново искуство стицано најпре у Морави, потом у Звезди и другим клубовима, али и стрпљење са којим приступа раду са млађим клупским саиграчем, од непроцењивог су били значаја за Ђорђа играча и Ђорђа студента који упорно ради на усавршавању својих способности и вештина, ширењу видика и стицања знања да и он сутра буде добар тренер, узор млађима.
- Ђорђа као играча карактерише изузетно нападачки стил игре, помало са дистанце, са пуно ротације и спинова. Његова смиреност доприноси томе да лоптицу упути баш где је пожелео, а ментална издржљивост помаже му да најбитније поене преломи у своју корист. Напредовао је значајно у игри и резултатима из категорије у категорију. Постао је сигуран у својој игри, наступа све слободније и озбиљније. Победио је трему, тренинзима приступа изузетно мотивисано и озбиљно. Очекујемо да настави са добрим резултатима и добије место у националном тиму, где је тренутно на ширем списку – говорио је надахнуто о свом млађем колеги Бојан Павловић, момак који по свој прилици такође нема намеру да прекине стонотениску породичну традицију.
И како то бива, и Ђорђе би да постане професионални играч стоног тениса. Попут оних које сада не пропушта да одгледа на ТВ-у. Некада су му били идоли Кинез Ма Лонг и Немац Тим Бол... Сада на стони тенис гледа другачије, широм отворених очију, са пуно пажње и љубави, смиреном страшћу и стрпљењем којем га је досадашњи живот научио.
- Моја жеља је да једног дана будем врхунски стонотенисер, али, на жалост, чини ми се да је у Србији то мало теже, па ми сви говоре да ми школа буде на првом месту. То не значи да ћу одустати од овог спорта. Све озбиљније тренирам, прешао сам и на вежбе које нису карактеристичне за стони тенис, а опет утичу на игру, водим рачуна о здравом животу, спортска дисциплина ми је допринела да будем успешан на студијама. За сада ми је то циљ, не једини али најзначајнији јесте. Кад завршим шта сам планирао опет видим себе у спорту и око спорта. Преносићу ту љубав и знање на друге, млађе спортисте којима ће моје искуство бити подстицај да истрају - каже ведар, насмејани младић пред којим је успешна каријера педагога судећи по оценама које за сада ниже. Једноличне су, све саме десетке.
Не жели да се низ прекине, склад поремети и нека друга оцена буде уписана у индекс. Зато је похитао назад из Шпаније, са размене студената, да не пропусти нешто док учи шпански иако је тамо било добрих услова да се усавршава у спорту и надграђује своје способности. Има времена. Биће прилика за тако амбициозне и успешне младе људе који не одустају од својих снова нити одступају од циљева које су зацртали.
Стони тенис није "атрактиван" спорт. Мали број деце одлучује да га тренира, у медијима скоро да се и не помиње, а најмлађи јуре за оним што је видљиво, популарно и исплативо... Али и он има своје бисере, а док је оних који знају да их препознају и обликују - има наде за игру за плавим столом. Ђоле ће ту негде себе потражити и наћи одговарајуће место где ће дати све што зна и уме за дечаке и девојчице којима ће игра за овим столом бити изазов и избор коме ће остати доследни.
