Романтична страна највољеније српске реке
Шумори Морава, мутна и спора, носи собом муљ и речни нанос који ће избачен из корита оставити за собом плодно земљиште на коме ће нићи нови животи; крије у својим водама добро чуване тајне, дубоко скриване од незаборава које се поверавају само највернијим пријатељима...
Ушушкала је Морава у своје увале, међу спрудове, у шикарама и на својим разуђеним обалама, блатњавим и шљунковитим стазама, највеће моравске тајне. Догађале су се око њеног замућеног тока најчудније и најзанимљивије животне приче чији су јунаци људи срцем и душом везани за реку. Многи од њих већ броде небеским пространством тужни што је с висине, као изгладнеле птице, посматрају док се бори са вировима, како ваља сасушено грање, преврће набујалим таласима изваљена стабла, одбачене ником потребне олупине, пластичне флаше, кесе пуне отпада...
Разноси коритом приче о великим и мање снажним дозвољеним и забрањеним љубавима. На њеним обалама рађале су се и распламсавале љубавне ватре, умирали снови и подгрејавале наде да ће све бити добро и срећно као у бајкама у које одавно нико не верује. Била је састајалиште парова који су под окриљем ноћи и освит дана гледајући у њене воде сањали неостварене снове. Ко се под звезданим небом није љубио на одсјају реке не зна да постоје романтична места на којима се заборављају овоземаљски проблеми и стрепње бацају у воду...
Прича о Морави не би била комплетна када се макар у једној реченици не бисмо присетили људи чији су животи били уско везани са њеним бићем. Поистоветили су свесно, уз њену велику гравитациону моћ, своје битисање са Моравом; давала им је и односила све што су желели да јој предају као терет са плећа које би она носила далеко од њих. Око старог Жабарског моста живот се одвајкада одвијао као у причи. Главни јунаци романа чија је радња смештена у њено окриље, ту око спруда и око стубова дотрајале конструкције гвозденог моста, били су Јанко, Чибук, Шиша, Срба Де Моравис, Мија Шућур... Тек стасали младић Брана Јеремић је тог врелог летњег дана са моста направио задњу ласту и заронио у плићак. За непунолетног вишеструко талентованог младића био је кобан скок изведен перфектно, са састављеним ногама и широко раширеним рукама.
У њеним водама као зла слутња последњи удах ваздуха осетили су најхрабрији из готово сваке генерације момака који су изводили скокове са најудаљенијих лукова старог моста. Млади, прелепи, пуни живота, тек закорачили у свет одраслих - један од њих је Бранислав, син чувеног Воје Јеремића, други Драган Стојадиновић, обичан момак пред којим је била будућност, гимназијалац Зоран Минић, кошаркашка нада Дарко Кукић... У водама Мораве завршио је и Јанко Ракићевић, угоститељ, један од симбола Вагончета на Морави, ресторана који је као истрошени део композиције путничког воза примао путнике на обали Мораве, на узвишењу педесетак метара од стубова старог моста. Иако је био налик старој олипини, купе воза је послужио као склониште пецарошима и ловцима, био је место где су многи годинама пили кафу, наздрављали уз чашицу и причали свакојаке приче сличне онима које су приповедали воденичари и помељари у трошним моравкама, још давно, кад је Морава окретала витла многобројних воденица дуж њеног тока.
Срце је издало тог задњег пута кафеџију Јанка и заједно са аутомобилом одвукло га у моравски вир. Трајало је дан и ноћ трагање за њим. Нашли су га рониоци заплетеног у грање око бетонских стубова старог моста. Гледао је широм отворених очију у реку из које није испливао, као безброј пута пре тога. О том догађају сведочи камена плоча са уклесаним личним подацима човека који је оставио живот на Морави. Осим имена и презимена ништа не сугерише да је Јанко волео Мораву и да је својим присуством на њеним обалама, радећи у вагончету, трасирао пут новим угоститељима, показао место поред реке које је постало излетиште са десетине викендица, неколико ресторана, колиба за одмор...
Вагонче је први угоститељски објекат постављен на овом месту. Пре сплавова на Дунаву и Сави, налик познатим чардама у питомини војвођанске равнице, овде је, тачно између два моста, пре готово пола века, био постављен ресторан на води. Нека врста претходнице монденским сплавовима без којих се не може замислити луди провод у престоници и због којих је Србија омиљена дестинација странцима у време празника и годишњих одмора. Данас је на том месту модеран ресторан истог имена. „Сплав“ је његов власник Раде Матић сагрдио са идејом да се на овом месту гост одмори, ужива поред реке, гледа са терасе у воде Мораве и пожели да поново дође због свега – Мораве, добре хране, пријатног амбијента. Деценију и по после ове одлуке потврђује да није без разлога баш ту поставио темеље свог угоститељског објекта. Између огромних стабала врбе, на десетак метара од обале одакле се пружа поглед на реку, на стари и нови Жабарски мост, где време протиче споро, лењо као ток Мораве. Умирује и релаксира жувор Мораве, тихе замућене реке која готово лепљива на летњим жегама кривуда око стубова носеће конструкције моста. У пролеће и јесен кад набујала прети да искочи из корита и свом силоном разлије вишак воде преко небрањених обала, постаје стрепња и изазов.
Воле Плањани да дођу викендом, празником, обичним данима да поделе радост и бригу са Моравом, граде око мостова викендице, подижу објекте за развој туризма и угоститељства. На широком пространству које има намеру да постане излетиште градиће се спортски терени, обећавају амбициозни планови руководства. Ту се по прецизно утврђеном календару догађаја заустављају регате које плове Ибром и Моравом до Дунава, организују концерти, скупови бајкера и кулинара. Кува се око ресторана Стара воденица чорба и пасуљ, одржавају изложбе паса и дешавају оне помодне ствари од којих не бежи савремени човек. На истом овом месту врши се посмтрање птица, пребројавају станарице и селице, овде радо одседну ловци и заподену ловачке приче....
На овом малом простору од неколико хектара и неколико стотина метара обале у ресторану Драгоја Живановића Шише окупљали су се рубитељи реке, сплавари, регаташи, фолклораши, учесници ликовне колоније, орнитолози, киноилози, еколози, биолози... У дворишту су своје скупове организовали чланови разних идружења, песници, сликари, спортисти. Организовани су боравци за особе са инвалидитетом... Код Небојше Ивковића Чибука „на гајби“, радо су свраћали рокери – Најда, сви чланови Смака, афирмисане и мање познате рок групе. Чибук је био легенда Мораве са кожним шеширом на глави, каобојским чизмама и морнарском мајцом. Поштапао се и кретао споро, корак по корак, застајкујући се повремено да не изгуби равнотежу...
Толико је волео Мораву да је није напуштао ни зими; по дубоком снегу батргао се око колибе и пркосио мразевима и ветру који је хладнији дуж Мораве него на било којој ветрометини у граду. Пуцкетала је ватра у његовој фуруни, са најмодернијих музичких уређаја ширила се увек тиха, пријатна музика која је позивала на плес. На зидовима су висиле као немарно развучене завесе похабане рибарске мреже, поред врата је стајао фењер, а на полици од расточеног прозорског окна могле су се наћи разне ствари извучене из Мораве, клао реликвије и симболи пролазности. Спавао је на дрвеном кревету налик оном из цртаног о Фреду Кременку, покривао се ћилимом и на поду држао овчије крзно и крпаре у дугиним бојама. О клин је висила пушка... Топлина се ширила кућом, она стварна и у метафоричном значењу, чим се прескочи праг улазних врата.
Гости су му били сви пролазници, не само пријатељи него и случајни посетиоци овог дела моравске обале којима је бајковито деловао призор његове кућице у свако доба године. Лети је дрвена колиба, са терасом над водом, цвећем у лонцима и каменим жардињерама била као кадар из филма. Зими дрвеће окићено ињем, оџак из кога је вијугао густи дим одавали су гостопримство и упућовали на сусрет са домаћином. Мирисало је на кувану ракију, печене паприке, сарму и рибу. Како кад. На ражњу се окретало прасе кад се најаве страствени љубитељи реке који су заједно са Чибуком испредали чудне приче о Морави, гребали маглу над модрозеленом реком и тражили симболику у светлима која су се пробијала кроз таму на супротној ливађанској страни.
Чибук није имао потребе да напушта своје огњиште крај Мораве, осим повремено, кад га приморају обавезе да дође у „цивилизацију“. Сви су ишли њему "у походе", жена деца, унуке... познаници који су му постали пријатељи и верни посетиоци након првог сусрета са моравском идилом коју је делио несебично са свима. Мали рај на води који је он први осмислио за себе и своје најближе донекле је утицао да готово преко ноћи оживи овај део речног корита. Досељавали су се око њега и поред њега многи као Ђуре, па Шљиванчанин, Георгијев и остали редом...
Говорио је често да га је Морава и боравак у кућици на обали реке опоравио после тешке и дуготрајне борбе са здрављем. Да је пожевио дуже него што се пре времена поздравио са животом, био би опет ту негде, на Морави и око ње. Без воде, чамца, без кафе на росом окупаној тераси свог дома и штапа нико није могао да га замисли. Био је и остао легенда Мораве, баш као и Шиша, још један моравски вук који се недавно придружио Чибуку да одозго мотре на кривудави ток реке која запрети повремено да однесе све пред собом што су годинама стварали.
Шиша је, без дилеме, био пионир готово свега што се догађало на Морави некада и сада. Први је као номад дањивао и ноћивао у бараци испод новог моста и надгледао како расте грађевина осмишљена да замени стари мост. Са Владом Сјеклоћом, пројектантом моста, утирао је пут боемском животу на води. Кад су се по обављеном послу повукли са Мораве мостоградитељи, направио је своју оазу мира. Колиба је временом добила облике кафанице у којој је могло да се нешто попије, добро поједе и преспава. У рустичном амбијенту, са ћилимима, архајичним предметима, једном заробљном врбом усред дневног боравка, све је личило на амбијент који подсећа на топли дом. Камин са отвореним ложиштем, шанк од цигала, сто од дрвених греда, таваница са стакленим пропустима кроз које се могло видети грање и звездано небо. Баш ту, у тако топло ушупканом простору најлепши су били дочеци Српске нове године у оно време када се није смело „србовати“ јавним показивањем свог националног идентитета.
Код Шише су свраћале делегације општинског руководства са гостима у званичним посетама општини, долазили су да одморе и науживају се свежег ваздуха и домаће хране академици, доктори наука, уметници, владике, њеуму увек драги познати и непознати посетиоци. Дочекивао је регате Моравских тајни, сплаваре на успутној пловидби од Ибра преко Мораве до ушћа у Дунав. Правила су се овде масовна весеља, крштења, свадбе и славили рођендани. На отвореном , под ведрим небом разапињали су се шатори, организовали уранци, по дворишту постављали столови, у глиненим лонцима се кувао пасуљ, на жару пекао кромпир... Фолклорци су допуњавали „угођај“, локални тамбураши увесељавали госте.
Придружио се скоро још један боем небеском оркестру љубитеља реке. Талентовани самоуки сликар Срба Милошевић је привлачећи пажњу туриста на Мон Мартру свом потпису додао одредницу De Moravis и као такав је био довољно живописан да водеће домаће и неколико француских телевизијских кућа са њим направе репортажу и вину га у свет познатих. А колико је волео Мораву довољно говори управо тај додатак имену – Срба од Мораве.
Нема више оваквих призора са Мораве, све је попримило неку другу, модернију димензију. На ледини у близини воденице на старом мосту постављају се бине са милион сијалица и бучним појачалома. Пале се бакље да осветле простор, пије се махнито директно из точилице и раде још неке ствари које нису појмљиве онима који се могу сматрати зачетницима боемско-кафанског живота под окриљем реке... Морава тече исто као и некад. Углавном тамно зелена, мутна и набрекла, лења и спора кад опадне водостај...
Чини се као да пред очима промиче последњи талог некада снажне и моћне реке. Носталгична сећања јављају се само онима који су оставили године на њеним обалама надајући се да ће увек велика и моћна српска река бити крвоток Србије и део свих нас који је волимо и боримо се да остане онаква каква је била некада - огледало Србије и свих нас.
