Piše: prim. dr Slobodan Ivić i Mihajlo Ivić
Rimski ,,Via Militaris” (Via publica) i istočnorimski „Carigradski drum“ su putni koridori koje pamti istorija i koji su se u prošlosti donekle poklapali. Povezivali su Sirmium, današnju Sremsku Mitrovicu, sa jugoistočnom Evropom odnosno sa glavnim gradom Vizantijskog carstva čije se ime u različitim vremenskim epohama menjalo od Konstantinopolja, ili Carigrada kako su ga zvali Sloveni, pa sve do turskog naziva grada, Istanbul.
Smene vladara na tronovima, propasti ili invazija različitih naroda na prostor Balkanskog poluostrva, izazivale su manja ili veća odstupanja od osnovne maršrute. Međutim, takve promene nikada nisu značajno uticale na promenu prvobitno formirane trase i nikada nisu mogle da umanje značaj ove veoma važne putne komunikacije. Naprotiv, vlastodršcima je i bio cilj da kontrolišu ceo putni pravac.
Još u preantičko doba ovom rutom su prolazili mnogi osvajači, putnici, putopisci i drugi namernici. Duž puta su podizana namenska građevinska zdanja, koja su imala ulogu da obezbede odmor putnicima. Na svaki dan hoda postojao je objekat za prenoćište (mansio), uglavnom ,,oslonjen“ na veće naselje. Dolina Margusa (Morave) je u mnogim svojim segmentima bila neprohodna, pa je ,,stari“ put negde bio bliži, dok je u pojedinim krajevima znatno odstupao od rečnog korita. S obzirom na navedene istorijske okolnosti šire područje moravskog koridora je bilo, ali i danas je, veoma značajno. Zato ne iznenađuje spoznaja da su oko druma podizana brojna naselja koja su se ,,rađala”, bivala rušena, ali i ponekada iznova obnavljana. Nije nikakva senzacija što je dokumentovano da se jedno takvo naseljeno mesto prvi put pominje u pisanim spisima iz 1732. godine. Međutim, ipak je iznenađujuća činjenica, što mesto Velika Plana, s obzirom na istorijske i geografske odlike nije oformljena znatno ranije (ili barem za sada, ne postoji naučna potvrda).
U davna vremena od Singidunuma do Naisusa moglo se doći za sedam dana hoda. Međutim, tokom viševekovne istorije dva velika srpska grada, Beograd i Niš, su se postepeno ,,približavala”. U moravskoj dolini na devedesetom kilometru od ondašnjeg Singidunuma, i 41. km od nekadašnjeg naselja Horeum Margi, a mnogo godina nakon propasti Rimskog carstva, formirano je ,,mlado” naselje oko Carigradskog druma. Iako oduvek po broju stanovnika malo, ime u nazivu ukazuje da se radi o velikom mestu. Moderan auto-put koji najkraćom linijom povezuje dva pomenuta grada, prolazi kroz Veliku Planu, i deli putnu distancu u odnosu 45 naprema 55 procenata. Takođe, velika naseobina je savremenom saobraćajnicom podeljeno na dva manja naselja u istom odnosu. To su ravničarski (pomoravski) i brdski (šumadijski) deo. I kao što opisani nesrazmerni procenti zajedno čine jednu celinu, tako je i Velika Plana jedinstvena regija satkana od razičitih čari. Impresivna odrednica je manasio za oči i dušu savremenog čoveka. Šta je u malom mestu po imenu Velika Plana veliko? Velika su srca svih stanovnika i ,,velika” je biološka raznovrsnost.
Ukrštanje brojnih lokalnih puteva na ovoj lokaciji sa prethodno pomenutom vekovnom žilom kucavicom je doprinelo da su ovi prostori oduvek obilovali burnim dešavanjima. Težnja za slobodom i pravdom su utkani u gene srpskog naroda, pa su o ljudima koji žive na putnoj vetrometini, opstali brojni pisani i zidani tragovi. Opšte je poznata činjenica da je vođa Prvog srpskog ustanka Vožd Karađorđe često boravio u ovim krajevima. Deo simbolike sa stega (zastave) pod kojom je ratovao, preuzet je i predstavlja deo savremenog grba opštine Velika Plana. Crna glava divlje svinje u kojoj je posred čela zabodena zlatna strela je simbol ranjivosti Osmanskog carstva, tj. Turske imperije. Strela je oličenje neprestane srpske borbe i izvojevane slobode. Dobri poznavaoci istorijskih prilika i lokalni hroničari ovog kraja će vas uputiti u pravoslavne bogomolje koje su u tesnoj vezi sa istorijom tog vremena. U Radovanjskom lugu, gde je postradao rodonačelnik dinastije Karađorđevića, u stoletnoj hrastovoj šumi, sazidana je crkva od opeke u srpsko-vizantijskom stilu. Manastir Pokajnica, jedna od najlepše očuvanih crkva-brvnara u Srbiji, je u direktno posledičnoj vezi sa prethodno pomenutom crkvom poznatom i pod nazivom Zahvalnica. Ona je sagrađena isključivo od hrastovine, čitav jedan vek pre Zahvalnice, još dok je Šumadija bila bogata šumama, neposredno nakon kumoubistva. Ovaj hram je tada izrađen u znak pokajanja, dok je danas mesto za oprost i mirenje zavađenih osoba.
Nedaleko od urbanog jezgra, veoma brzo se stiže do srednjevekovnog manastira Koporin. On je sagrađen od tesanog kamena, u Moravskom arhitektonskom stilu. Kamen koji je korišćen za izgradnju ovog zdanja može se pronaći u neposrednoj blizini, na neočekivanoj lokaciji, u brdu čiji vrh predstavlja najvišu kotu u opštini. Vrh, ako to uopšte i jeste, nalazi se u selu Radovanju (Karaula) na 297m nadmorske visine. Najniža kota je u selu Donja Livadica (Greda) na nadmorskoj visini od 82m, neposredno pored reke Velike Morave.
Ako je auto-put arterija ovog dela srpske države, onda je Velika Morava njena vena. A možda i obrnuto. Ko bi to mogao na ,,kantar” izmeriti? Za razliku od glavnog druma, koga su kreirali inženjeri ,,kriva” Morava je vekovima pokušavala samu sebe da ispravi, tragajući za najkraćim putem ka Dunavu. To je uvek bila i biće njena jedina i večita težnja, ni sama ne sluteći da se sve oko nje i u njoj menja.
Vodenični kamenovi odavno ne bruje. Vile, utvare i sanđame odavno niko nije sreo, pa su i pripovedanja o njima sve ređa. Ipak, u njoj i oko nje za sopstveni produžetak vrste su se izborile i opstale brojne biljne i životinjske zajednice, tako da ova priča i bez prethodno pomenutih mitskih stvorenja ima svoju mistiku i publiku.
Mekušci (Phylum Mollusca) koji su pri dnu taksonomske kategorije su važna komponenta akvatičnih zajednica. Oni su najčešće vodene životinjice čije je meko telo smešteno u čvrstu krečnjačku ljušturu i pripadaju beskičmenjacima. Predstavnici ovog tipa životinja u vodi Velike Morave su: rečne školjke: Unio crassus, Unio tumidus, Sinanodonta woodiana, Corbicula fluminea. Rečni puževi su: lokvin puž (Radix auricularia), Bithynia tentaculata, Holandriana holandrii, Theodoxus transversalis, Theodoxus danubialis, Viviparus acerosus, Lithoglyphus naticoides, Physa acuta, Physa fontinalis, a od kopnenih puževa sasvim sigurno se mogu pronaći vinogradarski puž (Helix pomatia) i šumski sivi puž (Helix lucorum). Takođe, česta vrsta pored reke je i kupasti puž (Zonitoides nitidus). Najveći broj prethodno navedenih mekušaca nema narodno ime, niti srpski stručni naziv. Navedenim bezimenim stvorovima u prošlosti nije pridavan značaj. Međutim, oni zaslužuju naučni i medijski značaj, jer su bitna karika u očuvanju i stabilnosti postojećeg biodiverziteta. Od zglavkara treba napomenuti prisustvo dunavskog raka (Pontastacus leptodactylus).
Velike rečne nemani vam ne mogu nauditi duž cele vodene magistrale. Međutim, zbog sitnih stvorenja morate biti obazrivi, jer insekti poput komaraca (Culicidae) i stršljena (Vespa crabro) itekako mogu da vam naškode. Za razliku od insekata iz reda opnokrilaca solitarne pčele (divlje ili usamljene; Anthophorinae i Xylocopinae), bumbari (Bombinae), ose iz porodice (Vespidae) nemaju agresivan karakter, ali ih svakako ne treba potceniti. Površine oko Velike Plane obiluju zasadima bagremovih šuma (Robinia pseudoacacia), pa je ovo idealno područje za ranu pašu ,,domaćih” medonosnih pčela (Apis mellifera seu Apis mellifica).
Sa porastom temperature u prvim prolećnim danima, nisu samo pčele aktivne, već se bude i leptiri (Lepidoptera). Dva para šarenih krila, koja se sklapaju poput ćeramida, pojavljuju se u ranim jutarnjim satima i nestaju sa zalaskom sunčevih zraka. Na ovom području su prepoznate sledeće vrste leptira: prugasti jedrilac (Iphiclides podalirius), lastin repak (Papilio machaon), obični mlinar (Leptidea sinapis), veliki kupusar (Pieris brassicae), mali kupusar (Pieris rapae), šafranovac (Colias crocea), limunovac (Gonepteryx rhamni), pegavac (Hamearis lucina), admiral (Vanessa atalanta), dnevni paunovac (Aglais io), slezov skelar (Carcharodus alceae), šahovničar (Melanargia galathea), klinasta skrivalica (Brintesia circe), lažna skrivalica (Arethusana arethusa), obična nimfa (Coenonympha pamphilus), stooki plavac (Plebejus argus), obična sedefica (Argynnis paphia), riđi skelar (Ochlodes sylvanus), belo ocilo (Polygonia c-album), modrooki satir (Minois dryas), različkov šarenac (Melitaea phoebe), crnonosni šarenac (Melitaea athalia), obični jedrenjak (Neptis sappho), žiličasti kupusar (Pieris napi), slezov pirgavac (Pyrgus malvae), zeleni čipkavac (Pontia edusa), veliki dukat (Lycaena dispar), mali prelivac (Apatura ilia), obični plavac (Polyommatus icarus), kratkorepi plavac (Cupido argiades), šumska skrivalica (Hipparchia fagi), koprivar (Aglais urticae), obični smeđaš (Maniola jurtina), razvigor (Aricia agestis), plameni šarenac (Melitaea didyma), kirinija (Kirinia roxelana), čkaljevac (Vanessa cardui), narandžasti repkar (Thecla betulae), senkar (Pararge aegeria), mali dukat (Lycaena phlaeas), zorica (Anthocharis cardamines), kraljev plašt (Nymphalis antiopa), slezov skelar (Carcharodus alceae), uskršnji leptir (Zerynthia polyxena), đurđevdanski leptir (Zerynthia cerisy), šumska riđa (Araschnia levana), obrubljeni plavac (Celastrina argiolus), balkanski kupusar (Pieris balcana), divizmin šarenac (Melitaea trivia), debelorubi livadar (Thymelicus lineola), karirana sedefica (Brenthis daphne), dugorepi plavac (Cupido alcetas), veliki okaš (Lasiommata megera), srebrna sedefica (Issoria lathonia), glogovac (Aporia crataegi), južni čipkavac (Euchloe ausonia), jasičar (Limenitis populi), tamni skelar (Erynnis tages) i mnogi drugi. Na osnovu prethodnog spiska može se zaključiti da je ovo područje još uvek u potpunosti neistraženo, pa je prava poslastica za istraživače.
Velika Morava u svojim dubokim virovima pruža sigurnost misterioznim nemanima. Strastveni ribolovci će o njima ispredati fantazmagorije. Biometrijskim merenjima je utvrđeno da somovi (Silurus glanis) u Velikoj Moravi mogu biti teški oko 55 kg i malo duži od 2 metra. Klen (Squalius cephalus), šaran (Cyprinus carpio), smuđ (Stizostedion lucioperca), bucov (Aspius Aspius), skobalj (Chondrostoma nasus), mrena (Barbus barbus) i štuka (Esox lucius) vekovima žive u harmoničnom hijerarhijskom poretku sa saznanjem da veća riba uvek može da pojede manju. Za sada uspešno odolevaju ,,ubačenim stranim elementima” poput amura (Ctenopharyngodon idella), belog tolstolobika (Hypophthalmichthys molitrix), babuške (Carassius auratus gibelio), sunčice (Lepomis gibbosus) i američkog patuljastog soma (Ictalurus nebulosus), poznatog ribolovcima pod imenom cverglan. Navedene alohtone ribe se uglavnom hrane fitoplanktonima i algama, ali Morava je velika, pa hrane ima u izobilju.
Na Velikoj Moravi odavno ne plutaju skele, jer je skeledžijski zanat izumreo. Međutim, dok šetate pored reke u okolnim ,,barama” možete posmatrati barske kornjače (Emys orbicularis) kako krstare vodenim površinama. Za razliku od skeladžija, one opstaju vekovima na ovim prostorima i predstavnici su jedne od ukupno dve slatkovodne vrste kornjača koje žive u Evropi.
Ribarica (Natrix tessellata) pripada zmijama koje naseljavaju rečne tokove. Vrsta koja je njoj slična je belouška. Belouška ili barska zmija (Natrix natrix) se uglavnom hrani vodozemcima. Obični smuk (Zamenis longissimus) je prilično mirna zmija i lako se navikava na prisustvo čoveka, pa je česta u blizini i u samim naseljima. Stepski smuk (Dolichophis caspius) ima status zaštićene vrste i naseljava suva staništa otvorenog sklopa u pojasu hrastovih šuma i šumostepa. Inače, na ovom području nema nalaza otrovnica.
Uz žilu kucavicu pomoravskog eko-sistema, u kojoj se na teritorije ove opštine ulivaju njene dve pritoke, reka Jasenica i reka Rača, nalazi se i obilje drugih oblika polustajaćih ili stajaćih voda. Ima kanala, mrtvaja, bara, dok se veštačka jezerca skoro svakodnevno formiraju ili nestaju na mestima gde se vrši eksploatacija šljunka. Na jednoj od takvih lokacija se može čuti oglašavanje patke njorke (Aythya nyroca), koja se nalazi na spisku ugroženih vrsta. U neposrednoj blizini nalazi se lokalitet poznat planjanima pod imenom ,,Babine vode” gde je evidentirano dugogodišnje gnezdilište kolonije gakova (Nicticorak nicticorak). Pored pomenute noćne čaplje, na ovim lokalitetima mogu se posmatrati i druge barske ptice poput čapljice (Ixobrychus minutes), sive čaplje (Ardea cinerea), velike bele čaplje (Egretta alba), male bele čaplje (Egretta garzetta), barske koke (Gallinula chloropus), liske (Fulica atra), malog gnjurca (Tachybaptus ruficollis), velikog ćubastog gnjurca(Podiceps cristatus), patke gluvare (Anas platyrhynchos), zviždare (Anas penelope), krdže (Anas crecca), vodomara (Alcedo atthis), velikog (Phalacrocorax carbo) i malog kormorana (Phalacrocorax pygmeus) i brojne druge vrste ptica.
Morava, njen položaj, pravac na evropskom kontinentu, i okolna područja su od velikog značaja ne samo za stanarice već i za ptice skitnice i selice. Ona je važna usputna stanica za ptice selice koje se kreću duž moravsko-vardarskog migratornog koridora.
Na samom izlazu iz grada na putu do rečnog korita, a u zavisnosti od godišnjeg doba mogu se posmatrati: crnoglava strndarica (Embericia melanocephala), soko lastavičar (Falco subbuteo), vivak (Vanelus vanelus), trstenjak rogozar (Acrocephalus schoenobaenus), trstenjak cvrkutić (Acrocephalus scirpaceus), siva muharica (Muscicapa striata), cvrčić potočar (Locustella fluviatilis) i žuti voljić (Hippolais icterina).
Inače, od retkih vrsta na evropskom kontinentu, očuvani pastoralni predeli vrve od pesme i boja raznovrsnih jedinki ptica, pa ,,birdvočeri” mogu uživati u posmatranju vinogradske strndarice (Emberiza hortulana), sivog (Lanius minor) i rusog svračka (Lanius collurio), pirgave grmuše (Sylvia nisoria) i ćubaste ševe (Galerida cristata).
Morava je stecište i utošičte mnogobrojnim životinjama iz reda sisara (Mammalia). Trska (Phragmites australis), ševar (Typha) i drugo nisko rastinje obezbeđuju sigurno skrovište. Autohtone biljne vrste, bela vrba (Salix alba L.) bela topola (Populus alba L.), crna topola (Populus nigra L.) su koncentrisane oko velike reke, dok u višim predelima pored bagrema ima i listopadnih šuma koje čine hrastovo (Quercus robur L.) i bukovo drvo (Fagus). Pod dejstvom povetarca lišće u ovim omanjim šumskim kompleksima mami istraživače, putopisce i fotografe.
Beše ovo priča o mestu gde se spajaju pomoravlje i šumadija, gde se spaja i nespojivo, a viđena iz ugla i ,,pera” doktora stomatologije po stečenom zvanju, a biologa po svom ličnom opredeljenju. A biološka tema ne bi imala bajkovito kazivanje da nije inspirisana i svesrdno potpomognuta od dečaka po imenu Mihajlo. Posetite nas, i osetite svu toplinu našeg kraja. Dovoljno je da sa sobom ponesete foto-aparat i da ovekovečite istorijske tragove i tajni svet malih životinjskih zajednica koji još uvek nije u potpunosti proučen. U malom, a nazvano velikim mestom, ima mnogo velikih neživih i tako malih a živih svetova. Oni odolevaju vremenu, i svaki od njih ima svoju živopisnu i dirljivu priču koju će možda poveriti baš vama.
