Није живот у свим селима Србије тежак, пун обавеза и једноличан. У Милошевцу је боље него у другим мањим местима, рећи ће сви житељи овог насеља са око 3.400 становника које је током девет деценија постојања Центра за породични смештај деце без родитељског старања збринуло и однеговала више од 6.000 деце без родитељске бриге. Многи од њих су након пунолетства остали да живе код хранитеља, ту где су одрасли засновали породице и сами постали хранитељи.
- Зато што имамо дугу традицију хранитељства наше село је посебно, живот у њему бољи је него у било ком малом месту које нема примамљиве карактеристике града. То што нам недостаје као цивилизацијска тековина већих општина и градова, надомести нам наш начин живота са децом повереном нам на чување – каже Душица Јелић, хранитељица, мајка, домаћица, уз то и кореограф сеоског културно уметничког друштва.
- Организоване смо у клубу, имамо ван кућне активности, путујемо, имамо излете, екскурзије, дружимо се са хранитељицама из других места. Посвећене смо деци и стално уз њих унапређујемо свој и њихов начин живота. То не значи да нам је идеално у Милошевцу. Недостаје нам лекар, деца немају никакве активности осим фолклора и фудбала. Немају базен, дискотеку, дом за окупљање и дружење. Имамо фудбалско игралиште, али нису сви заинтересовани за спорт. На дечијем игралишту Центра окупљају се старији основци, док је средњошколцима и студентима привлачнији забавни живот у Великој Плани и Смедереву.
- Све можемо да постигнемо када се добро организујемо. Жена у Милошевцу је и мајка, домаћица, хранитељица, запослена жена, обрађује земљу, гаји стоку, бави се кућним пословима, чува традицију, везе, плете, шије, њено ангажовање зависи од склоности и интересовања, слободног времена да се посвети себи. Кад се нешто воли није тешко – каже Јованка, представница породице Ђујић која се хранитељством бави од оснивања установе у Милошевцу.
Равноправне у свему
Овде, у надалеко познатом селу поморавског краја, већина жена изборила се за своја права - нема подељених послова на мушке и женске, оно што не може жена да ради обављају мушкарци, оне теже физичке послове, препуштају јачем полу. Одлучују о свему што је важно за породицу, жена доприноси кућном буџету, пита се и одлучује. Путујемо, идемо где год пожелимо, никакве проблеме око тога немамо у породици, кажу жене опредељене да буду све што им је природом намењено – мајке, супруге, домаћице, хранитељице, па и запослене жене. Све у једном пакету најбоље што се можње, до краја и до даске кад затреба.
- Ипак, на селу није као у граду, ни као у иностранству, тежи је и мање привлачан живот за младе, али ко воли село остаје. Ако желе да се баве пољопривредом, сточарством, неким другим послом, могу и овде да покрену неки бизнис, а да одлазе у град кад пожеле, или осете потребу за променама и путовањем. Нека фабрика у близини решила би питање опстанка младих на селу где већ имају куће и имања. Били би материјално збринути, а посао сигуран са извесним примањима представљао би добар подстицај за оснивање породице - износи своје ставове Љубинка Петровић.
Добри људи
У свакој прилици и на сваком месту Милошевац својим отвореним капијама и великим срцем потврђује да су његови житељи бољи људи, село напредније због того што њихови привремени чланови породица долазе из свих крајева Србије, некада из целе Југославије. Пензионерка, Милеса Ресавац, чак и да је хтела није могла да избегне хранитељски позив. Одрасла је са штићеницима Центра које је сматрала браћом и сестрама. Пре њених родитеља децу су чувале још три генерације. Када би се сви сакупили, укључујући и њигхове потомке, било би их за пун аутобус.
- Да нам није деце из Центра, живот би нам био сасвим другачији, налик осталим селима у окружењу. Мање динамичан, напоран и неизвестан. Поред тога што се у потпуности посвећујемо деци коју негујемо, волимо и васпитавамо као да су наша, остварујемо сигурне приходе и плаћене доприносе, што је у стању у каквом се наша држава налази више од две деценије, изузетно важан фактор да се преживи –каже Милеса.
- Није лоше живети у Милошевцу, али када би могао да се активира Дом културе, да заживи биоскоп као некад, позориште окупи талентоване људе за глуму свих генерација, устале се нека дешавања где би се укључило више људи, имали бисмо све што нам је потребно. Овако, функционишемо по групама - ко се бави фолклором, хранитељством, сточарством, тако се и удружује, али ништа није већег обима и значаја. Кад би било шта могло да покрене омладину и усмери је ка неким активностима које ће од њих направити корисне чланове заједнице, вредне младе људе, заинтересоване за озбиљне ствари, не само за кафиће, телефоне, компјутере, коцкарнице. О свему морамо да водимо рачуна и чувамо децу од свих опасности. Дроге има свуда, чињеница је коју не смемо да занемаримо, нису од ове пошасти поштеђена села и мале средине – не жели да затвори очи пред негативним странама и изазовима модерног доба мајка и хранитељица која будним оком мотри где сва њена деца, рођена и поверена њеној породици, проводе време.
Када се постави питање злоставања жена на селу не чини се да је насиље у породици табу тема о којој се не говори у овом селу. Има свега, кажу, као у осталим местима где је још увек срамота говорити о томе, где се ружне стране и негативне карактерне црте насилника прикривају.
Мање развода
- Нема драстичних случајева злостављања, углавном су свађе и расправе мањих размера, због пијанства и нагомиланих фрустрација. Ако има насиља и насилника, жене, оне старије, мање еманциповане, не говоре о томе. Неке своју муку носе до краја живота, до гроба, а да нико није знао шта је преживела и колико батина добила док се борила да докаже да је равноправни члан многобројне породице. Често су злостављања трпеле од свекра и свекрве, мање од мужа и осталих чланова породице. Одлазе људи из села иако се нерадо одлучују на тај корак и у већини случајева враћају на огњиште кад остаре. У селу је све више старачких домаћинстава и кућа у којима живи само по једна особа, најчешће бака. Обилазе их рођаци, ту су комшије, увек се нађе неко ко ће да помогне. Људи се солидаришу и излазе у сусрет једни другима – каже Милеса Ресавац задовољна својим животом и учинком за породицу, село и људе који стицајем чудних околности пролазе кроз њихове животе остљављајући неизбрисиве трагове.
- Милошевац је посебан зато што је отворен, прихватио је децу и људе са стране, напреднији по много чему од других села. Много штићеника је остало овде, оженили се и удали, чак и они који нису засновали породицу свој живот су везали за Милошевац. Направили куће, помажу хранитељима. Волим да одем до града, град нуди неке друге садржаје, али Милошевац просто обожавам. Волим вечери у селу, Мораву, све моје је везано за Милошевац. Град ми заокупља пажњу на један дан – закључује своју причу Милеса.
