Милан Р. Симић
Шумадијски песник, романописац, приповедач, драматичар, уредник, а понајпре врсни критичар, виспрени есејиста и снажни афористичар – Милан Р. Симић, у четири деценије свог књижевно-плодоносног рада створио је и објавио осамнаест књига прозе, песама, есеја, књижевне критике, радио-драма и афоризама.
Потсетимо, ту су збирке прича Недовршена прича (1994) и Приручник за будуће мучитеље и убице(2003), романи Порицање стварности (2001), Оде ми да полудим (2002) и Бели свет коначно (2003), збирке филозофема Приручник за побуну верујућих (2011) и Аристотел по други пут међу Србима (2012), збирке огледа и критика Есеји да ти блаже горчину(2010), Али нећемо више о томе (2010), Али хоћемо управо о томе (2011), А то тонуће у простору (2012), Дневник читаоца (2015) и Дневник читаоца 2 (2017), као и збирке афоризама Чизма режим чува (1996), Гласаћемо се још (1997), Ено секире, камо га кум (2008), Зовите ме Аристотел (2013) и Жуљ на жуљ (2017).
Главно књижевно аналитичко одређење Симићевог опуса јесте, међутим, снажна, здравоиронијска црта, тачније боца која у пишчевом виспреном стваралачком оку, сувим, мајсторским реализмом слика данашњу, и негдашњу стварност, реалију коју живимо – тако верно, сугестивно, да се њена литерарна истинитост и књижевна вредност не могу довести у питање. Из целог Симићевог опуса, по природи ствари, ова булатовићевска особита књижевна одлика, тачније, тај снажни критичко-сатирички проседе, најочитије се препознаје у Симићевим есејима и афоризмима, јер критик Милан Р. Симић савршено је на хартију својих дела утиснуо наш, народни менталитет, српско политичко и свако друго психологизирање, ментални склоп народа овог балаканског, често трибалног поднебља.
Те се од његових убојитих афоризама о нашој тренутној политичкој и друштвеној стварности и критичких есеја о Кафки, Борхесу, Пинтеру, Џојсу и Бекету не може направити јасна, валидна, видно препознатљива разлика, па се тиме скоро Симићеви есеји и афоризми не могу разграничити и раздвојити по јасној, различитој тематици и посебном књижевном стилу.
Јер сваком ко се бави књижевним послом све је то, дакако, тако складна, за око видљива и разум угодна и ритмична мешавина у борхесовском маниру, да има, свакако, универзално, хомогено, јединствено књижевно зрачење и симболизовање.
Апсолутно исто јесте Симићев афоризам – Наша славна прошлост изгледа грозно. Векови су учинили своје (Политика, 23. Август 2015), као и есеј Борхес као да је играо шах са Сведенборгом (Данас, 4. октобар 2015). Јер, обе су ове књижевне творевине таквим особитим сонетом и милозвучним тоном одсвиране, да сједињују и обједињују нешто што је попут неба и земље у виду испољавања: афоризам и есеј, дакако, у нешто готово исто и слично, слично и тематски, и епохално, историјски, и књижевно, у свакоме смислу – то јест, афоризми Милана Р. Симића постојани су убојити есеји у три, четири речи, насупрот опсежним есејима и критичким приказима од три, четири стране који тек на крају, као чупавци из кутије, искоче, покажу своју главу, и још једну убојиту вредност: есејистичку афористичку сатиру највећег, најснажнијег и најдубљег интезитета. И могу се уравнати глатко и једноставно само са још једним нашим великим књижевним демијургом, ствараоцем ироније као темељног и главног поступка у књижевности, али и најучинковитијег медикамента за све наше зловоље – Миодрага Булатовића и његове осиње и стршљеновске здравоиронијске универзалне и одавно европски признате прозе. Могао би се изрећи и свим књижевним мерилима доказати и поткрепити такав недвојбени усуд да је Милан Р. Симић, засигурно, критичарски и есејистичко-афористички Миодраг Булатовић наше данашње афористије и есејистије, јер како сам лично, главом и брадом, рече критик Симић:
Добар есејиста једна је врста памћења књижевности. А и шведски филозоф, теолог и мистик,Емануел Сведенборг би се сигурно сложио, дакако, уз Борхесов амин.
Објављено у дневном листу Данас
Пише Алекса Ђукановић
