Хранитељице Милошевца су годинама у назад показивале и доказивале да могу све и више од тога. Успешне су запослене жене, добре мајке, суприге вредне љубави и поштовања, марљиве домаћице, едуковане хранитељице, амбициозне предузетнице, савремене жене ... Постижу све то радећи савесно било који посао коме су посвећене и све остале који су део свакодневних обавеза једне жене на селу. Стижу и не одустају, не жале се и не одлажу обавезе за наредни дан. Модел понашања младим хранитељицама су старије од којих уче и угледају се на њих.
Дуг је и напоран пут да се жена избори за своје место, сматра Јасмина Ђуришић, хранитељица која је живот у граду, заменила за живот у селу, а да се никада није покајала што је одабрала мало место уместо да је са породицом отишла да живи у неком другом месту које ће јој пружити више и боље.
- Жена се током целог свог живота прилагођава неком, нешто учи, некоме чини, удовољава захтевима свих чланова породице. Степеник по степеник, савладава препреке, обликује се према мужу, повинује правилима које успоостављају свекар и свекрва, све док не стигну унучићи од своје и однеговане деце што је врхунац за све нас, циљ и коначно успостављање хармоније живота. Већина нас домаћица, које нисмо биле запослене, нити градиле каријеру, имамо такав став о животу. Срећа је да смо као хранитељице остваривале приходе, па смо по том основу биле равноправни чланови породице.
Живи нас 12 у једној кући, свекрва држи пијац, мушкарци шталу, обор и њиву, ја сам код шпорета, снајка са децом. Стигнемо све - њиву и башту, надгледамо децу, са пријатељицама и комшиницама делимо све, идемо на концерте, у позориште, на изложбе. Не недостаје нам ништа, град је на двадесетак километара, ту нам је Смедерево, Плана, Паланка, можемо да бирамо где ћемо, кад год пожелимо промену и излазак. Не бих ни деци пожелела други живот, дефинитивно не.
Дошла сам из Београда и прилагодила се, остала за сва времена – каже Јасна уз констатацију да је тешко, али занимљиво и динамично.
Пензионерка, Миланка Лукић, некадашња директорка Центра за породични смештај деце у Милошевцу, сматра да је тешко и напорно живети у селу. Није искористила прилику да као млада оде у град и негде живи лагоднијим животом што би пожелела млађим генерацијама које због лошег стања у држави, незапослености и недостатка средстава да сами започну бизнис, остају на селу или одлазе у иностранство где су до краја живота грађани другог реда.
- Све је тешко, не могу да поредим град и село, никада нисам живела у граду. Не знам колико им је лакше, могу само да говорим о ономе што видим и примећујем као разлику када будем на кратко у граду. Дефинитивно нама у селу је тешко, по разним основама, без обзира на то што сам ја имала живот савремене жене као руководилац установе, слободна да одлучујем, независна у сваком погледу.
Сасвим супротно, да је занимљиво и динамично живети на селу, мисли њена колегиница, дипломирани социјални радник у пензији, Радмила Јовановић.
- Живим 40 година овде. Дошла сам да видим шта је Милошевац, шта је породични смештај и остала овде, засновала породицу, родила децу, добила петоро унучади. Стварно је лепо, кажем искрено, пуним срцем, без двоумљења и дилеме да је тамо негде боље. Не недостаје ми град и све што градска средина нуди. У нашем стану у Београду живи син са породицом и користи сваки слободан дан да доведе децу код нас. Нису се одродили. Воле и они Милошевац. Овде се сви познајемо, као једна велика породица живимо. Окренути смо једни другима, али да би млади остајали на селу држава мора да им понуди богатији садржај, могућност запошљавања, боље услове живота.
Радећи дуги низ година у Центру, бивша социјална радница, упознала је све житеље села. Зна како размишљају, чему придају већу важност, како се боре за бољи живот, колико поштују и брину о својим члановима породице.
- Већина женау Милошевцу је едукована, мушкарци покушавају да наметну своју вољу, али се то не прима у овој средини. Могу жене да се изборе и са мушком агресијом, нема у тако значајном броју злостављања и омаловажавања доприноса жена породици као у другим местима. Мање је и развода, скандала и злостављања, што не значи да свега тога овде нема. Боримо се колико год можемо у стручним службама, па и саме хранитељице које похађају семинаре, радионице и стручна предавања, да укажу на последице злостављања и препознају насиље у било ком облику.
Драгица Танасковић, хранитељица 30 година, предњачи у организовању дружења, путовања, окупљања чланица Клуба хранитељица које су увек спремне да буду добре мајке, успешне жене, корисни чланови друштва, носиоци политичких функција, одговорни руководиоци, савесни радници, пожртвоване супруге, хранитељице које се усавршавају, едукују, шире знања и видике.
Едуковане хранитељице
- Организовањем дружења, радионица, прела и других манифестација желимо да покажемо да жене Милошевца нису само вишеструке мајке. Уз сав терет који носе свакодневно могу за веће скупове и значајне догађаје да припреме колаче, разне специјалитете, да покажемо да се нисмо умориле од посла на њиви и у кући, да настављамо истим темпом, несмањеним еланом даље. Велики број хранитељица се бави баштованством, живинарством, повртарством, успешни су пољопривредни произвођачи. Њихови су производи тражени на тржишту, успешне су у свему. Ако су вам пуни замрзивачи, паметно расподелите надокнаде и месечна примања која имате у породици, много је лепше живету на селу него у граду. Ако се младима пружи могућност да могу да добију место у неком предузећу у околини, могу да се баве додатним пословима и да остану на селу. Без посла је тешко. Имали би нормална средства за живот. Имамо велики број деце на породичном смештају, имаћемо ускоро још више, недостаје нам базен, амбуланта, више културних садржаја – износи добре и лоше стране села једна од жена која је свој живот везала за Милошевац, док су јој деца сопствена и однегована расута по свету.
- Заједно са Колом српских сестара трудимо се да селу донесемо бољитак, урадимо нешто за све грађане. Мало наших жена је успело да се поред обавеза у кући и око деце бави политиком, буде на функцијама у партији и месној заједници. Хранитељица сам и пасионирани рибар, рођена сам на Морави, одрасла на реци, кад год се уморим Морава ми је акумулатор који ми пуни сваку пору тела, тек онда могу да функционишем, све што могу да урадим радим сама, не идем код фризера, трудим се да што мање пара утрошим на нешто што и сама могу да урадим. Трудим се да допринесем бољитку породице, пре десет дана сама сам извадила из Мораве дрво дугачко 15 метара. Имам скоро седамдесет година и не посустајем. Још могу и хоћу, још желим да помажем и допринесем да добар глас о Милошевцу буде још бољи, да наше село буде средина у коју ће се млади враћати после студија, заснивати породицу и борити се за напредак заједнице.
Времена су се променила, женама је много тога доступно, способне су и организоване, возе аутомобиле, вредне и радне. Оргнаизују излете, путовања и дружења са хранитељицама из других места. Битна им је идеја и жеља да је реализују, елана имају на претек. Иако је Милошевац особен по много чему, иако је лепо живети у мањем месту, разлике су неоспорно присутне. Многе ствари нису им доступне, али се људи труде да недостатке у селу надоместе на други начин и то што им је потребно сами себи приближе. Млади одлазе из села у потрази за бољим животом, егзистенцијом, образовањем.
-Треба наћи начина да их зауставимо и мотивишемо да остану. Село јесте лепо, има доста предности, има доста начина да се човек организује и живи лепо и фино, али је на другим инстанцама да обезбеде бољи живот младима и задрже их да не одлазе. Волим Милошевац и добро ми је у њему. Не бих га мењала и да ми се пружи боља прилика. Отишла бих једино одавде уколико бих на том неком другом месту могла да допринесем Милошевцу – каже директорица Центра, Милица Лукић Момировић.
Волим Млошевац, волим своје место. Нисам од оних који теже граду, локацијски смо близу градовима кад нам затреба нешто. Недостају манифестације, значајнија културна збивања, спортски сусрети, трибине и гостовања уметника. Не жудим за већим срединама, када пожелим да одем у позориште, на изложбу, концерт, растојање до првог већег места савладам за непун сат – каже Милица, упућујући похвалу женама, хранитељицама по којима је Милошевац познат у Србији и свету, што су добро организоване, способне да учине живот лепшим и динамичнијим у селу које скоро читав век брине о деци без родитељског старања.
Исидора Томић је везана за село и своју породицу. Не осећа потребу за животом у већем месту. Надокнади предности града кад путује.
- Лепше ми је и лакше на селу, за сада ми ништа не недостаје. И овде може да буде лепо и забавно. Немају слободног времена наше маме и баке, теже им је да се организују од јутра до вечери, не посвећују неопходну пажњу свом изгледу и здрављу, не иду често у град, на одмор, у посете пријатељима изван Милошевца. Ипак лепше им је него да живе у граду. Уосталом ни градови нису далеко, кад нам нешто затреба, лако стижемо колима или аутобусом. Недостаје нам лекар, нека значајнија догађања, културни садржаји. Још по нешто, али прилагођавамо се и тежимо да сами себи олакшамо живот у селу.
ИНКЛУЗИВНИ ЦЕНТАР
Милошевац је угостио многе знамените личности које су због деце Центра долазиле у оазу мира и љубави. Упознали су се малишани, хранитељи и мештани са Секом Сабљић, целом поставом глумаца Атељеа 212, Тањом Бошковић, Коканом Младеновићем, Игором Лазићем Нигором, амбасадорима, директорима великих компанија, министрима... Да је село напредније од других потврђује отварљње Инклузивног ценатра намењеног штићеницима Центра за породични смештај деце без родитељске бриге и најмлађим житељима Милошевца. Опремање Центра пре неколико година помогли су бројни донатори донацијама које су стизале на адресу установе.
Амбасадорском бербом грожђа и аукцијском продајом вина у амбасади Данске 15.000 евра донирао је Подрум „Радовановић", Атеље 212 у акцији „Улица отвореног срца" сакупио је око два милиона динара, општина Велика Плана уложила је у опремање простора , хуманитарна оргнаизација „Мало лане" из Младеновца, швајцарски мото клуб посредством Ненада Милошевића из Велике Плане купио је играчке и спортске реквизите за око 2.000 евра. Земљиште са старом зградом донирао је фубласки тренер Љубиша Тумбаковић. Захваљујући сакупљеним средствима зграда са око 80 квадратних метара има учионицу и играоницу за целодневни боравак предшколске и школске деце Центра и Милошевца. Намера је да се у сагласности са локалном самоуправом обезбеди стручни рад корисницима простора тако што ће се волонтерски ангажовати педагози, логопеди и психолози који ће бринути о деци док су у овом простору. Тренутно је у 127 хранитељских породица збринуто 194 штићеника Центра, половина збринуих малишана у Милошевцу су деца са посебним потребама. Отуда главни разлог унапређења услова и формирања Инклузивног центра.
