Доживети стоту

Зоран Митић, глумац Позоришта „Масука“, специјализован за епизодне улоге

Награде увек припадну неком другом, ја се потрудим да глумом оставим печат и будем најбољи што могу. Претекну ме Неша, Златко, Марко, други Марко, они имају запаженије роле

Четири деценије, скоро читав нечији радни век, Зоран Митић Киле провео је, са краћим паузама, на позоришним даскама Центра за културу „Масука“. Члан је позоришта од 85. године када је као средњошколац у драмској секцији коју је водио професор Ђоко Перовић играо главну улогу у култној Молијеровој комедији „Тврдица“. Чинило се тада да је сам Жан Батист Поклен улогу намени баш овом глумцу почетнику коме је и главна улога припала сасвим случајно, сплетом чудних околности због којих је касније Митић одлучио да се посвети позоришном аматеризму.

ДОЖИВЕТИ СТОТУ

Портрет Уроша Раденковића

Деценија одрастања тинејџера изузетног талента чије је опредеље за глуму и уметност значило превремени улазак у свет одраслих.

Био је у најважнијем периоду развоја личности маскота велике сцене Позоришта „Масука“, миљеник пубике и позоришних критичара, сада је успешан средњошколац окренут науци и америчком фудбалу. И по овом опредељењу могуће је закључити да је Урош посебан, да га привлаче необичне, значајно различите ствари које се не могу подвести у исту, нити сличну категорију, да му је спектар интересовања широк, а дијапазон могућности флексибилан. У зависности од његових жеља преовладава интересовање за одређену област, а од истрајности зависи колико ће га одрђене ствари држати и у ком смеру водити. Он већ сада има меру за оно што воли и хоће да ради у животу. Онолико колико га нешто привлачи толико даје, себе целог или га једноставно неке ствари не интересују нити га се дотичу. Кад дође време да нечему поклони време и пажњу то чини са потпуном посвећеношћу која је ретка и за одрасле особе. Он успева да усклади све обавезе, да испуни све задатке и да одговори на све захтеве школских и ваннаставних активности. Тако виде овог петнаестогодишњака одрасли и вршњаци.

Имале су снажну улогу у позоришту и пантомими

Њима се могло завести, заварати, сакрити и отворено исмејавати, ругати, скренути пражњу на проблем ...

Нисмо често имали прилике да у Позоришту „Масука“ гледамо представе у којима се глумци појављују са маскама. Ова појава више нас асоцира на бал под маскама, маскембале и представе из доба Млетачке републике, Дубровника, веселих комада са европских дворова и сличних манифестиција на којима маске играју важну улогу. Чињеница да су маске старе скоро колико и човечанство, подстакла нас је да се позабавимо маскама као важним чиниоцем развоја позоришне уметности.

Доживети стоту

Глума је његов живот, а рад са млађим генерацијама инспирација која га држи више од деценије

Стеван Јовановић млади српски глумац пронашао је себе у раду са децом и омладином

Рођен за уметност, опредељен за глуму, талентован за музику, одабрао је да му животни позив буде једна од шест основних уметности формираних још у античком добу. Припада млађој генерацији српских глумаца који срце остављају на сцени, који је увек знао да је искључиво глума једина могућа опција којој посвећује цео свој живот. Поникао на „Масукиним“ позоришним даскама учио се глуми од оних који су пратили његов раст и развој, који га знају још док је вирио иза сцене као малени дечак предшколског узраста заљубљен у позорину. По завршетку Академије вратио се на „место злочина“, тамо где је све почело. Пожелео је да стечено знање на студијама пренесе на децу и младе у истом окружењу где је и он започео свој пут. Завршио је мастер студије и урадио све што је до сада зацртао као циљ.

Пројекти за заштиту и очување животне средине

У Специјални резерват природе (СРП) Обедска бара стигло је крдо од 19 речних бивола — 9 женки и 1 мужјак, уз још 9 телади, који ће својом пашом и животним навикама омогућити обнову станишта и повратак угрожених врста. Ова акција део је пројекта ЈП „Војводинашуме“ и Друштва за заштиту и проучавање птица Србије (ДЗППС)

Доживети стоту

Вукице Ковачевић, глумица Позоришта „Масука“ специјализована је за епизодне улоге у које уноси херцеговачки шарм и поморавски оптимизам, рођена да игра Фјоклу која јој је „на прву легла“ и донела много радости и успеха код публике.

Вукица Ковачевић је, скоро две и по деценије са прекидима, чланица Позоришта „Масука“. За то време одиграла је стотинак представа са око десет улога у којима је била углавном епизодисткиња, што јој није сметало јер се за глуму определила из љубави према позоришној уметности и жељи да се опроба у улогама које јој омогућавају да буде неко други. Њој позив медицинског радника није дозвољавао да се у потпуности преда позоришном аматеризму. У једном периоду уметничког стваралаштва морала је да прави паузу да би била на висини задатка на професионалном пољу који је свакако имао приоритет и увек био на првом месту.