Из ресорног министарства кажу да је Србија у врху земаља по оствареној деинституционализацији деце. Скоро половина деце на смештају у хранитељским породицама се по одласку из хранитељске враћа у сопствену породицу.
Деинституционализација (ДИ) je, иначе, процес систематичног преласка са система резиденцијалне бриге и збрињавања у институцијама на систем бриге о особи у породичном окружењу, уз коришћење услуга и служби подршке у заједници. Основна сврха деинституционализације је спровођење системских промена које би требало да омогуће пуно укључивање корисника система социјалне заштите у све сфере живота у заједници.
Током протекле и већим делом ове годне, број деце на привременом смштају у хранитељским породицама се није значајно мења. По подацима институија за бригу о деци у скоро 4.500 хранитељских породица у Србији живи 5.500 деце до 18 година и 953 младих од 18 до 26 година. Особе збринуте код хранитеља након пунолетства остају и даље у смештају ако имају статус студената или су лица о којима брине друштво. Чак 90 одсто деце без родитељског старања је смештено у хранитељским породицама, само10 одсто у институцијама широм Србије. Није само исплативије за друштвену заједницу смештати децу у хранитељске породице, него је хуманије, природније и далеко повољније за развој малишана поверити их хранитељима док се не врате у сопствену, природну породицу или се осамостале за живот.
Хранитељство је привремени облик заштите деце без родитељског старања. Он није трајан као усвојење, овде се о штићенику породица стара док Центар за социјални рад не изнађе трајно решење за њега.
„Да ли ће остати код хранитеља док се школује, да ли ће ићи на усвојење или оно што је најважније да ли ће бити испуњено право детета на живот са родитељима, односно да се дете врати у своју породицу“, каже за Вулевић.
За трошкове штићеника и надокнаду за рад хранитеља из државног буџета издваја се више од 242 милиона динара на месечном нивоу, док за особе старости од 18 до 26 година држава на месечном нивоу даје скоро шест пута мање – мање од 43.000 динара.
Према информацијама надлежних служби 40 одсто деце која напусте хранитељске породице буде враћено да живи са биолошким родитељима, а за то су заслужни центри за социјални рад и збрињавање деце који су радили са родитељима и постигли одређену родитељску компетенцију да својим понашањем не нарушавају несметан раст и развој детета.
У Европи Србија је држава са највећим степеном деинституционализације деце без родитељског старања, што значи да је релативно мали број смештен у класичним институцијама као што су домови, док је највећи број деце у хранитељским породицама.
У 90 одсто деце која су смештена код хранитеља не спадају само деца без родитеља, скоро 1.000 деце је са озбиљним здравственим проблемима или су деца са сметњама у развоју.
Не може се говорити о градовима који имају највише хранитељских породица, али постоје места у Србији у којима је хранитељство већ постало традиција попут Милошевца код Велике Плане, Јадранске Лешнице код Лознице, Јакова код Београд, Ирига код Руме и околине Суботице. У Србији у појединим регионима хранитељство има традицију дугу скоро 100 година, а у Милошевцу пуних девет деценија. По својој истрајности и доприносу хранитељству Милошевац је ако не први, онда у самом врху хуманог односа према деци без родитељске бриге.
У Милошевцу, Лозовику и Трновчу је регистровано око 130 активних хранитељских породица. Нема хранитеља на чекању, а са новом обученом генерацијом хранитељица Центар у Милошевцу може да збрине више од 200 деце која се распоређују по кућама са дугим хранитељским стажом. Најмлађе дете смештено ове године у Милошевцу већ има неколико месеци, међу најстаријима су студенати, млади вредни момци и девојаке који су се определили за позиве васпитача, еколога, учитеља... Један од штићеника је пре три године завршио екологију и одлучио се за мастер студије што доноси велику радост запосленима у Центру и потврду да су заједно са људима великог срца у Милошевцу успели да децу која су им поверена изведу на прави пут, сазнајемо ове податке од директорке установе, Милице Лукић Добрић. Тренутно је у Милошевцу збринуто 185 малишана у 112 хранитељских породица.
- Све хранитељице, без обзира на године и образовање, редовно похађају обуке које за њих организује установа у циљу унапређења знања и адекватнијег односа са децом у различитим узрастима. Племенитост поседују, томе се не уче, љубави имају на претек, али радо шире своје видике – потврђује једна од њих, Драгица Танасковић, која је најлепше своје године проведене са децом из Центра преточила у три књиге о хранитељству.
Све активне хранитељице похађале су разноврсне едукације које им омогућавају бољи приступ деци, већу заштиту штићеника и бољу комуникацију са њима. Један од проеката реализованих уз помоћ невладиног сектора и установе односио се на „Дигитално (интернет) насиље, злоупотребу деце путем интернета и друштвених мрежа.“ Тема је изабрана од стране стручних радника Центра „Милошевац“ препозната као врло актуелна и неопходна у циљу унапређивања знања о заштити деце у модерном друштву. Била је то прилика да саме хранитељице унапреде своја знања о дигиталним технологијама, начинима злоупотребе интернета и друштвених мрежа од стране појединаца или група, да од психолога и предавача добију неопходна знања да препознају насиље на друштвеним мрежама, заштите децу и предузму одговарајуће мере у случају потребе.
Радионица је од стране већине учесника оцењена као неопходна за ширење знања, а предложени савети као корисни и применљиви у пракси. Радионице су припремили и реализовали стручни радници Центра: Андријана Пантовић, дипл. соц. радник и Марија Стаменић, дипл. психолог.
Центар за породични смештај деце и усвајање „Милошевац“ пуних девет деценија обезбеђује деци без родитељске бриге топлину дома у хранитељским породицама. Кроз установу која је почела да ради 29. марта 1931. године прошло је више од 6.000 деце, права армија малих и великих људи, који су и сами постали родитељи, многи од њих хранитељи са жељом да све што су научили у хранитељским породицама пренесу на нове генерације деце без родитељске бриге.
Поред Милошевца и околних села у којима су смештени малишани из Центра у Милошевцу, у Великој Плани преко Центра за социјални рад регистровано је још 70 хранитељских породица са око стотину деце.
Хранитељство се у Милошевцу од оснивања установе преноси на нове генерације. У неким породицама које се од оснивања баве овим племенитим позивом и данас постоје три генерације хранитеља. Баке су љубав и обавезу пренеле на своје ћерке и снахе, оне на своју децу, а у посаледњој деценији међу хранитељицама су веома младе девојке тек стасале за удају, веома младе мајке и готово неискусне жене опредељене да брину о деци без родитељског старања.
Међу хранитељицама, одговорним и вредним дивљења, су жене чије је детињство слично деци о којој ће се бринути. И саме су биле штићенице Центра. Спремне су да на едукацијама научене ново, да сву пажњу коју су и саме добијале у хранитељским породицама поклоне новој генерацији деце без родитељске бриге.
Постоје породице у Милошевцу кроз чију је кућу прошло више од 40 и више малишана, постоје и куће под чијим окриљем су деца узгајана до пунолетства, а која су љубав и захвалност узвратила одлуком да остану у селу, буду део породице у којој су одрасли или формирају сопствену. Није на одмет још једном их побројати, због оних који су прошли кроз њихове куће и нових малишана који ће се прстом судбине, можда обрети код њих. То су у селу и околини свима добро познати Филиповићи, Дешићи, неколико породица Ђулића, Петровићи, Јовановићи, Пашићи, Танасковићи, Проговци, Лукићи... Цело село, од капије до капије, од куће до куће, готово свеуда се чује дечија граја безбрижних и пригрљених малишана оз свих крајева Србије.
АРХИВА
Писана документа о оснивању установе нису сачувана, постоји само уписна књига (матична књига) деце Завода за здравствену заштиту мајки и деце из Београда, која је вођена за Дечију колонију у Милошевцу. Трагична ратна збивања у Другом светском рату учинила су да само деветоро деце остане током окупације у породицама Милошевца. До 1948. године установа породичног смештаја није постојала. У послератном периоду првих 19 хранитељских породица поново је примило децу 4. новембра 1948. године. Био је то нови почетак и нови живот Дечије колоније у Милошевцу. „Дечија колонија„ 1963. прераста у „Центар за породични смештај деце“ и уводи различите профиле стручних радника: социјалне раднике, психологе и педагоге, који раде тимски и заједно са хранитељским породицама, и својом стручношћу остварују најбоље интересе деце. Данас је то Центар за породични смештај деце и усвајање „Милошевац“- установа регионалног карактера.
