Пројекат „Сазнај препознај пријави“, подржан од стране Министарства омладине и спорта Републике Србије, који са средњошколцима из 7 градова Србије реализује УГ „Свет речи“ као наставак борбе младих против свих облика насиља, овог пута родно заснованог, завршен је конференцијом на којој су сумирани резултати шестомесечног рада едукатора и ментора у школама и представљен електронски зборник богато илустрованих литерарних радова приспелих на конкурс реализатора пројекта. Ових дана биће представљено издање ученичких радова учесника конкурса „Оне које су заборављене“ и у писаној форми.
Жене чије дело се памти, које су задужиле човечанство стваралаштвом, научним достигнућима, херојством или неким другим племенитим особинама због којих су заслужиле место у историји, подстакле су средњошколце Србије да литерарним радовима скрену пажњу вршњацима и јавности на „Оне које су заборављене“. Плејаду бесмртних женских ликова преточених у јунакиње двадесетак есеистичких радова чине Марија Кири, Десанка Максимовић, Флора Сандс, Алис Ги Бланше, монахиња Јефимија, Фрида Кало, Драга Љочић, боркиња гвозденог пука Милунка Савић, жене лекарке и медицинске сестре које су изнеле рат на својим рукама борећи се за животе рањеника... Јунакиње ученичких радова су и Софија Соја Јовановић, Деса Глишић, Јелисавета Начић – родоначелнице српске уметности, архитектуре, карикатуре и сатире, позоришног стваралаштва. Писали су учесници конкурса и о Милици Стојадиновић Српкињи, помињали сестре Мирабел, Милеву Марић Анштајн, активисткиње за женска права Клару Цеткин и Луиз Циц...
Првонаграђена Милица Михајловић из Пожаревачке гимназије, у само једној вешто конципираној реченици, поручила је вршњацима оно што би за многе требало да буде суштина живота. „Вођена мозаичном и поучном, али и хаотичном и прозаичном животном причом сликарке Фриде Кало, схватила сам да мисао „НЕ МОГУ“ заиста треба избацити из било чијег ума“. Образложила је младалачки, дубоко мисаоно, да je због оваквих лекција које је неопходно применити у пракси, врло важно афирмисање жена које су радиле на својој амбицији упркос родно неједнаким конвенцијама и мнењима, али је исто тако важно да идемо у корак са временом и да подржавамо хероине данашњице које се боре против насилника, политичких тортура, злостављача и мрзитеља жена...
Међу женама које су обележиле своје доба и надживеле време у којем су стварале у ученичким радовима нашла се и Софија Јовановић, носилац албанске споменице, прва жена примљена у војску Србије, ратница која је обављала најтеже војничке задатке, српска Јованка Орлеанка... Хероина која је пре коначне одлуке да може у ратни поход одбијена образложењем да је од Бога грех да умре млада и лепа, задивила је неког ко живи сто година после ње. Дијана Будисављевић, хуманитарка аустријског порекла која је из логора Стара Градишка, за два дана успела да изведе више од 1000 српске и јеврејске деце инспирисала је ауторку једног од приспелих радова на конкурс да размишља о равноправности полова.
Знају млади и за Ану Ахматову, руску песникињу, кандидаткињу за Нобела, жену којој је стаљинистички режим забранио да пише... Топло и осећајно, патриотски захвално писали су и о Надежди Петровић, српској сликарки, болничарки која је у Великом рату положила живот бринући о рањеним српским војницима. Међу јунакиње ученичких есеја нашла је једна права принцеа – Дајана Франсис Спенсер, борац за женска права, племкиња која је добротом и хуманитарним ангажовањем широм света улепшавала живот деци са сметњама у развоју, била је и остала запамћена као анђео мира.
Један од есеја говори о достигнућима српске скојевке, младе научнице Браниславе Бране Перовић Нешковић, некадашње директорке Института за нуклеарне науке Винча. У аналима установе забележена је као прва жена ангажована на пословима који су до тада били привилегија мушкараца.
Јунакиња једног рада је Живана Жанка Стокић, глумица, најпознатија Нушићева „Госпођа министарка“, истрајна боркиња за женска права. Пркосећи грађанском моралу стављала је жене у исту раван са недодирљивим мушкарцима. Остала је упамћена као уметница чији је живот био мање вредан од уметности, жена која је утрла пут будућим женским ликовима на позоришним сценама Балкана.
Међу заборављеним женама нашла се и једна уметница чије име траје последњих неколико деценија. Другачија од свих, Слађана Милошевић, је жена која је играла против правила са чврстим ставом и циљем. Није пратила начин садашњег живљења и ишла је изваан граница. Тако је рок-панк српску певачицу видела једна ученица и сврстала је у жене које су се јавно ангажовале својим делом за женска права.
Прва жена режисерка филма, прва жена шеф студија, прва у мушком занату инспирисала је једног савременог младића да о њој напише свој есеј. „Нема ништа повезано са постављањем филма што жена не може да уради тако лако као мушкарац, и нема разлога зашто не може у потпуности да савлада сваку технику уметности“ написао је у свом раду о Алис Ги Бланше, гимназијалац извлачећи из мрака америчку редитељку која је својом појавом на почетку 20. века скренула пажњу на себе измаштаним наративима о бебама у купусу док су ондашњи филмки ствараоци на целулоидној траци бележили филмке вести. Не без разлога, њено име филмофили стављају у исту раван са браћом Лимијер.
Овом констатацијом ондашњег филмског критичара на најбољи могућ начин младић из доба модерног филма је окарактерисао способности жена алудирајући на чињеницу да ништа на овом свету није само мушки посао, да ни онда, још мање сада, нема тих занатских, уметничких и стваралаћких домета којима нису вичне жене.
Место међу заборавенима нашла је и млада, рано преминула српска књижевница Анђелија Лазаревић, ћерка доктора Лазе Лазаревића, познатог српског књижевника, која је скренула пажњу на себе крајем 19. века и почетком 20. песмама и сликарском техником наученом у студију чувене сликарке Бете Вукановић.
„Данас , у 21. веку жене се још увек боре за своју равноправност, за своје место у донекле суровом свету мушкараца. Ипак, некада је то било баш тешко, јер је судбина жена била унапред одређена. Родити женско дете значи спремати га за удају, домаћинство и рађање. Ретке су биле оне које су пркосиле нормама, које су устале и изнедриле велика дела за човечанство. Њихов пут је био пун препрека, неразумевања и оспоравања. Ипак , нису се дале поколебати“ записала је једна од учесница конкурса и есеј посветила Вилхемини Мини Караџић.
Говорећи о Милени Павловић Барили, један младић је написао да вековима траје борба за равноправност полова, да су значајни историјски периоди имали своје јунакиње које су се бориле за женска права и преносиле аманет новој генерацији жена да се борба настави све до победе. „Што више времена пролази, покрет равноправности полова постаје све популарнији, што је добро, али нажалост увек постоје људи који нешто добро и праведно претворе у нешто ужасно и неправедно“. Детиње искрено скренуо је пажњу савременом човеку, друштву и заједници да је крајње време да се рат оконча тако што ће жене по свему бити изједначене са мушкарцима када ће и престати потреба да се боре за равноправност полова.
„Напослетку, много жена је заслужно и жртвовано да би женски род данас имао омогућено радно место, право гласа и изношење мишљења у друштву. Бити жена не значи само давање потомства, завршавање кућних послова... Бити жена је доказ да су и оне биле и биће потребне да свет буде боље место“.
