НОСИМ МИЛОШЕВАЦ У СРЦУ

Често се у Милошевцу окупе бивши штићеници некадашње дечије колоније, последњих деценија Центра за породични смештај и усвајање. Вуче их носталгија и жеља да поново виде људе са којима су одрастали; да дођу у место за које их вежу лепе успомене, захвалност и сазнање да су ту провели део живота спремајући се за нова искушења. Одатле су одлазили у загрљаје сопственим родитељима, враћали се природној породици или били принуђени да почетак новог живота искушају сами на неком дргом месту, без заштите и пружене руке за подршку и ослонац. Готово сви са сетом говоре о периоду када су незнајући зашто ни како су остали без родитеља, главног ослонца у животу, били принуђени да одрастају у туђим кућама. Овде у Милошевцу, где их је пут нанео и прст судбине усмерио, добили су нове родитеље, велику породицу, браћу и сестре по судбини.

Међу званицама једне године на Дан хранитељства, нашле су се две другарице, Вера Малевска, девојачко Стојановска и Станислава Микић, удата Ковачевић. Оне користе сваку прилику да се сусретну са мештанима и хранитељима, посете село у коме су одрасле и провеле, упркос  недостатку родитељске пажње, безбрижно детињство.

- Била сам у породици Властимира Јовановића  до завршетка основне школе и Гимназије. Остала сама у селу на мој захтев до завршетка средње школе. Тада се брига о деци из хранитељских породица по завршетку основне школе пребацивала на општину. Предложили су да ме врате у Куманово, али сам ја због језика захтевала да останем код "родитеља" у чијем ми је дому било као у правој породицу. За друге родитеље нисам ни знала - прича о свом животном путу Вера Стојановска.

za centar u milosevcu

И Станисава Ковачевић, из Врања, има лепе успомене на период одрастања у хранитељској породици у којој је Росу Јелић сматрала својом мајком. У Милошевцу је остала до осмог разреда. Имала је само две и по године када су је донели и предали хранитељима на чување и негу.

- Отишла сам 15. јуна 1965. године у Врање, тамо завршила средњу школу, почела да радим, удала се, родила  два сина, добила две снаје и четири унука. Не бих могла више да тражим од живота. У породици где сам била смештена имали су своје четворо деце и  два детета из дома. Нису правили разлику, волели су нас као своје. Успомене ме вуку да долазим,  и дан данас осећам Милошевац као свој завичај, хранитељску породицу као своју кућу. Посећујемо се као права велика породица.  Родитељи су нам умрли, али  и даље долазимо код браће и сестара и њихове дечице. Они су моји блиски рођаци, немам никог рођенијиг из шире фамилије - прича своја сећања и објашњава нераскидиву  везу са људима и селом у коме је одрасла Станисава. Исту љубав чува у свом срцу и Вера коју у селу памте као Секу.

- Нас четворо деце је било у хранитељској породици. Моји хранитељи нису имали своју децу, али смо се ми волили као рођени. Кад причам о њима називам их браћом и сестрама. И дан данас смо у контакту. По завршетку средње школе морала сам да одем у Куманово, брат Лазар Мијатовић је у Великој Плани, сестра Светлана Хасагић живи у Старим Бановцима, Петар Радојковић мој вршњак  је остао у Милошевцу и преко пута куће у којој смо одрасли купио кућу и ту остао да живи – сећа се живо свих својих пријатеља и најближих драгих особа које сматра својом фамилијом бивша штићеница Центра у Милошевцу.

pismeni sastav

-Везују ме из детињства лепе успомене које не бледе. Дивно ми је било, хранитељи су ме волели, могу да кажем да сам била њихово љубимче. Пажња и љубав  коју сом добијала од њих давала ми је за право да сматрам да су ме волели више од других. Милошевац сматрам као свој завичај. Волим Србију без обзира што сам Македонка и што тамо живим. Нешто ме посебно вуче да дођем бар једном годишње.  Радо долзим, као да се враћам својима, све ове људе и школске другарице кад видим осећам као рођене - каже Вера која је због одрастања у хранитељској породици пожелела да буде учитељица како би деци узвратила љубав коју је добијала у детињству од хранитеља, али јој је редитељ истинитих животних прича наменио другу улогу.

-  Кад дођем у Милошевац имам осећај блискости који ме није напуштао читавог живота при помисли на детињство. Мислим, или желим да останем у том уверењу,  да су Срби гостопримљивији и осећајнији од нас Македонаца. Сећам се детињства без имало сенки у том периоду живота, неке људе сам заборавила. Прекинула сам контакт кад сам отишла у свој завичај, као да ми је један део живота неко откинуо. Тржила сам неке другарице и још тражим једну Бојку али је нисам нашла. Још се надам да ћемо се срести и испричати као праве пријатељице којима време није могло да уништи сећање и умањи сестринску љубав. Оне су ми тада уз родитеље биле све, никог ближег нисам имала - каже Вера пуна наде да ће и идуће године бити у Милошевцу када установа буде обележавала свој дан. 

NEMA ZA PERU