Центар за породични смештај деце у Милошевцу обележава ове године 9 деценија постојања
У Милошевцу, селу добрих и часних људи, у хранитељким породицама од пре рата до данас, ране због тужног детињства без родитеља видали су малишани уз помоћ хранитеља који су их волели као сопствену децу.
Центар за породични смештај деце и усвајање у Милошевцу, некада „Рада Младеновић Ђулић Црна“ обележио је у рано пролеће 2021. године, 90 година постојања. Кроз установу је за девет деценија, од оснивања до данас, прошло више од 6.000 деце без родитељског старања из целе ондашње Југославије и садашње Србије. Прве хранитељице биле су: Фрусина Пашић, Перка Здравковић, Смиља Петровић, Милица Лукић, Цвета Ђулић, Бранка Филиповић. Међу најстаријима, до недавно су биле скоро вршњакиње установе: Бранка Филиповић, Катарина Дешић и Љиљана Ђулић. Пре три године председник Србије, Александар Вучић, одликовао је установу Сретењским орденом првог степена, а Катарину Дешић и Брнку Филиповић златним медаљама за заслуге. Катарина је однеговала и на животни пут извела 18 штићеника, Бранка 40. Ова признања припадају целом селу за сво добро које су житељи несебично, скоро читав век, даривали деци без родитељског старања.
Орден у рукама Катарине Дешић
Хранитељица Биљана Стевановић била је и сама дете Центра. Остала је у селу, удала се и одлучила да љубав подели са новом генерацијом деце којима је била потребна топлина породице. Она је одгајила за скоро пола века чак 25 малишана без родитеља, као да им је рођена мајка, али је нажалост њена мисија завршена у фебруару 2016. године, када је преминула после дуге болести.
Све је почело давних шездесетих година прошлог века, пошто су у њен дом дошла браћа Мики и Аца, а последњи се задржао Петар Ристановић (31), њено "последње дете", који је у знак захвалности остао да брине о њој, а сада брине о њеном мужу Миодрагу. Тако се у Милошевцу људи уче хуманости, с генерације на нов нараштај преноси љубав према овом племенитом послу.
Петровићи, Пашићи, Писаревићи, Лукићи, Ђулићи, Ресавци, Танасковићи, Филиповићи... Низ би могао у бесконачност да се настави, скоро да нема куће у овом питомом поморавсом селу у којој није одрасло неко дете остављено без родитељске љубави и пажње. Све што им је недостајало надоместили су од срца и из душе хранитељи - други родитељи. Углед мештана некада се мерио по броју однегованих и збринутих малишана у њиховим домовима, па се данас свака кућа може похвалити дугачким списком штићника који су одрасли на њиховом огњишту.
ТРАДИЦИЈА
У Летопису установе забележено је да је некако с пролећа, 1931. године из сиротишта у Београду у Милошевац упућено седморо малишана да се опораве на чистом ваздуху, уз домаћу, здраву храну. Да им часни и добри људи села великог срца ублаже туге и излече их од болести са којима су уз лекарску дијагнозу и савет за лечење упућени на опоравак. Прихватили су их најимућнији домаћини.
Тада нико није ни размишљали да ће деца, која су овде нашла привремено уточиште, сигурност породичног дома и топлу људску руку да их пригрли, остати у селу и да ће то бити почетак хранитељства и поштовања вредне историје села. И тада и данас житеље села великог срца водила је иста мисао – кад има за двоје наше деце, имаће за још које. Ништа се у понашању и опхођењу житеља Милошевца према деци жељној љубави и топлине родитељског дома од тада није променило.
Мењали су се само услови живота, љубав према деци без родитеља је расла, а растао је и углед села по доброти и хуманости познатом у целом свету. У Милошевцу је хранитељство начин живота, облик организације породице, традиција која се преноси с колена на колено, с генерације на генерацију. Нема куће без дечијег смеха и веселе граје у двориштима добрих људи чији је цео живот посвећен туђој деци. И никада нико није пито за додатке и плаћања услуга, сви су сматрали да се доброта добрим враћа.
Тешко су им падали једино растанци, испраћаји у свет деце коју су прихватили и заволели као своју. Држава данас дотира, а и да не даје, опет би било исто – село пуно деце којима је потребна љубав и пажња, топли дом и сигурно уточиште од свих недаћа које су их задесиле на почетку животног пута. Архивска грађа бележи да се у породицама од настанка установе однеговало по педесеторо деце, читави разреди малишана оспособљни су за живот и изведени на пут. Многи су остали у питомини Помораљавља, скућили се овде, засновали породице и сами постали хранитељи.
ДЕЧИЈА КОЛОНИЈА
Све је почело са Дечијом колонијом. Почетком двадесетог века у Милошевцу су се органозивале многе задруге које су обећавале напредак и развој села уз Цариградски друм. Ратови који су у том периоду захватили Балкан и читаву Европу зауставили су успон задругарства. По завршетку Великог рата настаје процват задругарства. Око 80 посто становништва било је учлањено у неку од задруга. За село је била најзначајнија Здравствена задруга основана у априлу 1929. године на иницијативу чланова Одбора Земљорадничко потрошачке задруге и здравствених радника Србије и Хигијенског завода из Београда. Две године касније у село које ће постати колевка хранитељства долази др Матеја Амброжић због формирања Дома за незбринуту децу. Након разговора са др Спасенијом Симић и члановима одбора Задруге у село стиже првих седам малишана које је др Симић распоредила по најугледнијим милошевачким породицама. Наредне године дошло је још више деце, и тако из године у годину, до данашњег дана траје традиција хранитељства.
У Другом светском рату порастао је број деце без родитеља и родитељског старања. Упркос општем сиромаштву, Милошевац није затварао капије хуманости. Нове групе млишана, ратних сирочади стизале су у Милошвац, ту и остајале. Делили су с децом својих хранитеља парче проје, комад сира, суве сланине. Били су збринути, заштићени и пригрљени, имали оно што им је тамо негде силом отето и ускраћено за сва времена. Како је било током рата, настављено је и после, а у новим условима прилагођено променама. Милошевац је и данас, скоро читав век након оснивања дечије колоније остао село отвореног срца за све малишане којима је потребна љубав и хрнитељска пажња.
- Нису сви могли да буду хранитељи, чак и ако су хтели. Чувати децу из Центра била је велика част. Породице којима су поверена деца на чување, по свему су биле узор у селу. Подразумевало се да су то биле домаћинске куће, у којима се знао ред, али које су пре свега одисале љубављу према деци која нису одвајана од рођене. И, којима је, од свега на свету, љубав најпотребнија као сигурност за даљи корак у будућност – говорила је својевремено психолог у установи, Душанка Бакота - Дуја, од које смо запамтили причу да се приликом обиласка штићеника одмах знало колико је пажње и љубави деци у тој кући посвећено.
- Тамо где видимо да су на отвореним вратима смедеревца поређане дечије чарапице и ципелице да се загреју пре него што ђаци устану и спреме се за школу, где се пуши на столу тек скувано млеко и чај, миришу крофне, знамо да је дете на сигурном.
ПРИЈАТЕЉИ ДЕЦЕ
Једно незаборавно лето у хранитељској породици 1963. године
- С великим поносом прослављамо све јубилеје нашег Центра. Давне 1931. године породични смештај као облик социјалне заштите отпочео је баш у нашем селу не без разлога, јер је Милошевац у том периоду био напредна сеоска средина.
Из Милошевца су потекле многе знамените личности - књижевник Света Лукић, академик Радомир Лукић, имали смо премијера и председника из Милошевца, чувене судије, докторе наука и спортисте. Оно што Милошевцу обезбеђује посебно место на карти света јесте наш Центар - каже с поносом директорка установе Милица Лукић Момировић, случајно истог имена и презимена као једна од првих хранитељица.
Велики пријтељи Центра су увек биле бројне амбасаде, националне компаније, институције, удружења и појединци... Уз помоћ великог броја акција за децу Милошевца унапређен је рад установе и боравак деце у хрнитљским породицама. Уз њихову су помоћ побољшали услове рада и боравак деце у Милошевцу, припремали су своје штићенике за живот. Са њима су били кад год је затребало: Атеље 212, Coca Cola, English Book, Подрум Радовановић, Фондација Новак Ђоковић, породица Карађорђевић, Мало Лане, Карнекс, Железара Смедерево, Улица отвореног срца, општинa Велика Плана, Коло српских сестара...
