Хранитељице могу све – да чувају децу, брину о породици, баве се пољопривредом, буду запослене али и да буду списатељице. Једна од њих је Драгица Радојковић Танасковић
Хранитељица, Драгица Радојковић Танасковић, уз позив који је одабрала да би удобност свог дома и велико срце поделила са децом без родитељске бриге, време које оставља за себе користи да забележи догађаје који јој испуњавају живот и зачини их измаштаним мислима да улепша стварност. Тако настају приче о деци у Милошевцу, о хранитељицама и селу у чијим кућама расту деца без родитељске бриге. Брише им са лица тужне дечије осмехе, усмерава их ка животним циљевима, помаже им да одрасту у добре људе. Сабрала је и саставила три пуне свеске топлих прича о деци која одрастају у поморавском селу опредељеном пре готово једног века да све што имају поделе са онима којима је то што несебично дају преко потребно – љубав и родитељска кућа. Читаоцима је као првенац понудила публикацију „Сунце моравских врбака“, касније и „Бајку о моравској сирени“ у којима се, поред занимљивих казивања актера прича о хранитељству, налазе прави историјски докази о установи која постоји пуних 90 година, кроз коју је прошло више од 6.000 деце и која последњих година слови као Регионални центар за породични смештај и усвајање. Драгица је недавно опус допунила сагом о девојчици Луни.
„У овом селу породице су се радовале, не само својој, биолошкој деци, већ и оној која су се рађала нежељена, и која су била остављена и заборављена од биолошких мајки и очева. Радовали су се сваком таквом детету, било оно беле или црне пути, било оно здраво или болесно. Болесну децу лечили су лекари, уз њих и брижне мајке које их нису родиле, привијале их на своје топле груди, и даривале им нови живот. Топлим загрљајем су им усадиле снагу, а својом пажњом и бригом крчиле пут за ново јутро“ – овако је почела своју „Бајку о моравској сирени“ хранитељица Драгица Радојковић Танасковић посвећену хероинама хранитељства милошевачког Центра. У посвети изражена је захвалност: Станислави Ђулић, Бранки Филиповић, Катарини Рајковић и Љиљани Ђулић, најстаријим хранитељицама. Књига је, с разлогом објављена на празник Свете Петке, дан посвећен светитељки која се сматра највећом заштитницом жена.
Рођена у Милошевцу, одрасла у окружењу где се хуманост генетски преноси с генерације на генерацију, шта би друго била него хранитељица кроз чију кућу је прошло деветоро деце – осам девојчица и један дечак. Уз своје двоје деце, сина Жељка и кћерку Жаклину, Драгица својом породицим сматра и однеговану децу. Зато не чуди када каже да има једанаесторо деце – девет кћери и два сина и исто толико унучади. Осећа се богатом и пребогатом због оволико чељади коју сматра својом породицом. Тренутно у њеном дому одраста девојчица чије ће детињство бити срећно захваљујући љубави коју добија од Драгице и све деце која су прошла кроз кућу Танасковића.
Драгица је свестрана, одважна, храбра и по разноврсним интересовањима и активностима особена жена чија је биографија пуна занимљивости. По завршетку основне школе уписала је средњу спортску школу у Скољу у којој су се за наставу физичког васпитања обучавали будући фискултурници. Носталгија за родним крајем је њен повратак убрзала пре завршетка школе. Одрасла на Морави, као рибарева кћи, у породици аласа заволела је реку и роболов, па јој је из тог периода остао надимак Рибарка. Са школским другом Драганом Станковићем Зуком 1969. године водила је радио емисију на приватној радио аматерској станици која је имала домет чак до Хомоља. И тада је причала о Милошевцу, хранитељима и деци која су овде нашла други дом.
Била је победница избора за најлепшу девојку Поморавља у народној ношњи, председница Клуба хранитељица, секретар Актива жена, Школског одбора ... Део је уређивачке редакције часописа „Хранитељица“ и аутор књига о Милошевцу и хранитељству – „Сунце моравских врбака“ и „Бајка о моравској сирени“. Завршетком треће књиге о девојчици Луни комплетирала је трилогију о селу које је у Србији и свету познато по хуманости, хранитељству и великој узајамној љубави деце без родитељског старања и њихових хранитеља.
- У младости мој хоби су били велики мотори, у средњим годинама рибарење по Морави. Слободно време проводим на колиби, у свом чамцу, на реци која ми од малих ногу значи много, толико да нисам могла свој живот да замислим без ње. Сву своју децу научила сам да и они воле воду и Мораву. Зато и моје књиге имају у основи љубав – према завичају, људима у селу у коме сам одрасла, Морави која је саставни део мог живота и наравно деци која су моја највећа радост и разлог мог постојања – каже Драгица поносна на књиге које остају трајни документ о Милошевцу, хранитељицама и Центру, још поноснија на децу коју је однеговала.
Њена прва књиге личи на бајку, говори о љубави између младића и девојке из хранитељских породица, са срећним је крајем, други део је посвећен причама о хранитељским породицама објављеним у часопису „Хранитељица“, дневним новинама, часописима, монографијама. Богато је илустворавна, опремљена сликама и факсимилима документа од самог настанка Центра за породични смештај деце у Милошевцу.
- Кад у својим текстовима у „Хранитељици“ кажем однегована деца, мислим на децу која буду донета у хранитељску породицу као бебе, а онда одрасту, заврше средњу школу и заснују своје породице. Сва однегована деца долазе код својих родитеља (хранитеља) за празнике, проводе годишње одморе у кући која их лепим успоменама везује за детињство. Позивају своје хранитеље, брину о њиховом здрављу, сматрају их својим правим родитељима – каже ауторка чијој књизи посебну вредност дају старе фотографије хранитеља и деце са заједничких скупова, документи о селу и мештанима, репортаже објављене у Новостима, Политици, Блицу, Пресу, Просветном прегледу...
У исповести коју оставља генерацијама за сећање Драгица говори о свему што истовремено значи љубав, бригу и понос.
- Никада нисам чула ни једну хранитељицу из Милошевца да јој је тешко да се брине и подиже децу која су јој поверена. Гледала сам их како плачу док их испраћају. Све док и сама нисам осетила горчину растанка, чудила сам се колико тугују за туђом децом. После сам се на сопственом примеру уверила да боле растанци кад део себе шаљеш у свет. Заиста вам кажем, најтеже је кад вам та деца одлазе. Вежемо се за њих, можда и снажније него за рођену децу – овако прича и пише Драгица Рибарка, жена која је однеговала деветоро деце без родитељске бриге, двоје своје рођене; чува једно дете и нада се да ће кроз њену кућу пролазити још много деце жељне љубави којима ће даривати несебично до краја живота све што им је потребно, укључујући и родитељску пажњу. У мислима су јој Маја, Ђула, Милена, Гага, Буца...
Прича о Милошевцу за све штићенике Центра почиње тамо где су несрећим околностима, или немаром покидане биолошке родитељске везе, где деца без родитељске бриге не остају сама и незбринута захваљујући великом срцу људи о чијој доброти се прича непун век. Причаће се још много година, све док и једно дете буде сведок велике, несебичне и несвакидашње љубави између штићеника и хранитеља. Сведок времена су забелешке и писани документи на којима ради Драгица Радојковић Танасковић заједно са редакцијским тимом часописа „Хранитељица“.
