Поплаве у поморавском крају
Бар једном у деценији Морава из свог корита избаци сву своју силину плавећи земљиште дуж целокупног воденог тока...
Надође Морава од киша, препуни њено корито отопљени снег са Рудника, Копаоника и питомог побрђа дуж њеног тока чији потоци и реке уливајући се у Мораву унесу у њено корито све што успут покупе. Прошири се плодним поморавским пространством и избаци из себе сву сулину и муљ. Тече помахнитало неутврђеним правцем преко њива, закрчи путеве, подрије куће, носи са собом кладе и почупана стабла. Сакупља у наручје све што успут сретне и разлије по раници сав вишак путујући ка Дунаву. Остави за собом пустош, уништи летину и имања недужних људи који су мукотрпно стварали иметак. Разори све, подрије путеве, усковитла грање око стубова мостова... Понесе са собом у помахниталом помору животиње, људе, дрвеће... аутомобиле.
Понавља ове радње Морава с времена на време, тек да подсети да се укротити неда и да јој исправљање меандара није смањило моћ и да човек још много мора да учи од природе борећи се са њом. Борба против водене стихије плански и на основама науке започела је у Поморављу у 19 веку, оснивањем комисије за регулацију Велике Мораве на чијем челу је био некада Јосф Панчић. Стварна одбрана, како пише у својој монографији о Великој Морави, Миодраг С. Поповић (Морава краљица српских река), интензивирана је у послератном периоду у време обнове земље. Оснивањем Дирекције за уређење слива Велике Мораве 1958. године подижу се одбрамбени насипи, пресецају меандри, врше антиерозијски радови и стварају мање акумулације на притокама. Све ове превентивне мере имају задатак да спрече изливање Мораве из корита за време великих киша, временских непогода и услед наглог топљења снега на планинама дуж њеног воденог пута.
Да би се заштитио човек је премештао читава села са обала реке, на водоплавним подручјима подизао даме. Борба са воденом стихијом била је налик рату са титанима. Некада се завршавала успешно, чешће са огромним жртвама и великом материјалном штетом. Одвајкада је Морава плавила, мање док су се уз њене обале уздизала огромна шумска пространства. Тада су уз њено корито људи формирали насеља, да би уживали благодати реке, али су временом, крчењем шума оголили пространство и угрозили опстанак уз воду. Поповић бележи да су после Првог и Другог српског устанка дислоцирана села Јовац, Мијатовац, Ракитово, Кушиљево, Породин, Жабаре, Марковац и да је ово последње место чак пет пута мењало локацију.
Становници Аџибеговца (Старог и Новог села) бежећи од Мораве подигли су се на околна узвишења и формирали нова насеља. И сада постоје одређени потези у атарима Новог и Старог села који указују на постојање насеља око реке. На тим местима су плодне њиве и увале у којима се понекада, у време јаких киша формирају баре и плитка језерца. Некада је и Велика Плана била ближа обали Велике Мораве, на локалитету Селиште, све док се нису сконцентрисали око Гложе где су били довољно удаљени од могућег поплавног таласа из Мораве. Становништво Ливадице се у неколико наврата селило са леве на десну обалу, све док се нису довољно удаљили од корита Мораве чије воде су им правиле штете на имањима и окућницама. Низводно, села Александровац, Пољана и Лучица имали су сличне проблеме приморани да беже од изливања реке, селили су своја имања на сигурније локације. Чува се документ којим житељо Ореовице у жабарској општини 1822. године кнезу Милошу Обреновићу шаљу допис о пресељењу села: „Сељаци Оровчани будући сваке године лети и зими од Мораве потопљени, тако да су принуждени бивали с децом у то време бегати и по таванима крити се, сагласе се пре две године сами између себе, да оставе то место и на друм између Жабара и Проова ( данас Александровац) да изађу, где им је угодније живети. По сагласју свих сељана, кметови и одличнији људи, видећи на старом месту сваке године через воде велику штету, изиђу на уречено место и себе удоме и више од полак села изашло је.“
Неколико година касније и житељи Аџибеговца, потписом кнеза Симеона Радојковића, старешине Среза јасеничког, молили су српског кнеза да им одобри пресељење са 40 домаћинстава на сигурнију територију мање угрожену од поплава. Због ћуди Мораве локацију је мењало село Липе, па и Осипаоница смештена на размеђи Језаве и Мораве. У горњем Великом Поморављу села Мијатовац, Ракитово, Јовац, Двориц и Сињи Вир најпре су били на десној страни Мораве, да би око средине 19. века два пута измештали насеља на супротну страну воденог тока плавне Мораве. Имао је више пута потребе за пресељењима из истих разлог живаљ села Обрежа у Параћину и села Жировница из Ћиприје. У Крушару је почетком 19. века приликом једне поплаве Морава је усмерила ток на исток и поделила село. Делимично су се исељавали са огњишта житељи села Доњи Катун и Доње Видово стварајући нова насеља са променом имена у Горњи.
Некада су поплаве чешће биле у зимском периоду а условљавала их је појава леденог покривача крајем зиме или у рано пролеће. Постоје белешке да је у том периоду дебљина леда бивала и по пола до целог метра. Река се могла пуним колима прећи са једне на другу облау. Проблеми настају кад ојужи и почне да се топли снег и лед. Поломљени лед се кретао поплавним таласом до прве препреке где је за собом остављао пустош. Велику количину воде доносиле су Моравине саставнице и притоке Јужне и Западне Мораве. Вишак воде се изливао из корита и плавио околно земљиште. Санте леда су често правиле огромне баријере на кривудавим меандрима због чега је човек водио бесомучну даноноћну борбу да спречи катастрофе.
Бујичне поплаве су се догађале у било које доба године, изазивале су их подземне воде и повећан водостај на рекама. Снажне провале облака у Шумадији и Хомољу повећавале су ниво воде Лугомира, Белице, Раче, Лепенице, Јасенице и Ресаве доносећи, уз велику количину воде огромне наносе, правећи поплаве у свм приобаљу. Уливањем веће количине воде у Мораву утоке су подизале ниво реке и доводиле до опасних и честих изливања вишка воде изван корита Мораве. Последице су биле катастрофалне за Поморавље, Годоминско поље и Браничево. Једна таква поплава широких размера нивоа еколошке катастрофе догодила се 2014. године када је готово цела Србија око већих река била под водом. Страдали су брањени и небрањени делови насеља, водена стихија је уништила усеве, потопила кућа, разорила путеве. Борба са поплавним таласом трајала је петнаестак дана, а од последица и штета нису се најугроженије територије ни данас опоравиле.
Морава у време изливања набуја и полуди. Тешко је тада у мирној равничарској реци препознати Мораву која носи све пред собом. У време своје хировитости прелази преко корита и излива се на више стотина хектара у свом окружењу. Околина личи у таквим призорима на језеро, мање морске увале и непрегледне водене површине из којих извирују врхови крошње дрвећа и кровови кућа. Тек када се вода повуче у корито сагледава се пустош коју је оставио поплавни талас чија је брзина у тренутку изливања два до три пута већа од брзине тока реке. Из тих разлога има рушилачку моћ и носи све пред собом. Установљено је да изливање воде из Мораве почиње када водостај реке достигне 450 сантиметра а брзина кретања воденог таласа буде 650 кубних метара у секунди. Катастрофалне поплаве се догађају када је ниво воде мерен код Љубичева изнад 550 см.
Поплаве су све до радова на регулацији Мораве биле готово редовна годишња појава. Катастрофалне поплаве регистроване су у послератном периоду 1961. године када је под водом било више од 25.000 ораница најквалитетније поморавске земље, потом 1963, 1965, па десет година касније 1975, а исто се поновило 77. и 78. Један период је потрајао без великих штета од поплава да би се осамдесетих и деведесетих догађале исте појаве са огромним штетним последицама. Велика поплава уследила је ратне 1999. године, када је тек почела обнова земље након бомбардовања. Под водом је било цело Поморавље, велики део Шумадије и западне Србије. Саобраћај је у Великој Плани био у прекиду, користиле су се обилазнице да би се ишло до Београда, Крагујевца и Смедерева.
Катастрофалне поплаве увек опомену и подсете да није довољно урађено на нивоу државе и локалне самоуправе на заштити водотокова од поплава. После изловања река отпочне систематско чишћење и регулација корита потока, канала, мањих речних токова које људи закрче бацањем отпада. Подижу се бране, ојачава и продубљује корито. Међутим, поред борбе са воденом стихијом и исправљања меандара реке, у борбу од поплава би, како кажу географи Зоран Маринковић и Лазар Мирчић, исто истичу биолози а нарочито горани, требало кренути пошумљавањем терена, не само приобаља него и голог земљишта далеко од реке. Препоручује се и рационално обрађивање земљишта, доношење административних и казнених мера за заштиту воде и корита реке.
„Системом мера које је човек већ предузео да би се заштитио од водене стихије, промењен је изглед река и пејзажа кроз које оне протичу. Морава постаје канал са одбрамбеним бедемима, али још није савладана. Ова „луда река“ је непредвидива па и ако притајена од 1980. године, када јој се прохте може бити јача од човека. Зато на њу треба гледати са неповерењем и великом обазривошћу.“ Ово је порука коју је оставио добар познавалаци и заљубљеник у воде Мораве, локални хроничар и еколог по убеђењу, Миодраг С. Поповић. Да је био у праву показало се кобне по Србију и Поморавље, 2014. године када је под водом била готово трећина Србије. И после тога, спорадично, готово годишње једном запрети Морава или снажним замахом поплавног таласа избаци јед и силину из свог корита. Поплави и разори оно што човек ствара. Коначно, човек би морао да размисли колико је сам крив што му река тако враћа и шта све може да уради да би се укротила Морава кад надође и побесни. Да би живели у симбиози морају да попусте обе стране – свака по мало.
