Каква је судбина деце без родитељског старања?
„Прве слике која нам падну на памет када помислимо на децу смештену у домове, углавном се односе на причу Чарлса Дикенса “Оливер Твист”. Јадна, напуштена, прљава и невољена дечица – стереотип је који нема више никакве додирне тачке са стварношћу.
Иако их трагичне околности, немаштина, социопатско понашање стављају у позицију да морају да промене своју породичну средину, честе приче о успешности ових малих а великих бораца, дају нам наду да у нашем друштву увек има места за разумевање и подршку“ – овако започиње један од текстова у којима су актери приче деца без родитељскг старања..
Да би комплетирали информације у оквиру пројекта „Милошевац – колевка хранитељства“, текст који следи односи се на положај и ситуацију у којој се нађу штићеници по завршетку животног доба када о њима престану да брину дрштво и хранитељи. Живот за бивше штићенике тече одређеним током не само у односу на то колико их срећа прати, у великој мери смер кретања зависи и од чињенице како се припреме за живот, колико друштво може да помогне и у којој мери су им доступна права загарантована законом о социјалној заштити. Да би смо сакупили информације и сажели их у текст, послужили смо се објавама у медијима, на сајтовима институција и из прича које бележимо на терену бавећи се овом темом.
Један од највећих изазова са којим се деца без родитељског старања суочавају је, без дилеме, самостални живот у друштву, без институционалне подршке. Наиме, већина домова овој рањивој групи деце пружа смештај и бригу док не заврше процес образовања, 18. г
одине, а најдуже до навршене 26. године живота. Тада морају да се отисну у свет, без заштите породице и подршке друштва, где заједница упркос дугогодишњој борби невладиног сектора и институција, према деци из домова и даље гаји одређене предрасуде.
Помоћ друштва
Имајући у виду потребе деце без родитељског старања, као и чињеницу да пунолетством они аутомаски не стичу и потпуну самосталност јер углавном нису спремни за самосталан живот, већи градови су предвидели и увели бенефицирано коришћење услуга становања на више локација у граду само за њих. Сврха ове услуге је помоћ и подршка младим људима који не могу да се врате у биолошку или сродничку породицу, нити су у могућности да у том моменту започну самосталан живот. И општине, из којих долазе штићеници, обезбеђују додатну финансијску помоћ за стипендирање, програме стамбеног збрињавања, пакете помоћи хуманитарних организација и посебних подстицајних мера за покретање бизниса.
Удружење Помоћ деци: „Желимо да сва деца у Србији буду снажна, способна и видљива у својим срединама”
У Милошевцу су људи по том питању хуманији него у другим срединама, зато је ово село колевка хранитељства и сигурно уточиште за децу без родитељског старања. Тешко се хранитељи растају од својих штићеника када за то дође време. Оправдано је онда што многи након пунолетства одлуче да остану у селу које прихватају као свој завичај. Овде стварају породицу, граде кућу, неретко добију на поклон од својих хранитеља парче земље за почетак живота и градњу сопственог дома. Тада се сви из комшилика удруже и обезбеде новоформираној породици услове за почетак нове етапе живота.
- Има деце која се увек враћају и посећују хранитеље, у време празника, слава и других важних догађаја за породицу, а има и редовних неформалних посета. Мислим да је редовност посета показатељ колико су деца била везана за породицу и колико им је породица у неким кризним ситуацијама ослонац и уточиште-што и јесте одлика међусобних породичних односа. Такође се дешава да једни друге на различите начине испомажу када за таквом врстом помоћи постоји потреба. Такође, било је ситација када су хранитељи уступали део своје имовине како би деца направила своје куће, помагали им да овде саграде свој дом. Многи хранитељи су развили готово родитељску везу са децом, пратили их у војску, на школовање, правили свадбе, крштења, примењивали све обичаје прилоком ових важних животних стуација, када би они добијали своју децу били поред њих као помоћ и подршка и уживали у успесима деце – истиче поноса на своје мештане директорка Центра за породични смештај и усвајање Милошевац, Милица Лукић Момировић.
Стипендирање деце без родитељског старања
Веома значајну врсту помоћи овој деци нуде разне фондације и хуманитарне организације, невладин сектор и власници моћних компанија или угледни предузетници. Делта Фондација кроз “Фонд за будућност”, програм професионалног развоја деце без родитељског старања и ученика пољопривредних и угоститељских школа обезбеђује стипендије за децу из хранитељских породица и домова. Овај програм покренут је 2006. године са циљем да пружи подршку деци, старости од 16 до 18 година, да професионално напредују и достигну своје вршњаке који су одрастали у породици, како би имали добре шансе да се запосле, задрже посао и обезбеде сигурнију будућност.
Програм траје две године, а осим интензивне пословне обуке у трајању од 4 семестра, месечне исплате стипендија и летњег кампа, стипендисти се у оквиру програма упознају са процесом рада и производње у Компанији, где им се након завршетка Програма нуди запослење.
Преосталом делу друштвене заједнице која не може на овај начин да допринесе њиховој интеграцији једино преостаје да се бори против предрасуда и пружи моралну подршку деци коју је усуд од почетка приморао на живот ван сопствене породице. Уколико би било више оних који су попут житеља Милошевца емпатични за проблеме деце без родитељског старања проблем би био не само ублажен него и делимично решен, кажу у Центру за породични смештај деце у Милошевцу. Њихов живот је пун препрека, које они, упркос храбрости и издржљивости коју по природи ствари поседују скоро сви, не могу сами да превазиђу. Зато је свака подршка и било која врста помоћи велика и од изузетног значаја за њихов развој и напредак у заједници.
Многобројни су разлози због којих су деца у хранитељским породицама. Трагичне околности, немаштина, социопатско понашање условљавају измештање деце и младих из природне породице у хранитељску.
У случајевима када малолетна деца остану без родитеља (саобраћајна незгода, трагедија у породици, лишење родитељског права, и сличне ситуације) најчешће бригу о деци преузима неко од сродника, који желе и који су подобни да обављају ту улогу, јер је у најбољем интересу детета да одраста у породичном окружењу.
Када нема сродника деца се смештају у хранитељске породице, а уколико нема хранитељске породице, онда у установу социјалне заштите.
Држава, односно центар за социјални рад као орган старатељства наставља да прати одрастање деце у сродничким и хранитељским породицама или у установама, да их сходно потребама финансијски помаже.
Такође, ако је то потребно, стручни радници органа старатељства пружају овој деци и њиховим старатељима и психолошку и стучну подршку, како би трауматични догађај губитка родитеља превазишли што лакше и са што мање негативних последица – најчешће кажу службеници центра за социјални рад и истичу да је сваки случај посебан и сваки се мора појединачно процењивати.
Када је реч о статистици, она се мења из године у годину, те је по последњим статистичким истраживањима забележен повећан број деце у систему заштите него ранијих година. На дан 31.12.2019. године, на евиденцији центара за социјални рад било је 4.788 деце под старатељском заштитом. У односу на претходну годину није било значајнијих промена броја деце под старатељством. У току 2019. године ЦСР је као орган старатељства применио мере старатељске заштите за 681 дете. Међу разлозима примене старатељске заштите, у 2019. години као и претходне две године, са 60,6% доминира лишеност родитеља родитељског права односно пословне способности.
Привремено становање
Град Београд је предвидео и увео бенефицирано коришћење услуга становања на више локација у граду за посебну категорију бивших штићеника хранитељских породица или установа за збрињавање деце. На жалост, мало градова и општина у Србији може да обезбеди за своје незбринуте малишане и младе без родитељског дома нешто слично за становање и миран живот лишен искушења које собом носи одрастање без родитељског надзора.
Сврха ове услуге је помоћ и подршка младим људима који по престанку смештаја у установи социјалне заштите или у хранитељској породици, не могу да се врате у биолошку или сродничку породицу нити су у могућности да у том моменту започну самосталан живот.
- Услуга привременог становања деце и омладине без родитељског старања који напуштају заштиту је бесплатна – кажу из ове установе и додају:
- Обавеза корисника је да плаћају месечне рачуне за стан (струја и комуналије), за шта им је Град Београд обезбедио и сталну новчану помоћ у износу од 50% од просечне зараде остварене у Београду за месец у ком се врши исплата. Ову услугу млада особа која испуњава прописане услове може да користи до проналаска запослења, а најдуже две године. Овакве услове немају деца која су изван престонице Србије.
На питање у којој мери деца након боравка у систему заштите завршавају као бескућници, криминалци или се враћају у породице из којих су били измештени (у случају да су разлози за измештање детета били нарушени породични односи), надлежни кажу:
- Немамо податке о броју младих који по престанку смештаја заврше на улици. Када престане право на коришћење услуге привременог становања и сталне новчане помоћи, а млада особа нема посао, односно помоћ и подршка саветника за осамостаљивање и стручних радника центра за социјални рад није довела до жељеног резултата, она најчешће користи права и услуге из система социјалне заштите у складу са процењеним потребама – стоји у одговору на ово питање.
Друге опције се односе на могућности запослења, али су оне уско повезане са постигнутим успехом за време школовања. Додатно појашњење за овакве случајеве је да се ради савладавања социјалних и животних тешкоћа примењује право на социјалну заштиту и материјалну подршку у складу са законом.
ПОТВРЂЕНЕ ЧИЊЕНИЦЕ
„Млади без родитељског старања који напуштају социјалну заштиту имају право на новчану помоћ и могу да користе услугу привременог становања" – члан је закона на који се позивају и често га истичу надлежни у институцијама за бригу о деци и омладини.
Међутим, стручњаци и омладински радници са којима су BBC новинари разговарали за потребе једног пројкта сматрају да се у раду са овом групом младих не чини довољно и да ствари често нису „као на папиру".
„Изгледа да људи који раде у систему младима омогућавају само приступ средствима, али не и однос поверења и подршке, који им је изузетно важан за осамостаљивање", каже Анита Бургунд Исаков, доценткиња на Факултету политичких наука (ФПН) у Београду.
Скоро 75 одсто деце из домова и хранитељских породица каже да их центри за социјални рад нису адекватно припремили за напуштање старања, наводи се у истраживању београдског ФПН-а из 2014. године.
Иначе, према Закону о социјалној заштити, сваки појединац и породица којима је неопходна друштвена помоћ и подршкa могу да остваре редовним путем своје законско и уставно право. На који начин, информације могу да добију у Центру за социјални рад у месту где живе или су привремено лоцирани.
