Како је бивши „колонац“ Ђорђе Стојановић нашао браћу
Прича о Милошевцу, најхуманијем селу у Србији, чији су житељи за девет деценија постојања установе за породични смештај и усвајање деце збринули скоро 6.000 малишана без родитељског старања, преносила се светом на разне начине. О колевци хранитељства сазнавало се из сећања бивших штићеника, текстова и емисија у средствима информисања, посета познатих личности и званичника селу... Бивши штићеници су тражећи своје корене и своје најрођеније користили слична проверена средства – установе, медије, популарне емисије. Преко центара за социјални рад, месних канцеларија, општина и градова из којих су донети као деца у хранитељске породице, преко новина и телевизијских емијија, штићеници су најчешће проналазили своје трагајући за њима често на најневероватније начине. Тако је Ђорђе Стојановић Црни искористио прилику да преко емисије „Све за љубав крене“ крене у потрагу за браћом, а када се одважио да уђе у ријалити програм „Велики брат 2007.“ успео је да комплетира породичну слику која му се током већег дела детињства у Милошевцу непрестано враћала.
Појављивањем у ријалити шоу тамнопути укућанин скренуо је пажњу на себе добротом, искреним, отвореним приступом свему што га окружује, лепотом душе и осмехом који га упркос тешком животу никада није напуштао. На кастинг је отишао пун наде да ће бити позван можда баш због неуобичајеног изгледа за једног Србина што би му дало прилику да мало среди прилично несређен живот. Маштао је да га неко примети, да можда сними неку рекламу, добије награду да се скући, а ако га Бог погледа и срећа му се осмехне да свакодневним појављивањем на телевијији нађе два рођена брата о којима ништа више није знао осим да постоје.
У то време, иако је премашио пунолетство и није био под окриљем закона, имао је још једну „хранитељску породицу“, удомили су га Радослав и Данка Мићовић, породица из Велике Плане. Били су му узданица и подршка, подстрек да настави са трагањима за браћом.
- Случајно смо га упознали. Деловао је чисто, неискварено, поштено као дете. Када сам видео где станује, душек на поду, телевизор на карткоској кутији, без чивилука и макар столице за седење, спаковао сам његове ствари и довео га код нас. Увек ће имати за још једног, сложили смо се сви – прича Радослав, глава куће, присећајући се дана када је Ђорђе ушао у њихове животе.
Имао је Црни Ђорђе тешко деињство. Уз помоћ својих нових штићеника одлучује се да оде у емисију „Све за љубав“ да потражи браћу, реши административне проблеме у вези са станом своје мајке. Сазнао је да му је отац Либијац, био запослен у амбасади у Београду где је заволео Српкињу Јелку Стојановић и са њом изродио троје деце – синове Рајка, Кристофера и Ђорђа. У породичној свађи његов ујак је избо ножем оца и деци се од тада губи сваки траг. Јелка је завршила у душевној болници деца по свету. Ђорђе у Звечанској, потом у Милошевцу у хранитељској породици, па у Белој Цркви где је изучио занат. По одслужењу војног рока, немајући где вртио се у Белу Цркву, у дом у коме је боравио за време школовања. Тамо су га испратили уз образложење да о пунолетним лицима из хранитељских породица више не брину.
Беспомоћан, без игде иког свог, запослио се на некој фарми у Врачевом Гају. Два месеца је чувао стоку, радио тешке физичке послове, зарадио 200 марака и обрео се на железничкој станици у Београду. Ушао је насумице у први воз незнајући куд га живот даље води. У Подгорици одлучује да на мору окуша срећу. После тога је редовно, као сезонац одлазио у Будву. Ради, уштеди неки динар да преживи зиму, лети се враћа...
Много тога занимљивог везано је за боравак Ђорђа Стојановића у кући својих последњих хранитеља који су га прихватили као своје дете иако је већ тада био далеко од пунолетства и могао је сам да бринбе о себи. Сећају се њеовог првог одласка са новом породицом у госте на славу. То је за њега био божји дар. Први се спремио и сео на задње седиште између двојице новостечене браће. Загрлио их је и почео да пева. А певао је често иако му то баш и није ишло од руке. Заиграо би и коло, веселио се као да је међу својима. Није волео да иде у град, радије би био у кући са домаћинима. Причао и планирао шта све треба да се уради. Кућу у којој је боравио доживљавао је као своју.
Док је био код Мићовића, Радославу је позлило. Имао је мождани удар. Случај је хтео да га од свих укућана баш Ђоле нађе и помогне му, одведе га код лекара. Бринуо је кад се вртио да на време попије лек, редовно иде на контролу. Понашао се као прави син.
- Кад сам га видео у болници, онако црног у свој белини собе, поред лекара и сестара у белом, као из димњака да се спустио, уплашеног, са сузама у очима и сам сам заплакао. Заслужио је добротом да му живот пружи ону лепшу страну и да коначно буде срећан – коментарисао је тада Радослав, наглашавајући да би и његов живот можда кренуо другим током да се нису испреплетали њихови путеви.
За то, и за сво добро које је чинио као чисто неискварено дете, Ђорђе је награђен остварењем највеће жеље. Нашао је браћу, Кристофера и Рајка и дознао да има још једног полубрата Габријела.
Брат Рајко са породицом живи у Паризу. Са три године га је усвојио брачни пар из Пожаревца на привременом раду у Француској. Успешан је инжењер биомедицине. Има и породицу. Кристофер је у Немачкој. Вози камион, ожењен је Немицим, има и он породицу, жену Биргец и ћеркицу. Полубрат Габријел, потпуно различит од браће по боји коже, негде је у Италији. Родио се после Кристофера, а пре Ђорђа и Рајка, док је мајка била одвојена од њиховог оца и живела у браку са другим мужем који је потом умро. Поново се вратила првом мужу и са њим родила још двоје деце – Ђорђа и Рајка. Ђорђе се једино сећа Кристофера јер је био старији од њега, за Габријела није ни знао. Усвојила га је једна италијанска породица, власник луна парка који је неко време живео у Војводини, а потом одселио у Италију.
Кад је изашао из куће „Великог брата“ Ђорђе је пет сати причао телефоном са Кристофером. Последи пут се са њим видео још док је био у хранитељској породици у Милошевцу.
- Поздравили смо се и он је отишао у свет, трбухом за крухом. Живео је неколико година код породице Марјановић у Београду, а са хрватским пасошем одселио у Немачку. Ситуиран је лепо живи. Док смо причали цео живот смо изврнули наглавачке. Он је говорио о својим мукама и сналажењу у свету, ја о мојим патњама и жељама да га нађем
Био је тада, те 2008. године пресрећан јунак ријалити програма. Широки осмех претио је сваког тренутка да се претвори у заразан смех који га је пратио кроз живот као заштитни знак од свих недаћа кроз које је пролазио као напуштено дете. Од уласка у кућу Великог брта сви су по мало полагали право на његов живот. За јавност је био српски Форест Гамп. „Емошен“ и штампа су свим силама и средствима, користећи његову популарност покушавали да му нађу браћу, остали су знатижељно пратили причу о његовом трагању и тужном животу очекујући хепијенд.
- Чудна је ствар бити популаран – причао је тада Ђоле и освајао срца заинтересоване јавности за његов случај.
- Ја, који сам био целог живота непопуларан, невидљив и никоме битан, одједном сам неко о коме се пише. Док сам одрастао у хранитељској кући, у Милошевцу, имао сам проблем са бојом коже, у сукобу са собом због свега што ми се догађа, без идентитета, лишен родитељске пажње и љубави. Нисам знао ни ко сам ни чији сам. Од мене само име и прзиме. Сам Бог зна колико сам променио породица у којима сам живео. Чак сам за једног деду мислио да ми је прави деда – причао је тада Ђорђе, штићеник Центра у Милошевцу који је одрастао верујући да су му оца убили, а браћу расули по свету.
- Први контакт са Рајком је био испреплетан различитим емоцијама. Били смо одушевљени што смо се нашли. Ја га никада у животу нисам видео нити је он знао да постојим. Био је срећан што се чујемо, али и растужен због свега што се дешавало око нас и наших родитеља. Са Кристофером се нисам чуо ни видео скоро деценију – причао је усхићено, по срећном завршетку приче, ондашња медијска звезда Црни Ђорђе.
- Срећан сам што сам нашао браћу, то сам желео целог живота. Преко неких добрих људи српског порекла сазнао сам да је мој отац жив и да живи у Малију, на западу Африке – обавештавао је тада јавност о свом путешествију Ђорђе.
- Требало је видети те братске загрљаје и Ђорђа, који је најемотивније поднео сусрет са двојицом браће, братаницом Милом и снајом. Плакао је као мало дете и говорио да не може да верује да је дошло до сусрета о коме је маштао цео живот – писали су тада новинари користећи изворе „Емошна". Ђорђе је потврдио да је пресрећан што је посетио браћу и да се нада да ће у блиској будућности сви бити срећни и заједно.
Није Ђорђе после срећног краја долазио често у Велику Плану. Живео је неко врме у свом стану, наслеђеном од мајке, у Сопоту. Оженио се Маријом Терзић, скућио и проширио породицу. Наставио је да се виђа са браћом, а да ли је упознао полубрата Габријела, непознаница је за јавност. Време је протекло, популарност је избледела. Најважније је од свега што је тренутак славе Ђорђе искористио да реализује навећу жељу – пронађе браћу и створи своју породицу.
